1
V.S.Š “GJIMNAZI GJON BUZUKU”
PRIZREN
SEMINARSKI RAD
Predmet:
PSIHOLOGIJA
POJAM AGRESIVNOSTI
Učenik:
Denis Metić
Profesor:
Bedrija Kurtiši
Prizren,februar,2017
4
1.POJAM AGRESIVNOST
Reč agresivnost vodi poreklo od reči
ad
–
prema i
gradior
– kretati se, što bi
označavalo
korak ka nečemu,
a u širem smislu
aktivnost koja je usmerena ka postizanju
određenog cilja.
Iako ovo primarno određenje pojma agresivnosti nema negativnu
konotaciju, o ovoj pojavi se najčešće govori u svetlu različitih oblika destruktivnog,
antisocijalnog, rušilačkog ponašanja. Interesovanje za agresivnost naročito se pojavljuje
u situacijama ratova, naleta kriminalnih događanja i sve češće maloletničke delikvencije.
Agresivnost
je složena pojava i stanje koje se motivaciono, emocionalno i kroz akciju
manifestuje kao nagon, srdžba, ljutnja, neprijateljstvo, posezanje i napadanje na osobu,
objekt, teritoriju, grupu. Ona je biopsihološki motiv (nagon ili potreba) ili crta ličnosti
koji se ispoljava u agresivnom ponašanju. Agresivnost predstavlja dispoziciju za
borbenost, energičnost potrebu za afirmacijom ili sa druge strane, težnju za razaranjem,
povređivanjem ili ponižavanjem drugog. Ovo svojstvo je osnovano na instinktu
samoodržanja i težnji ka afirmaciji ličnosti. Ogleda se u akcijama napadanja na sve što
sprečava (ili bi moglo sprečiti) zadovoljenje životnih potreba, ali okrnjiti društveni ugled,
uspeh, slobodu akcije itd.
Agresivno je svako ponašanje koje ima za cilj da nanese štetu drugoj osobi. Kada se
govori o agresivnosti, najčešće se misli na ponašanje koje je usmereno na
nanošenje
štete
drugoj osobi. Da bi se neki akt označio kao agresivan potrebno je u njemu
prepoznati
nameru
da se drugoj osobi naudi, tendencioznu usmerenost koja se razlikuje
od nanošenja štete prouzrokovane nespretnošću, nepažnjom ili neodgovornošču
pojedinca. Iako mogu dovesti do istih destruktivnih ishoda, ove dve situacije imaju
psihološki potpuno drugačije izvore i znaćenja. Takođe, sam pojam agresivnosti koji se u
svakodnevnom govoru izjednačava sa agresivnim ponašanjem, moće imati i drugo
značenje. Naime,
treba razlikovati agresivno ponašanje od agresivnosti kao
biopsihološkog motiva i agresivnog impulsa kao urođenje odbrambene reakcije na
napad i ugrožavanje potreba.
5
Reč agresivnost se koristi za razlićite pojave. Ona može da označava motiv, akciju ili crtu
ličnosti. Mnogobrojni pokušaji određenja agresije, ukazuju na svu složenost ove
problematike, kao i na odsustvo jedinstva u poimanju ove značajne pojave. Do danas
nema opšte prihvaćenog stava, što otežava, ne samo shvatanje ove pojave već i
mogučnosti u domenu prevencije i terapije.
Potrebno je razlikovati agresivnost od destruktivnosti. Agresivnost je kretanje ka cilju,
korak ka nečemu, reakcija na napad i ugrožavanje potreba. Destruktivnost je korenuta
ka nošenju štete drugoj osobi i razaranju.
Prema
Frojdovom
, psihoanalitičkom shvatanju, celokupno čovekovo ponašanje
određuju dve grupe instinkata: instinkti života (
Eros
) i instinkti smrti (
Thanatos
).
Karakteristično za instinkte je da im je svojstvena težnja za ispunjenjem. Ova dva
instinkta su u neprestanoj borbi, jer je težnja Tanatosa uništenje života, a težnja Erosa
njegovo održanje. Celokupna ljudska aktivnost je posledica te borbe. Agresivnost nastaje
iz instinkta smrti kao težnja za samodestrukcijom. Ona pod dejstvom instinkta života
može da se sublimira i usmeri prema drugima. Ovi instinkti su, prema njemu biološki
determinisani.
Ana Frojd i Hartman
su agresivnost pokušali da objasne takozvanim
“
hidrauličkim modelom”
, prema kome je agresivnost stalno prisutna energija u
ljudskom organizmu koja se neprestano stvara I akumulira I kojoj je zato potrebno da se
oslobodi. Ako to ne uspe kroz socijalno prihvaćene načine ispoljavanja, neminovno
dolazi do manifestovanja destruktivnih ponašanja, koja dovode do zadovoljstva usled
oslobađanja tenzije. Ona se može i internalizovati i tada stvara osećaj krivice i usmerava
se ka samoj jedinici.
From
pravi
razliku između
biološki programirane
benigne
agresivnosti koja je urođena, instinktivna, odbrambena funkcija svakog organizma i
maligne
koja je socijalnog porekla i ima za cilj nanošenje štete drugim ljudima. On
smatra da se benigna agresivnost javlja i kod čoveka i kod životinja, dok je maligna
agresivnost specifična karakteristika čoveka koja se razvija načinom života u civilizaciji.
Do danas nema opšte prihvaćene teorije koja objašnjava agresivnost iako se veliki deo
naučnika slaže sa tim da čovek ima urođeni potencijal za agresivnost, kao i da se največi
deo agresivnog ponašanja stiče učenjem.
7
Posmatrač će posmatrajuči agresivni model čije se ponašanje nagrašuje, steči utisak da
je takvo ponašanje ne samo prihvatljivo več I poželjno, što če dovesti do dezinhibicije
agresivnosti kad se sam posmatrač nađe u takvim situacijama. Prema Banduri,
model za
agresivno ponašanje može biti realna osoba, ali iizmišljeni lik sa filma, iz bajke I slično.
ii
Kognitivne teorije
naglašavaju značaj kognitivnih procesa koji se događaju u pojedincu.
Konkretno agresivno ponašanje događa se kao rezultat
kognitivne obrade socijalnih
znakova
, ciljeva I šema ponašanja koje se nalaze u memoriji. Nadražaji iz spoljašnje
sredine se selektivno opažaju I fokusiraju. Oni se u memoriji interpretiraju, kao I ciljevi I
sadržaji koji u njoj več postoje. Zatim se generišu određeni odgovori na nadražaje,
zavisno od karakteristika ličnosti I prethodnog iskustva. Zatim se procenjuje adekvatnost
mogučih odgovora, posledice koje potencijalni odgovori nose I dolazi do stvaranja
optimalnog rešenja. U repertoaru reakcija se zatim traži ona koja če najbolje
prezentovati odabrani odgovor.
Biološke teorije
posmatraju agresivnost kao rezultat
funkcionisanja određenih
biološko – fizioloških struktura
u organizmu. Različite teorije
ove grupe više ili manje naglašavaju uticaj gena, hormona, specifičnih centara u mozgu.
Takođe naglašavaju da agresivnost nije jedinstven fenomen nego da postoje različite
vrste agresivnosti I da svaka ima specifičnu neurološku I endokrinološku strukturu.
2.Agresivnost kod dece
Iako se često doba ranog detinjstva opaža kao lišeno agresivnosti, ovo stanovište je
pogrešno jer su agresivna ispoljavanja kod ljudi očigledna
od prvih dana života
pa se
njihov razvoj može pratiti od samog početka. Razvoj agresivnosti može se pratiti
analizom pojedinih faza detetovog života. Za pojavu agresivnog ponašanja potreban je
izvestan minimum motorne, emocionalne I kognitivne zrelosti, kojom dete raspolaže več
u prvoj godini života. Ono svoje prve agresivnosti ispoljava u obliku psihomotornih
rasterečenja sa heteroagresivnim ( lupanje nogama, udaranje osoba oko sebe, bacanje
predmeta) I autoagresivnim ( čupanje, griženje, štipanje, lupanje glavom o zid)
obilježjima. Uslovi ispoljavanja agresije I njenog izazivanja kod deteta I mladih menjaju
se u toku razvoja.
ii
DR. NIKOLA ROT Opšta psihologija, Beograd 1980
