Подстицање даровитости
Постоји податак да се код нас, у нашој држави, 93% даровитих потенцијала
никада не реализује, не искористи се њихова даровитост, не подстиче се развој
њихових потенцијала и они се утопе у масу медиокритета, просечних људи.
Томислав Сухецки поставља следеће питање: „Да ли наша криза подстиче
апатију даровитих или је до кризе дошло због апатије даровитих или је неко трећи
створио климу незаинтересованости даровитих да би онемогућио нашу
неконкурентност? “
На западу, као главни мотиватор за развој и саморазвој даровитости налази се
зарада. Развој највиших људских способности, даровитост и креативну реализацију
подстиче се уз помоћ најпримитивнијег мамаца. Они не истичу финесе, визију,
надградњу себе, нема позивања на свест и жеље за служење нацији. Наравно,
даровити било које врсте спонтано исказују свој дар, и на тај начин се донекле
реализује њихова даровитост, али некада је то и хендикеп, односно онај коме није
подстицан развој, који није пронашао могућности за развој своје даровитости,
вечно живи са са осећајем неиспуњености и ускраћености.
Као један од примера имамо деценијски дуг пример ликовне уметничке праксе
код нас. Имамо пуно ликовних факултета на којима су услови за пријем ригорозни
(прима се сваки 30. или 40. кандидат), а после академије се уметнички реализује и
опстаје сваки десети ликовни уметник. И поред тога ми процентуално имамо
највише школованих сликара у Европи, а нема нас на ранг листама ни у Европи, ни
у свету.
Даровитост је различитост, она није унифицирана, није међусобно уједначена.
Подстицање даровитости никако не сме да буде њено укалупљавање, већ се код
сваког појединца даровитост развија на свој начин, потпуно индивидуално.
Подстицање даровитости треба да буде осмишљени напор да се различитост тако
реализује да има виши значај за опште добро друштва.
Томислав Сухецки наводи запажање једног нашег критичара који је рекао да
нових Андрића и Црњанских у нашем друштву дуго неће бити. Даје и пример
Пикаса који покушава да дефинише генијалност као организацију талента, где је
највиши ниво те организације материјална награда али и лично задовољство и
испуњеност.
Међутим, уколико се даровитост и природне предиспозиције менталнох
способности адекватно подстичу постоји могућност да ће тако утицати и на
друштво, јер, како аутор каже „ехо њиховог дара је варница слободе духа која
заискри и у свести оних који су навикли на таму“
За крај овог текста Томислав Сухецки даје сјајну метафору: Прометејев дух се
редовно рађа у истом обиму у свакој генерацији. И док су Прометејеву креативност
спутали Богови ланцима да је не дели, нама нису потребни Богови ни ланци, јер ми
то још вештије радимо сами.
