Песме о малој деци су многобројне. У њима чика Јова са великом љубављу говори
о несташлуцима најмлађих. Ове песме су кратке а многе се и данас користе када се
обраћамо малој деци, када желимо да их научимо нечему, утешимо, орасположимо.
Мала деца су плачљива и бојажљива. И најмања ситница може да проузрокује плач.
То видимо у песмама
Жао нам је – чисто би се смејали
и
Ала је то страшно
. Миле се
уплашио жабе која му је скочила у тањир пун млека и неутешно плаче.
Жаба са тањира
Неће ни да скаче;
Мило јој је гледат
Како Миле плаче
(Ј. Ј. Змај, 1930.)
Дете не воли да буде само, а не може да разуме да одрасли морају да раде. Зато се
оно кревељи и плаче, жели пажњу одраслих.
От'шо отац, от'шла мати,
Па и сеја от'шла с њима,
Шта ћеш сада, мој кревељко?
Ако можеш, трч'за њима!
(Ј. Ј. Змај, 1930.)
Мали брата
је песма о дечаку који још не зна разлику између бића и ствари. Мисли
да куцање татиног златног сата значи да је сат гладан, јер и он када је гладан чује своја
црева. Зато залива сат млеком мислећи да је добро поступио.
А на уво кад га метне,
Тад се чује нека звека,
Сат говори: Тика-така!
Брата мисли: Хоће млека.
Али то је мудро!
(Ј. Ј. Змај, 1930.)
У песми
Напомена матери
по крчању црева мала Јуца зна колико је сати и
опомиње мајку да је време ручку.
Наша мала Јуца
Са столице муца:
„Мати, мати,мати,
Знас кол'ко је сати?
Здлаво много куца,-
Тлеба да се луца;
Гладана сам вец и ја,
Гладна је и куца.
Па и тица пева,
И њој клце цева.“
(Ј. Ј. Змај, 1930.)
Да су мала деца размажена и увек желе оно што немају, на духовит начин је
описано у песми
Материна маза
. Мали Лаза нам сведочи о томе. Шта год да му кажу да
уради, он баш супротно ради. Деца препознају ову особину и ругају се размаженој деци.
Кад устане, не уме
сам да се обуче,
Не сме да се умије,
Иште воде вруће.
Кад га жуља ципела,
Он ципелу туче,
Тад га рука заболи
Па онда јауче
.
