Висока школа струковних студија за васпитаче
ПОЈАМ И ПРИРОДА ЉУДСКИХ ПРАВА
(Семинарски рад)
Ментор: др Данијела Констадиновић Студент: Јелена Луковић 1144/2010
у Београду, 2013.
Зато се може рећи да су људска права изнад државе и да их она мора поштовати јер човек
улази у државну заједницу својом вољом као слободно биће с неким правима која му се не
могу одузети.
У даљем раду даћу ближа одређења појма
људско право
и његове карактеристике
,
као и значају људског права и борби за његово остварење.
Поглавље под називом
Појам и природа људских права
састоји се из четири
поднаслова. Први поднаслов садржи дефинију људских права и његове карактеристике. У
следећем поднаслову покушала сам дам ближе одреднице појма људског права као скупа
неотуђивих права и слобода појединца (овај приступ у себи имплицира два различита
приступа овом појму – правно-теоријски и правнопозитивистички приступ). Трећи и
четврти поднаслов су посвећени развоју идеје људских права, објашњава се процес у коме
су она престала да буду у неприкосновеној надлежности држава и добила много већи
међународни значај.
У следећем поглављу посвећен је значају људских права и борби за њихово
остварење. Нарочито је истакнута улога појединца у залагању за људска права, односно
дужности државе да их не ускраћује већ промовише и унапређује. Посебно поглавље овог
дела односи се на улогу међународних организација на остваривање људских права и
њеном утицају на државу да се то право оствари путем различитих докумената.
2. ПОЈАМ И ПРИРОДА ЉУДСКИХ ПРАВА
2.1.
Одређење и карактеристике
Серхио Виеира де Мело, високи представник УН за људска права, (2003) истиче:
„Највећа снага културе људских права извире из зналачких
очекивања сваког појединца.
Одговорност за заштиту људских
права почива на државама. Но, разумевање,
поштовање и
очекивања везана за људска права од стране сваке поједине
особе јесу оно
што људским правима даје њихово дневно ткиво,
њихову свакодневну отпорност.“
Људска права се у правној литератури обично одређују као скуп права и слобода
која припадају свим људима. Уз ово одређење често се додају и речи које упућују на
неотуђивост људских права и њихово природно порекло. Тако се каже да се човек рађа
слободан, са свим правима и слободама које припадају и другим људима. Сви људи
обдарени су истим корпусом људских права, без обзира на то у којој држави живе. Људска
права не зависе од воље државне или друге власти. Човек своја права и слободе не добија
од милосрдне власти, нити му их одузима зловољна власт. Појединац остаје господар
својих права, чак и ако она нису записана у уставу или другом правном документу.
Људска права су правила по којима држава поступа у опхођењу према појединцима
и групама. Уопштено би се могло рећи да нам права дају предност у односу на некога ко је
на супротној страни. Људска права стављају нас у повлашћену позицију у односу на
државу и права су која имамо само зато што смо људска бића. Ова права није потребно
заслужити. Ми сви имамо иста људска права.
Полазна тачка за међународна људска права је Општа декларација о људским
правима, коју су Уједињене нације усвојиле 10. децембра 1948. године. После ње
прихваћен је низ декларација, пактова и конвенција (међународних докумената), који
продубљују људска права.Такође су одржане и две светске конференције, 1968. и 1993.
године, где су се државе обавезале да наставе рад на побољшању заштите људских права.
Постоји много начина да се направи подела људских права. Најуобичајенија је подела на
грађанска, политичка, економска, социјална и културна права. Осим тога, постоје и
различите методе за унапређивање људских права, између осталог законодавство,
образовање, јавне кампање и дебате.
Она су
универзална
, што значи да припадају сваком људском бићу у једнакој
мери.
Као и било која друга врста права, и људска права се штите путем различитих механизама
- Устава, закона, међународних уговора и сл. Појединци се у тим документима сагледавају
кроз одређену категорију (грађанин, жена, радник, странац) или кроз сврставање у
одређену групацију (етничка група, политичка странка, удружење). Ово сврставање не
угрожава универзалност људских права већ првенствено служи ефикаснијој и прецизнијој
заштити.
Људска права су
неотуђива
, нераздвојива од појединца. Она нису и не могу бити
ствар заслуге, награде или избора, не могу се продати, поклонити, зарадити или
одузети.
Људска права су
непоништива
, што значи да их држава или неко други не могу
опозвати.
Људска права су
недељива
. Истог су значаја и међусобно зависна, па се једна
група права не може постизати на рачун неке друге групе права.
Људска права су, значи, заједничка за све појединце на основу тога што су људска
бића; она обезбеђују минимум заштите и овлашћења која су доступна свима. Она су
минимум захтева који можемо поставити према друштву или према другим људима самим
тим што смо људи.
2.2.
Људска права као скуп неотуђивих права и слобода појединаца
Овакво одређење рефлектује два битно различита погледа на људска права. Са
једне стране, оно изражава преовлађујући правно-теоријски, односно правно - идеолошки
став о вредности људских права, њиховом пореклу и оправданости њиховог постојања. Са
друге стране, људска права се посматрају као позитивноправна категорија, као скуп свих
оних слобода и права која припадају појединцу.
