УВОД
Меница је од свог настанка била и остала веома важан привредно-финансијски
инструмент. Посебан значај меница има у платном систему, јер има вишеструку намену,
нарочито у платном систему кога код нас обављају банке.
Њена вишеструка намена је у пракси, од њеног настанка, креирана дужи временски
период. У почетку коришћена је само као инструмент плаћања, затим као инструмент
обезбеђивања плаћања и наплате потраживања и најзад је прихваћена као инструмент
кредитирања у привредно-финансијском систему.
МЕНИЦЕ
у савременом значењу појавиле су се тек у средњем веку у условима
веома развијеног робног промета напредних италијанских трговачких градова. Управо са
процватом Ђенове, Фиренце, Венеције и других градова у средоземљу XII И XIII века
меница је настала првенствено као средство размене новца по чему је и добила име
(италијански назив- леттера ди цамбио- потиче од речи –цамбиаре што значи мењати). Тада
се пословни човек једне средњовековне државе-града, ако му је био потребан новац друге
државе ради плаћање у иностранству, обраћао банкару са захтевом да му да писмо за треће
лице у договореном иностраном месту где би сауговарач банкара могао да подигне
уговорену количину новца.
У циљу даљег детаљног упознавања, односно едукације свих оних који обављају и
руководе пословима везаним за меничка права и обавезе, детаљно су обрађени сви менични
елементи и менична начела, на основу којих се стичу права и обавезе.
састојака менице, и без њега ниједна писмена исправа не може са представља меницу. Али,
меница може бити пренета бланко индосаментом или индосаментом на доносиоца, и у
таквим случајевима она производи исто дејство као да гласи на доносиоца.
2. ВРСТЕ МЕНИЦЕ
Постоје две врсте меница:
1)
трасирана
2)
сопствена меница.
Под трасираном меницом или вученом меницом
, подразумева се таква врста
менице код које њен издавалац (трасант) даје налог другом лицу (трасату) да у време
досеплости менице исплати трећем лицу (ремитенту-кориснику) или по наредби тог трећег
лица новчану своту која је означена у меници. Иста је добила назив од латинске речи
трахере, што значи "вући" и зато се она назива и трата меницом.
Под сопственом (соло) меницом
, подразумева се таква врста менице код које њен
издавалац обећава (обавезује се) да ће у време доспелости исплатити трећем лицу
ремитенту- кориснику или по наредби тог трећег лица означену новчану своту у меничној
исправи. Код сопствене, соло менице трасат не постоји, па и нема налога трећем лицу за
исплату меничне своте, већ постоји сопствено обавезивање издаваоца менице.
Код трасиране менице, разликујемо три врсте:
трасирану меницу по сопственој наредби,
редовну трасирану меницу (о којој је било напред речи; и
трасирану сопствену меницу.
Трасирана меница по сопственој наредби, карактеристична је по томе што издавалац
менице одређује самог себе као корисника (ремитента) менице, односно издаје меницу у
сопствену корист.
Трасирана сопствена меница одликује се тиме што трасант (издавалац) менице
означава самога себе као трасата (исплатиоца меничне своте). У западним државама, она
се често користи ради бољег коришћења банчиних средстава па једна банчина јединица у
неком месту вуче ову меницу у другу банчину јединицу (у другом или чак у истом месту).
Подела менице с обзиром на послове код којих се примењује и на њену улогу у тим
пословима на:
робну, пословну и
финансијску меницу.
Робна меница
се врло често користи код уговора о продаји робе и помоћу исте
продавач кредитира купца.
Пословна меница
, има исту улогу као и робна меница али се примењује,по правилу,
код других уговора у промету робе и услуга.
Финансијска меница
се појављује ради обезбеђења потраживања од стране
повериоца, код многих уговора у робном и платном промету.
Подела меница у вези са формом меничне исправе, па се са тога аспекта може
извршити подела меница на:
пуне или потпуне и
бланко или бјанко менице.
Потпуна или пуна меница
је она меница која већ у моменту њеног издавања садржи
све битне меничне елементе који су предвиђени законом, а при томе може садржати и неке
небитне меничне елементе.
Бланко (бјанко) меница
се карактерише тиме што њен издавалац у моменту
издавања попуњава само неке битне меничне елементе (често стављајући само свој потпис)
и на тај начин овлашћује будућег имаоца менице да он попуни остале битне меничне
елементе, пре него што меницу буде користио против меничног дужника.
У изворе нашег меничног права, можемо још убројати и Закон о хартијама од
вредности, Закон о облигационим односима, Закон о финансијском пословању и Закон о
тржишту новца и тржишту капитала, још и низ уредби и правилника којима се допуњује
законска регулатива, као на пример, Уредба о замени протеста достављањем преписа
менице и чека, Правилник о протестним регистрима и др.
4. ПРАВНА ПРИРОДА МЕНИЦЕ
У старијој меничној теорији, постоје три школе о правној природи менице:
медитеранска, германска и англосаксонска. Доношењем женевских конвенција, разлике
између германске и медитеранске школе су знатно отклоњене.
У модерној правној теорији о природи менице, постоји више различитих гледишта.
Тако по уговорној теорији коју посебно представљају Лyон Цаен, Ренаулт сматрају да код
менице постоје три уговора: 1) претходни уговор између трасанта и ремитента, 2) уговор о
мандату између трасанта и трасата и 3) цесија потраживања индосанта и индосатара.
Теорија делегације заступа гледиште, да приликом издавања менице трасант
делегира ремитента, кориснику свог дужника (трасата), а то исто ради и сваки индосант кад
преноси меницу.
Теорија стипулације полази од тога, да трасант обећава ремитенту и каснијим
имаоцима менице да ће он исплатити меничну своту уколико то не учини трасат.
У правној теорији, највише је прихваћено, оно схватање по којем код менице постоји
једнострана изјава воље трасанта -издаваоца менице.
Неки правни писци сматрају, да меница представља правни акт са неким
особеностима. У том погледу, могу се разликовати две теорије:
1) теорија једностраног акта и
2) теорија комбинације једностраног акта и уговора.
