Испитна питања:
1. Српска књижевност после Велике сеобе
2. Гаврил Стефановић Венцловић
3. Барок у српској књижевности
4. Захарија Орфелин
5. Јован Рајић
6. Просвећеност у српској књижевности
7. Доситеј Обрадовић: Писмо Харалампију, Совјети здраваго разума, Басне
8. Доситеј Обрадовић: Живот и прикљученија
9. Класицизам у српској књижевности
10. Стефан Стефановић: Смерт Уроша Петаго, последњег цара српскога
11. Вук Стефановић Караџић: критике и полемике, Српски рјечник
. Вук Стефановић Караџић као писац и као историчар: Житије Ајдук-Вељка
Петровића, Прва година Српскога војевања на даије, Писмо кнезу Милошу од
12/24. априла 1832. године
. Епска поезија Симе Милутиновића Сарајлије 14. Љубавна и космичка лирика
Симе Милутиновића Сарајлије
15. Развој драме у српској књижевности до Јована Стерије Поповића
16. Развој романа у српској књижевности до Јована Стерије Поповића
17. Комедије Јована Стерије Поповића: Тврдица, Покондирена тиква
18. Јован Стерија Поповић: Роман без романа
19. Јован Стерија Поповић: Родољупци
20. Поезија Јована Стеријe Поповића
21. Поезија Петра II Петровића Његоша
22. Петар II Петровић Његош: Ноћ скупља вијека
23. Петар II Петровић Његош: Луча микрокозма – посвета
1
24. Петар II Петровић Његош: Луча микрокозма – композиција, ликови и
песнички сродници
25. Петар II Петровић Његош: Горски вијенац – композиција
26. Петар II Петровић Његош: Горски вијенац – ликови
27. Петар II Петровић Његош: Лажни цар Шћепан Мали – композиција
28. Петар II Петровић Његош: Лажни цар Шћепан Мали – ликови
29. Романтизам у српској књижевности
30. Поезија Бранка Радичевића
31. Бранко Радичевић: Туга и опомена
32. Бранко Радичевић: Кад млидија умрети
33. Поезија Ђуре Јакшића
34. Ђура Јакшић: Поноћ и На Липару
35. Ђура Јакшић: Јелисавета, кнегиња црногорска
36. Приповетке Ђуре Јакшића
37. Јован Јовановић Змај: Ђулићи
38. Јован Јовановић Змај: Ђулићи увеоци
39. Јован Јовановић Змај: Светли гробови
40. Сатирична и хумористичка поезија Јована Јовановића Змаја
41. Поезија Лазе Костића
42. Лаза Костић: Самсон и Делила
43. Лаза Костић: Спомен на Руварца
44. Лаза Костић: Santa Maria della Salute
45. Лаза Костић: Максим Црнојевић
46. Лаза Костић: Пера Сегединац
47. Књижевни погледи Лазе Костићa
2
u čijim će se okvirima, uprkos velikih spoljnjih pritisaka, u prvo vreme odvijati čitav
politički i kulturni život naroda. Privilegije su stalno bile krnjene i smanjivane, ali
nikada nisu ukinute. One će sve vreme predstavljati glavni okvir samostalnog
nacionalnog života panonskih Srba. Od ovih Srba, u kasnijim procesima, razviće se
srpska građanska klasa, sastavljena pretežno od trgovaca i zanatlija. Građani će pored
visokog klera i carskih oficira postati treći srpski stalež u Austriji. Srbi su na nove
teritorije poneli svoje rukopisne knjige, ikone, Lazareve mošti iz Ravanice, kao i razne
veštine i zanate. Njihova tadašnja kultura bila je nastavak srednjevekovne kulture,
bliska kulturi drugih naroda vizantijske zone, te se naziva
postvizantijskom kulturom
.
Međutim, u novoj sredini dolazi do neizbežnih transformacija koje će dovesti do
stvaranja kulture, umetnosti i književnosti novog tipa.
Književnost 18. veka je
diskontinuirani, etapni prelaz iz srednjeg veka u moderno doba – mešaju se
elementi starog i novog, duhovnog i svetovnog, srednjovekovnog i novovekovnog,
crkvenog i građanskog
, sa stalnom tendencijom preovlađivanja ovog drugog elementa.
To
prelazno doba između stare i nove književnosti
traje sve do kulturnih reformi 70.
i 80. godina i do pojave
Dositeja Obradovića
i u njemu se jasno izdvajaju
dva
perioda
: do pojave ruskih škola, 30. godina i posle njih. U prvom periodu nastavlja se
rad u okvirima tradicije stare književnosti i na
srpskoslovenskom jeziku
. U drugom
periodu, usled dominantnog kulturnog i književnog
uticaja Rusije
, te tradicije se
napuštaju i književni i jezički kontinuitet se prekida, a knjige se počinju pisati na
ruskoslovenskom jeziku
. Ipak, između ova dva perioda postoje i izvesne
sličnosti
, od
kojih su najvažnije: diglosija – paralelna upotreba srpskoslovenskog, odnosno
ruskoslovenskog jezika i narodnog jezika u funkciji književnog jezika i barokni stil, koji
se u prvom periodu oblikuje na srednjevekovnoj poetičkoj osnovi, a u drugom na
osnovama nove poetike koja je, zajedno sa barokom, došla posredstvom Rusije.
Srednjevekovno nasleđe i barokne tendencije
Posle Velike seobe, u poslednjoj deceniji 17. i prvim decenijama 18. veka, stara
književnost doživljava svoj poslednji procvat, nakon kojega će se nepovratno ugasiti.
4
Ipak, to je bila preobražena tradicionalna književnost. Nastavljene su tradicije Pećke
patrijaršije. Negovani su stari žanrovi: žitija, crkvena himnografija, besede, hronike,
opisi putovanja u Svetu zemlju itd. Poetika je bila tradicionalna, vizantijska,
crkvenoslovenska, ali sa izvesnim modifikacijama koje su vodile promenama. Promene
su počele još pre seobe, a u novim uslovima one su se produbile i proširile. Uticaj
rusko-ukrajinske barokne književnosti 17. veka postaće jedna od najvažnijih odrednica
u književnom stvaranju posle Velike seobe, tako da se kod najvažnijih tadašnjih pisaca
pojavljuju izvesna barokna obeležja. Obnovljena je diglosija, ali narodni jezik sada ima
mnogo širu upotrebu (u odnosu na srednjevekovnu književnost). U književnosti i dalje
dominira tradicionalni, srednjevekovni tip književnog radnika, koji je u prvom redu
prepisivač starih knjiga, zatim kompilator, a pomalo i orginalan stvaralac.
Takav je bio i
Kiprijan Račanin
, najosobeniji predstavnik naše književnost na
prelazu iz 17. u 18. vek. Početkom 18. veka u manastiru Krušedol nastaju crkvene
pesme posvećene sremskom despotu koje su takođe ušle u sastav
Srbljaka
. U njima se
pobožne misli spajaju sa rodoljubivim osećanjima. Sveti despot dobija ratničke atribute
i kao zaštitnik naroda priziva se u pomoć. Među novonastalim tekstovima pažnju
privlači
Stihoslov
iz 1717. – mešavina stihova i proze. Stihovi su silabički, nepravilni sa
dosledno sprovedenim parnim rimovanjem, a njihov autor je
Nikanor Melentijević
. S
više metričke pravilnosti napisana je pastirska poslanica u stihu
Ritmi ili pesni
pohvalnija
,
koju je Sarajlijama uputio
Visarion Pavlović
, bivši učitelj u manastiru
Hilandar, a tadašnji episkop u Novom Sadu. On je bio značajan i kao prosvetni radnik,
osnivač latino-slovenske škole. Pisci ovog doba pisali su različite
stihove
–
tradicionalne u vizantijskom dvanaestercu, novije u poljskom trinaestercu, osmerce itd.
ARSENIJE III ČARNOJEVIĆ
(oko 1633-1706) Bio je patrijarh srpski. Od njega je
ostao jedan kratak putopis u svetu zemlju, u pismu ruskom carskom savetniku V. M.
Golovninu, koji upečatljivo svedoči o tragediji srpskog naroda, koji, napustivši
otadžbinu, ne nalazi nigde utočište(
Poslanica T. V. Golovinu
). Srbi su postradali od
Turaka, od kojih su prebegli u Ugarsku, ali ni tamo nisu našli mira.
5
naslovom
Ot letopisa serpskih carej i o vojne carja tureckogo s cesarem hristijanskim
i o zapustjeniji zemlji serbskoj
(
Iz letopisa srpskih careva i o vojevanju cara turskog
sa cesarom hrišćanskim i o pustošenju srpske zemlje
). Po svom karakteru to je
memorijalni akt napisan mešavinom srpskoslovenskog i ruskog jezika s ciljem da
carevu sestru, tada monahinju, upozna sa patnjama srpskog naroda. Atanasije smatra da
će svoj književni zadatak najbolje obaviti ako poveže prošlost sa sadašnjošću, tj. ako
letopisu srpskih careva suprotstavi sliku pustošenja srpske zemlje i stradanja naroda
kojima je sam bio svedok. O tome govori s biblijskim patosom u kojem se oseća
prizvuk plača proroka Jeremije nad razorenim Jerusalimom. Granice Srbije – zemlje
koje je okružuju. Srbijom su ranije vladali rimski carevi. Stefan Nemanja – rodom od
sestre Konstantina Velikog. Milutin, Stefan Dečanski – sv. Nikola mu vraća vid, bitka
kod Velbužda. Dušan donosi telo proroka Isaije iz Jerusalima u Srbiju. Srpski manastiri:
Studenica, Mileševa, Dečani, Osogovo, Hopovo, Trojički manastir (odakle je i
Atanasije), Ravanica, Krušedol, Pećka patrijaršija, Rača, Ljubostinja, Sopoćani,
Morača, Banja, Manasija. Turci su potom osvojili i razorili svu srpsku zemlju. Godine
1683. pojavila se kometa koja najavljuje pravrat – pad turskog carstva. Turke je porazio
austrijski car Leopold. Zatim sledi još nekoliko turskih poraza (Beograd, Morava, Niš).
Srpske zemlje su opustošeme i mnogo je poginulih. Oni koji su preživeli izbegli su u
Ugarsku.
Plač o pustošenju crkve božije
-
Poredi se sa prorokom Jeremijom koji plače za
razorenim Jerusalimom – tako i on plače za razorenim srpskim crkvama. Crkva je
prikazana kao alegorija – nevesta Božija. Moli se gospodu da osveti prolivenu krv i
vrati crkvi staru slavu.
Molitva i blagodarenje bogu pisca ove knjižice
-
Zahvaljuje se bogu za sve što ima i
moli ga da uvek bude uz njega da ga sačuva.
O moštima i ostacima Konstantina Velikog, koje donese sin njegov iz Nikomidije
–
Sin
Konstantina Velikog, Konstantin, preneo je mošti svoga oca iz Nikomidije u
Konstantinopolj i tu ga je uz velike počasti sahranio u crkvi svetih apostola. Sveti oci
7
