ПОДСТИЦАЊЕ РАЗВОЈА ЕМПАТИЈЕ
КОД ДЕЦЕ ПРЕДШКОЛСКОГ УЗРАСТА
(Дипломски рад)
Подстицање развоја емпатије код деце предшколског узраста
волела да знам да ли ће то дете једног дана израсти у човека који ће стати и помоћи,
или ће једноставно бити поучено понашањем своје мајке и само наставити даље у
таквој ситуацији. А да не размишљам о некој важнијој ситуацији у којој ће бити на
испиту његова способност за емпатију...
Овај рад треба управо треба да нам да одговор на могућност подстицања развоја
емпатије код деце предшколског узраста.
4
Подстицање развоја емпатије код деце предшколског узраста
2. ТЕОРИЈСКО ОДРЕЂЕЊЕ ПОЈМА ЕМПАТИЈА
Емпатија (од грч.
εν
- у; и грч.
παθος
- осећање, страст ) дословно уосећавање,
уживљавање.
Појам емпатија пренесен је у психологију из естетике 19. века и најпре је под
термином „einfuhlunr“ („уосећавање“) у области естетског опажања означавао процес
пројекције људских осећања и ставова у неживе предмете и облике. Термин је први
увео Fiscer (1873) желећи да објасни механизам процеса којим људи одређене предмете
прихватају као лепе. Исти термин је потом преузео и развио немачки психолог Теодор
Липс (Lipps) (1897, 1903, 1913), који је термином означавао склоност посматрача да се
стопи са предметом који естетски процењује, али га касније применио и на опажање
афективног стања друге особе. Њиме се означило „уношење“ властитих ставова и
осећања у неко уметничко дело или природну појаву, путем интуиције и моторне
мимикрије. Амерички психолог Titchener (1909) je превео овај израз са грчког
(емпахатериа – „у“ и патхос – „патња, страст“) на енглески језик као емпатију, односно
емпатија, при чему се садржај овог појма временски коренито мењао (према
Радовановић, 1993: Стојиљковић, 1998).
У психологији, термин емпатија се употребљава да означи процес непосредног
уживљавања у емоционална стања, мишљење и понашање других људи, те тако
саудејствујемо у његовим радостима, а нарочито у жалости и патњи. Она нам даје
емоционалну писменост, вештину којом откривамо шта други осећају, а способност да
се ишчитавају неизговорени знакови јесте кључ за предосећање туђих осећања: тон у
гласу, покрет, израз лица. Неспособност да се одгонетну туђе емоције представља
основни недостатак емоционалне интелигенције и трагичан губитак људскости:
недостатак присности, суштинске пажње, одсуство емоционалног склада и емпатије.
Мартин Хофман (Маrtin L. Hoffman) је највећи истраживач на пољу емпатије, а његова
књига „Емпатија и морални развој“ показује да корене моралности треба тражити у
емпатији, јер она представља врсту саучествовања са могућим жртвама, са неким ко
пати, ко је у опасности или невољи. Емпатија је, каже Хофман, искра људске бриге за
друге људе. Она је најзначајнија компонента емоционалне интелигенције и настаје као
облик самосвести – што боље познајемо сопствене емоције, вештије ћемо ишчитавати
туђа осећања. Постоје стотине емоција, заједно са својим варијацијама, мутацијама и
нијансама, а емоције су много префињеније него речи којима бисмо их описали...
(Hoffman, 2003)
Емпатија се најчешће доводи у везу са просоцијалним, помагачким понашањем и
алтруизмом, на емпатију се гледа као на базичну компоненту социјалне интеракције
међу људима. Због тога, емпатија није само интраперсонални феномен који укључује
когницију, емоције и мотивацију, већ се може посматрати и као интерперсонални
феномен, при чему особа испољава своју брижност за другу особу.
Емпатија није једноставан појам, већ се састоји из више компоненти које у
различитој мери утичу једна на другу. Различити аутори говоре о компонентама
емпатије.
5
Подстицање развоја емпатије код деце предшколског узраста
Fenihel (према Стојиљковић, 1998) је сматрао да „емпатија укључује како
поистовећивање са другом особом тако и свет о осећањима друге особе након
поистовећивања с њом“.
У социјалној психологији емпатија се одређује као наша осетљивост за потребе и
стања других особа, а у контексту помагања другима, односно просоцијалног
понашања. Batson (1981) дефинише емпатичност као „осећање бриге за друге,
саосећања и нежности према другима доживљено као резултат сведочења патње неке
друге особе“. Eisenberg и Srayer (1987) наводе да је емпатија „афективна реакција која
потиче из емоционалног стања или услова неке друге особе и која је у складу са
емоционалним стањем и условима те друге особе“ (према Стојиљковић, 1998).
Друга група дефиниција у емпатији види претежно когнитивне реакције. У овим
дефиницијама на емпатију се гледа као на способност стављања на туђе место и
разумевања становишта друге особе (њених мисли, намера, процена, а не само
емоционалног стања).
Као што смо већ поменули, до стављања когнитивних компоненти емпатије у
први план у односу на афективне долази под утицајем Меада (1934).
Емпатија се, у том смислу, схвата као способност да се разумеју и протумаче
емоционалне реакције других у складу са контекстом, при чему постоји јасна разлика
између Ја и друге особе (Стојиљковић, 1998).
Когнитивна дистанца се посебно наглашава у психотерапији. Rogers (1957) под
емпатијом подразумева „осетљивост на клијентов унутрашњи свет интимних, личних
значења, као да је наш сопствени, а да никад не изгубимо „као да“ квалитет. Ова
дефиниција подразумева да је „поистовећење са објектом у циљу његове боље
афективне и интелектуалне спознаје нужни предуслов, с тим што је таква
идентификација само привремена (пошто следи удаљавање од објекта да би се
резултати стапања боље сагледали), а компонента когнитивне дистанце стално
присутна и поред премоћи афективног процеса“ (Радовановић, 1993). Другим речима,
да би дошло до емпатичког разумевања потребно је учествовати делимично и
привремено у емоционалном искуству друге особе, а затим направити неопходну
дистанцу која омогућава даљу обраду онога што се доживело (Вукосављевић-Гвозден,
2002).
Управо таква дистанца приликом поистовећивања са другом особом разликује
емпатију од симпатије. Емпатија се такође може односити на паралелна осећања када
посматрамо туђу ситуацију или преживљавања поводом ње (као и симпатија, али код
емпатије не губимо осећај јасне одељености сопственог Ја од објекта посматрања)
(Радовановић, 1993). Емпатија и симпатија су два различита процеса од којих је први
неутралнији, док други садржи афектима набијену реакцију на туђе емоционално
стање које је опажено (Радовановић-Гвозден, 2002).
Фишбек (Feshbach, 1968, 1978) сматра да „јављање емпатије неопходно изискује
постојање одређене емоционалне распонзивности, тј. афективне способности да се
доживе осећања, когнитивне способности да се дискриминишу афективни знаци
других људи и зрелије когнитивне способности заслужене за преузимање перспективе
и улоге друге особе“ (према Вукосављевић-Гвозден, 2002).
7
