101. ПОЧЕТАК КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА И ЊЕГОВЕ ОСНОВНЕ ФАЗЕ

1. Општа излагања

Најважнији тип кривичног поступка представља

општи кривични поступак

, који

се сматра редовним или класичним поступком решавања кривичне ствари, јер се с једне
стране, он води у највећем броју случајева, док су с друге стране, његова правила начелно
дефинисана као lex generalis у односу на правила посебних поступака, која су lex specialis.
Одређене модификације општег кривичног поступка су предвиђене неким споредним
изворима кривичног процесног права, када су предмет тог поступка нека специфична
кривична дела:

1. кривична дела организованог криминала,
2. кривична дела против човечности и других добара заштићених међународним

правом, те

3. кривична дела која спадају у тзв. високотехнолошки криминал, као и у неким

другим случајевима.

Ради се о општем кривичном поступку, који je само у неким елементима модификован, као
што je то случај са могућношћу спровођења одређених посебних доказних радњи.

Општи кривични поступак у ЗКП-у је далеко детаљније регулисан, него посебни

кривични поступци, за које je карактеристично да се у њима, онда када њиховим посебним
правилима није нешто другачије утврђено, примењују правила општег кривичног
поступка. Основно обележје општег кривичног поступка, a што je иманентно и другим
врстама кривичних поступака, je његов

стадијумски (фазни) карактер.

Преткривични поступак формално није део кривичног поступка. Ток општег

кривичног поступка се одвија кроз следеће основне процесне фазе:

A. ПРЕТХОДНИ ПОСТУПАК

, где спадају

истрага

(која може и изостати) и

подизање оптужнице

, те њена контрола и

Б. ГЛАВНИ ПОСТУПАК, који се дели на:
a)

поступак пред првостепеним судом

у оквиру којег се обавља припремање за

главни претрес, одржава главни претрес, те доноси и објављује пресуда и
б)

поступак по правним лековима

(жалба и ванредни правни лекови).

Посебан sui generis процесни стадијум je онај део кривичног поступка у коме се закључује

споразум о признању кривице

, те спроводи поступак судског одлучивња о њему. Taj

процесни стадијум обухвата како један део претходног поступка, тако и један део главног
поступка.

2. С

тадијумски

карактер кривичног поступка и његове основне процесне фазе

Кривични поступак, који се садржински састоји из низа процесних радњи које

врше кривичнопроцесни субјекти, остварујући на тај начин своја процесна права и
процесне дужности, својствене њиховом процесном положају, има

изразито стадијумски

карактер

, што значи да се нужно одвија кроз одређене Закоником о кривичном поступку

дефинисане процесне фазе.

Самом формалном кривичном поступку у највећем броју случајева претходи

процесни стадијум који се означава као

преткривични поступак

. Преткривични поступак

није формално део кривичног поступка.

Основни процесни стадијуми општег кривичног поступка су:

претходни поступак

, који се дели на:

истрагу

подизање оптужнице u судску контролу оптужнице

;

главни поступак

, који се одвија кроз следеће процесне (под)фазе:

a. припреме за главни претрес,
b. вођење главног претреса, те

доношење пресуде

;

жалбени поступак

, који постоји у односу на:

a. пресуду првостепеног суда,
b. пресуду другостепеног суда, те
c. жалбу на решење;

поступак no ванредним правним дековима

, којих има два:

a. захтев за понављање кривичног поступка и
b. захтев за заштиту законитости.

Претходно наведени основни процесни стадијуми општег кривичног поступка нису

увек обавезни, пa тако, истрага може под одређеним условима да изостане, тј. могуће je
непосредно оптужење.

Жалбени поступак у односу на првостепену пресуду такође није обавезан, осим

када je оптуженом изречена одређена капитална кривична санкција (казна затвора од
тридесет до четрдесет година). Само у изузетним случајевима може се уложити жалба
против пресуде другостепеиог суда, a ни улагање ванредних правних лекова никада није
обавезно.

Поред тога, онда када се кривични предмет реши на одређени начин у некој претход-ној
процесној фази, неће ни доћи до започињања одређене наредне процесне фазе.

3. Почетак кривичног поступка

ЗКП-ом није стриктно уређено када се сматра да je кривични поступак започео. У

нашој теорији се неки аутори уопште не изјашњавају о овом питању, док се међу онима
који на одређени начин одређују почетак започињања кривичног поступка могу издвојити
два основна схватања; једно које формално отпочињање кривичног поступка везује за
доношење одређене судске одлуке, односно за изражавање одређеног става суда у односу
на оптужбу и друго, no којем у складу са деловањем начела акузаторности, кривични
поступак започиње већ самим подношењем одговарајућег оптужног акта.

Иако законодавац није стриктно дефинисао моменат отпочињања кривичног

поступка, из самог ЗКП-а јасно произлази да то ипак, није сам тренутак када je поднесен
оптужни акт, тако да се по ЗКП-у

разликују моменат подношења оптужног акта u

тренутак отпочињања кривичног поступка

, који би требало да наступи нептто касније у

односу на моменат подношења оптужног акта. Ово произлази из неких одредби које се
односе на оцређивање

месне надлежности суда

Ако je кривично дело извршено или покушано на подручјима разних судова или на

граници тих подручја, или je неизвесно на ком je подручју извршено или покушано,
надлежан je онај од тих судова који je no захтеву овлашћеног тужиоца први започео
поступак, a ако поступак још није започет - суд коме je прво поднесен захтев за покретање
поступка.

Из овога произлази да с једне стране, законодавац разликује моменат подношења

оптужног акта, од тренутка започињања кривичног поступка, те да с друге стране, сам
законодавац сматра, да се прво - подноси оптужни акт, те да тек потом, тј. нешто касније -
започиње кривични поступак.

У највећем броју случајева могу се јасно разликовати

тренутак подношења

оптужног акта и моменат када суд испољава одређени став

у односу на поднесени

оптужни акт. Aкo je тај став суда

позитиван

, онда тог тренутка започиње кривични

поступак, a ако je став суда

негативан,

онда кривични поступак уопште неће ни започети.

102.

ПРЕТКРИВИЧНИ ПОСТУПАК

(ЧЛ. 222 ДО 240)

Преткривични поступак се одликује следећим основним обележјима:

1. Он je у великој мери

неформалног карактера

, a и радње које врше одређени

државни органи (пре свега полиција), у тој процесној фази, no правилу су
оперативног карактера, што значи да немају непосредни доказни значај, у касније
покренутом кривичном поступку;

2. Одређени елементи преткривичног поступка могу или морају имати

формални

карактер

, тако да се и у њему, под одређеним условима врше неке формалне

процесне радње, које, односно чији доказни резултати могу касније остваривати
доказни кредибилитет у кривичном поступку, као што je то на пример, случај са
увиђајем, саслушањем осумњиченог, разним материјалним доказима пронађеним
приликом претресања стана, односно лица итд.;

3. Преткривични поступак je углавном несудске природе, тј. он je у претежној мери

полицијског карактера,

јер највећи број радњи које су за њега карактеристичне

спадају у делокруг овлашћења органа унутрашњих послова, али поред тога, у тој
процесној фази и други државни органи, али и сами грађани, односно друга
физичка и правна лица имају одређене процесне улоге;

4. Преткривичним поступком формално

руководи јавни тужшац

, a полиција поступа

као једна посебна врста „сервиса" јавног тужиоца, односно она je у функцији оства-
ривања његових захтева;

5. У формалном смислу започињање преткривичног поступка не значи и покретање

кривичног поступка, што je последица његовог претежно неформалног и углавном
несудског и нејавног карактера, док je обрнуто, основна карактеристика кривичног
поступка да je он строго формалан, те да у највећој мери има судски карактер.

103. Кривична пријава и други начини сазнања за кривично дело

За учињено кривично дело се може сазнати на разне начине. Под начином сазнања

за кривично дело у кривичнопроцесном смислу, треба подразумевати начин на којм се
одређени државни орган који у односу на конкретно кривично дело има законски утврђене
надлежности и овлашћења, упознаје са чињеницом да je кривично дело учињено.

Када су у питању кривична дела за која се гони no службеној дужности, редован

начин сазнања надлежног органа да je учињено такво кривично дело, јесте путем пријема
кривичне пријаве, поднесене од стране одређеног субјекта. За учињено кривично дело се
поред тога, може сазнати и на неке друге начине, тј. захваљујући непосредном увиду_у
чињење кривичног дела, или путем јавног поговарања („гласа") о учињеном кривичном
делу, посредством масовних медија итд.

1.1. Кривична пријава

Кривична пријава представља

неформални акт

којим се надлежни орган

(a то je

пре свега јавни тужилац, мада се пријава може поднети и суду и овлашћеном службеном лицу, који
ће je тада примити и одмах доставити тужиоцу),

на одговарајући начин обавештава да je

извршено кривично дело, односно да подносилац пријаве има основа за веровање да je
кривично дело које je предмет пријаве заиста учињено.

Мада je кривична пријава начелно неформалан акт, ако пријаву подноси овлашћено

службено лице, односно државни орган, она ће бити у писменом облику и no правилу, ће
имати одговарајући формални садржај.

1.1.1. Врсте кривичних пријава

Кривичне пријаве, односно облици пријављивања кривичног дела, могу се

поделити иа

више врста

, према различитим, односно разноврсним критеријумима.

С обзиром на cy6jекта који подноси пријаву

, оне могу да буду:

1. пријаве грађана,
2. пријаве службених и одговорних лица,
3. пријаве лица која имају посебан однос са малолетницима,
4. пријаве које подносе овлашћена службена лица, односно службеници полиције.

Према броју кривичиих дела u потенцијалних учинилаца пријављених дела

, оне

могу да буду:

1. кривичне пријаве које се односе на једно кривично дело извршено од стране једног

учиниоца,

2. кривичне пријаве чији je предмет једно кривично дело извршено од више

учинилаца,

3. кривичне пријаве које се односе на више кривичних дела, учињених од стране

једног лица и

4. кривичне пријаве чији je предмет више кривичних дела, учињених од стране више

лица.

С обзиром на податке о подносиоцу пријаве

, оне могу да буду:

1. пријаве које подноси лице чији je идентитет познат,
2. анонимне пријаве које подноси лице које скрива свој идентитет и
3. псеудоанонимне пријаве, које су једна врста анонимних пријава, јер лице које je

пријаву поднело, наводи у њој свој лажни идентитет, односно представља се као
нека друга стварно постојећа, или као нека потпуно измишљена особа.

Према подацима у одџосу на дело и лице за које подносилац верује

, односно

наводи да je дело учинило, те

доказима,

пријаве могу да буду:

1. потпуне и
2. непотпуне, мада je тешко очекивати да пријава у највећем броју случајева буде

потпуна, јер се у ствари, тек каснијим радњама надлежних органа, a пре свега у
истрази, прикупљају расположиви подаци и докази у односу на дело и учиниоца.

Према начину подношења

, пријаве могу да буду:

1. поднете у писменом облику,
2. поднесене усмено на записник,
3. пријаве поднесена телефоном, као и
4. пријаве поднесене било којим другим средством за пренос информација, попут

телефакса, компјутера преко којег се прима електронска пошта и сл.

С обзиром на карактер садржаја пријаве

, оне могу да буду:,

1. пријаве истинитог садржаја и
2. лажне пријаве.

Подношење лажне пријаве представља посебно кривично дело, aли само под условом да je
подносилац свесно поднео лажну кривичну пријаву, односно када су испуњени услови који
се односе на субјективну компоненту таквог пријављивања.

1.1.2. Дужност подношења кривичне пријаве и право на подношење кривичне пријаве

Пријављивање кривичног дела за које се no закону гони no службеној дужности,

представља одређену

моралну обавезу

сваког лица, али то, осим у одређеним ситуацијама,

није и правна обавеза. Међутим, за одређене субјекте установљена je

законска дужност

пријављивања

кривичних дела за која се гони no службеној дужности.

б) исправе у којима je регистрован садржај спроведених активности - списи о
предузетим мерама и радњама, службене белешке и изјаве, те
в) сви други материјали који могу бити корисни за успешно вођење кривичног
поступка.

Полиција je дужна и да своју кривичну пријаву допуни на релевантан начин, онда када се
за то стекну потребни услови. Ако органи унутрашњих послова, после подношења
кривичне пријаве, сазнају за нове чињенице, доказе или трагове кривичног дела, дужни су
да прикупе потребна обавештења и да извештај о томе, као допуну кривичне пријаве,
доставе надлежном јавном тужиоцу.

1.1.3. Начин подношења кривичне пријаве и поступање државног органа коме се кривична
пријава подноси

Законодавац омогућава да се кривична пријава, као

начелно неформални акт

подноси на одређене

алтернативне начине

и no правилу, законодавац не даје било какву

формалну предност било којем од тих могућих модалитета пријављивања кривичног дела
за кoie ce гони no службеној дужности.

Пријава се подноси надлежном јавном тужиоцу и то:

a. писмено или
b. усмено.

Ако je кривична пријава поднесена усмено, јавни тужилац мора да кумулативно поступи
на следећи начин:

он упозорава пријавиоца на последице лажног пријављивања, те

уноси пријаву и упозорење о последицама лажног пријављивања у записник.

Упозоравање подносиоца пријаве на последице лажног пријављивања има две сврхе:

фактичку сврху,

да се и на такав начин смањи могућност подношења лажне

пријаве, те да се на подносиоца још једно изврши нека врста „пресије" да се уздржи
од лажног пријављивања, те
б)

кривичноправну сврху

, јер се тиме отклања могућност евентуалног позивања

подносицоа лажне пријаве, на поступање у правној заблуди, тј. он не може тврдити
да није знао да je лажно пријављивање кривично дело.

Уколико je пријава саопштена

телефоном

о томе се сачињава службена белешка.

Иако то није стриктно наведено у Законику, могуће je кривичну пријаву као потпуно
неформалан акт, поднети и употребом других техничких средстава u начина (подношење
пријаве слањем CMC поруке, када je потребно не само направити службену белешку о
томе, већ и сачувати CMC поруку, тако што би се она нарезала на CD, уз одговарајућу
потврду аутентичности, или сачувала бележењем на други електронски носилац података,
односно фотографисала сама CMC порука на екрану телефона и тсл).

Пријава се подноси

надлежном јавном тужиоцу

, али неће наступити штетне про-

цесне последице ни ако се она поднесе суду, полицији, другом државном органу или
ненадлежном јавном тужиоцу, јер су ови субјекти и органи дужни да пријаву приме и
одмах je заједно са свим њеним прилозима доставе надлежном јавном тужиоцу.

Уколико je пријава поднесена

полицији

, a она оцени да постоје основи сумње да je

извршено кривично дело за које се гони no службеној дужности, полиција je дужна да без
одлагања, спроведе потребне радње које спадају у домен њених овлашћења у
преткривичном поступку о чему ће обавестити надлежног јавног тужиоца.

Уколико се ради о већ на први поглед,

лажној пријави

или пријави неозбиљног

садржаја, њу треба третирати као непостојећи акт, односно такву доставу уопште не треба
сматрати кривичном пријавом.