термин у дидактичку комуникацију уведен у 19. веку. У Немачкој идеалистичкој
филозофији означавао је хармонично, углавном естетско, морално и хуманистичко
васпитање личности појединца. Међутим, временом је овај појам добио значење
припреме за живот усвајањем знања, вештина и навика. И данас се користе
различите дефиниције, али је најчешћа она која образовање означава као процес
стицања знања, вештина и навика.

Као и васпитање и образовање подразумева субјекатску позицију ученика. У

савременој школи, у процесу образовања улоге наставника и ученика се битно, на
нов начин, мењају. Наставник, у овом случају, није само образоватељ, односно,
лице задужено да све зна и све каже пред ученицима, нити је, са друге стране,
ученик лице које је задужено да се претвори у око и ухо и да све види и чује, све
упамти и у истом или сличном облику понови пред наставником како би он добио
уверење да је успех постигнут. Од позиције објеката коме се нуде и дају знања
ученик је дошао у позицију да сам стиче знања и максимално ради на развијању
својих способности.

Дакле, савремена школа мора да обједини образовање и самообразовање. У

такозваној „старој школи“ фаворизовано је усвајање знања. „Држављанско“
васпитање је фаворизовало формирање корисног радника али и корисног слуге
државе – стручно образовање у чијем је средишту рад. Нехуманисти су истакли
захтев „општег образовања“ које у себи садржи индивидуалност, универзалност и
тоталитет. Савремена школа настоји да ослободи процес образовања довођењем у
субјекатску позицију два најбитнија фактора тог процеса – ученика и наставника.

Сматра се да појединац образовањем стиче интелектуална, социјална и

практична умећа и навике па самим тим јача своје способности, обликујући на тај
начин поглед на свет, градећи темеље за перманентно повезивање знања, вештина
и способности. Образовање има велики значај за друштво, пре свега јер је модерно
раздобље произвело школско образовање у друштвено питање и учинило га једним
од кључних чинилаца друштвеног прогреса и индивидуалног развитка појединца.

Иначе, могуће је говорити о различитим врстама образовања, неке од њих

су: опште, стручно, специјалистичко, класично, техничко, музичко, педагошко и тд.

Постоје два међусобно повезана типа образовања, то су:

Ђорђевић Ј.,

„Проблем циљева и задатака у образовању и васпитању“

, Педагогија бр. 1-2, Зенит,

Београд, 1993. године, стр. 33.

Семинарски рад

Поимање васпитање

формално образовање

– укључује састав општег, струковног као и

високошколског образовања.

неформално образовање

– организована друштвена делатност која

задовољава допунске, додатне и алтернативне потребе учења, и која
мора бити повезана са формалним образовањем.

Постоје следећи нивои интелектуалног васпитања у школи или другим

речима образовања:

предшколско,

основношколско,

средњошколско,

високошколско,

академско и

перманентно.

Од образовања се очекује да буде средство мобилизације појединаца на

идејама модернизације, уз прилагођавање образовања економском развоју, расте и
значај његове интеграцијске функције у друштву. Након примарних облика
социјализације, образовање је данас једно од најзначајнијих инструмената
социјализације деце и младих.