1. VENTILACIONI SISTEMI
Ventilacioni sistem podrazumeva zamenu vazduha u prostoriji spoljnim vazduhom.
Uobičajen je naziv svež vazduh
za spoljni vazduh koji se u prostoriju uvodi centralnim sistemom.
Ventilacija se može podeliti na:
prirodnu ventilaciju i
mehaničku ili (prinudnu) ventilaciju.
Prirodno provetravanje
moguće je ostvariti kroz procepe (fuge) spoljnih prozora i vrata,
otvaranjem prozora ili kroz posebne ventilacione otvore. Provetravanje prirodnim putem je moguće
usled dejstva vetra ili uzgonske sile, što nekada nije dovoljno u odnosu na zahteve koji se
postavljaju za određene prostore, bilo da je u pitanju boravak većeg broja ljudi ili neki proces koji
se obavlja u posmatranoj prostoriji.
Kada se primenjuje prirodna ventilacija svakako treba uzeti u obzir brzinu i smer vetra, kao i
izbor odgovarajućeg mesta na fasadi zgrade gde će biti postavljeni otvori za ventilaciju. Na taj način
se može uticati na količinu spoljašnjeg vazduha koji će prirodnim putem prodirati u zgradu i
ventilirati prostoriju. Protok vazduha je slučajno promenljiva veličina koja zavisi od temperaturske
razlike, brzine i smera vetra, kao i razlike pritisaka unutrašnje i spoljašnje sredine.
Broj izmena vazduha na čas jako varira, i može se kretati od 0,3 (već samom infiltracijom
spoljašnjeg vazduha kroz procepe prozora i vrata) do čak 20 (kada su prozori širom otvoreni).
Prilikom korišćenja prirodne ventilacije neophodno je uzeti u razmatranje više uticajnih faktora –
od geometrije zgrade, rasporeda protorija, orijentacije zgrade u odnosu na dominantne vetrove, kao
i načine uvođenja spoljnog vazduha.
Prirodna ventilacija najčešće se ostvaruje otvaranjem otvora na fasadi i može se postići:
ventilacija cirkulacijom vazduha u prostoriji (
single-sided ventilation
) ili
ventilacija prostrujavanjem vazduha (
cross-ventilation
)
Uređaji za odvođenje dima i toplote su otvori čiji se poklopci otvaraju automatski, ručno ili
kombinovano. Ručno aktiviranje mora se izvoditi sa bezbednog mesta. Pri automatskom
aktiviranju, predviđa se da na svakih 400 m
2
ima najmanje jedan dimni ili dva termička detektora.
Prozori i vrata ispod jedne polovine srednje konstrukcione visine objekta, koji se u slučaju požara
mogu otvoriti i sa spoljašnje strane, smatraju se otvorima za dovođenje svežeg vazduha.
Svaka zastakljena površina koja se nalazi u donjem delu konstrukcione visine objekata i na
kojoj se staklo može razbiti, smatra se otvorom za dovođenje svežeg vazduha. U prostorijama koje
3
se štite sprinkler-uređajima za gašenje požara, uređaji za odvođenje dima i toplote smeju se otvarati
samo posle aktiviranja sprinkler uređeja.
Slika 1. Količine vazduha za prirodnu ventilaciju za različite slučajeve uticaja vetra: a) zgrada
je zaklonjena od vetra, b) pravac vetra je upravan na otvore za ventilaciju, c) pravac vetra je
paralelan sa površinom otvora za ventilaciju
Kontrolom otvorenosti prozora način postiže se prosečan broj izmena vazduha od oko 8
izmena na čas, što je prikazano na slici 1.
Simulacije za različite položaje otvora koji se koriste za prirodnu ventilaciju, pri tome ne
menjajući ukupnu površinu otvora pokazale su da se efekat može poboljšati uvođenjem efikasnih
otvora na fasadi. Izgled efikasnog otvora prikazan je slici 2.
Slika 2. Efikasan otvor za prirodnu ventilaciju
Efikasnost samog otvora procenjena je preko ostvarenog broja izmena vazduha na čas.
Najbolji efekti dobijeni su za slučaj kada je otvor podeljen na gornji i donji, tako da kroz donji
vazduh prodire u prostoriju, a kroz gornji istrujava iz nje.
5
toplovodni,
parni ili
električni.
Filter koji se nalazi u komori služi za izdvajanje čestica nečistoća iz vazduha (obično je to
filter srednje klase izdvajanja EU2-EU3). Konstrukcije filterskih sekcija u komorama mogu biti
različite: ravanski, kasetni, vrećasti, itd.
Slika 3. Ventilaciona komora za rad sa svezim vazduhom
1.1. Elementi za distribuciju vazduha
Kod vazdušnih sistema se transport pripremljenog vazduha do mesta ubacivanja vrši
kanalskom mrežom, koja se deli na razvodnu i povratnu. U klimatizacionim sistemima, u kojima je
vazduh radni fluid, neophodno je izvršiti distribuciju vazduha od mesta na kome se priprema do
mesta koje se klimatizuje. Vazduh cirkuliše kroz sistem kanala - kanalsku mrežu, a razliku pritisaka
za njegovo stujanje obezbeđuju ventilatori. Kanalska mreža koja povezuje klima komoru sa
klimatizovanim prostorom, kroz koju struji pripremljen vazduh naziva se razvodnom kanalskom
mrežom. Pored razvodne kanalske mreže postoji i sistem kanala za odvođenje vazduha iz
klimatizovanog prostora, kojim se odvodi otpadni vazduh i koji se naziva odsisna ili odvodna
kanalska mreža.
Zadatak kanlske mreže je:
- dovođenje vazduha do svake klimatizovane prostorije što kraćim putem;
6
- da proizvede i/ili prenese što manje šumova (dozvoljeni nivo buke);
- da obezbeđuje lako održavanje (tokom eksploatacije kanali se prljaju, pa ih je potrebno s vremena
na vreme očistiti);
- da gubici i dobici toplote budu svedeni na minimum;
- dobro uklapanje u arhitektonsko-građevinsku celinu objekta;
- da investicioni i eksploatacioni troškovi budu minimalni.
Materijali koji se koriste za izradu kanala su čelični, pocinkovani, aluminijumski i crni lim,
zatim azbestni cement, beton, sintetički materijali, plastične i fleksibilne cevi. Ti materijali moraju
ispunjavati sledeće uslove:
- unutrašnje površine kanala treba da su glatke (manji pad pritiska usled trenja pri strujanju);
- kanali moraju biti otporni na koroziju i moraju biti nezapaljivi;
- kanali ne treba da proizvode šumove, a treba da apsorbuju one koji potiču od klima komore;
- da proizvodnja i montaža kanala bude što jeftinija;
- da težina kanala bude mala;
- da ne smeju biti higroskopni;
- da budu dugotrajni i da se lako čiste.
Najpogodniji materijal za izradu kanala je čelični lim, koji se koristi u preko 90% slučajeva.
Lim može biti pocinkovan ili češće premazan zaštitnim slojem. Crni lim, koji je otporan na visoke
temperature koristi se za kanale za izvlačenje vazduha iz kuhinja.
Kanali mogu biti kružnog poprečnog preseka (manje dimenzije) i kvadratniog ili pravougaonog
poprečnog preseka. Debljina lima od koga se kanali izrađuju zavisi od prečnika kanala, što je važno
zbog ukrućenja i širenja buke. Sa povećanjem prečnika kanala raste i debljina lima od koga su
kanali izrađeni.
Postoji veliki broj različitih elemenata za ubacivanje pripremljenog vazduha u prostoriju.
Neki od njih su prikazani na slici 4. U zavisnosti od geometrije prostorije, položaja mesta za
ubacivanje i izvlačenje (odsisavanje) vazduha i željene strujne slike projektant bira odgovarajuće
elemente.
Najčešće se primenjuju anemostati i rešetke. Anemostati su predviđeni za plafonsku
ugradnju i imaju fiksne proreze kroz koje vazduh prostrujava. Rešetke za ubacivanje vazduha se
mogu postavljati na plafonu, zidovima i podu. U zavisnosti od željenog načina usmeravanja
vazduha koji se ubacuje mogu imati jedan ili dva reda usmeravajućih žaluzina.
8
Instalacija za odvođenje dima, toplote i toksičnih produkata sagorevanja sastoji se iz sledećih
delova:
• ventilatora
• vazdušnih kanala
• protivdimnih klapni
• kablova koji napajaju motor ventilatora električnom energijom
• izvora električne energije
1.2. Ventilatori
Ventilatori mogu biti usisni i potisni. Usisni ventilator usisavaju vazduh iz prostorija i teraju
ga u spoljnu atmosferu, dok potisni ventilator obrnuto, uzimaju vazduh iz atmosphere i ubacuju ga u
prostoriju. Prema njihovim konstrukcijama ventilator delimo na aksijalne i radijalne (centrifugalne).
Aksijalni ventilatori građeni su u obliku propelera, pa je kretanje vazduha aksijalno (slika 6).
Oni služe za dobijanje velikih količina vazduhaniskog pritiska i po pravilu se direktno postavljaju
na spoljašnji zid prostorije. Kod radijalnih (centrifugalnih) ventilator kretanje vazduha je radijalno,
a služe za manje količine vazduha većeg pritiska (slika 7). Po pravilu su sastavni deo ventilacionog
sistema koji se sastoji od kanala za izvlačenje vazduha sa usisnim rešetkama i kanala za ubacivanje
vazduha sa izduvnim rešetkama.
Slika 6. Aksijalni ventilator Slika 7. Centrifugalni ventilator
Pravilnikom o tehničkim normativima za sisteme za ventilaciju ili klimatizaciju
(
„Službeni list SFRJ”br.38/89
)
određuju se tehnički normative koji moraju biti ispunjeni pri
izgradnji sistema za ventilaciju ili klimatizaciju prostorija.
