1. Природа глобализације
Расправа о старим и новим ратовима, тесно је повезана са расправом о природи
глобализације и типом хегемоније која је успостављена након Хладног рата.
3
а. Глобализација представаља реструктурацију света која води истовременој
интеграцији и фрагментацији. Реструктуира се поредак моћи, мапа државних граница, лик
региона, економије појединих друштава. Капитализам постаје уистину глобалан, али у
суровијој варијанти. Са падом Берлинског зида није нестао само социјализам на европском
тлу већ и социјални капитализам. Продубљује се јаз између богатих и сиромашних,
увећава број губитника, као и социјални и географски простор периферизације.
Трансформацијом државе-нације, глобализација производи низ слабих држава и на многим
местима устоличава демократију ниског интензитета, нове облике протектората.
б. За стратегију мира од кључне важности је и тип хегемоније који је на делу.
Бројни аутори су утврдили да је дошло до промене у карактеру хегемоније и да она данас
све мање почива на консензусу, уважавању интереса подређених, а све више на употреби
силе, на агресивном милитаризму, тврдом унилатерализму. По неким аналитичарима на
делу је нова империјална стратегија (изражена у Стратегији националне безбедности
(2002)). Њен циљ је успостављање трајне хегемоније, глобалног лидерства, осигурање
виталних тржишта, стратешких ресурса, ширење војног присуства, и спречавање
потенцијалних непријатеља превентивним ратом („антиципативном самоодбраном“).
Хегемон се поставља изнад међународног права, а употреба војне силе постаје основно
средство за остварење геостратешких интереса, који се међутим приказују као средство за
решавање хуманитарних катастрофа, борбу против тероризма, спречавање употребе
оружја за масовно уништење.
ц. Парадоксално је, али у прилог рата свој допринос су дали и делови критичке
интелигенције својом легитимацијом интервенционизма.
Након рата у Босни и Херцеговни, део критичке интелигенције и припадника
мировних покрета су постали уверени да је настао час када се може говорити о „коректном
милитаризму“, милитаризму који није у служби уских националних интереса већ
великодушног, интернационализма. На темљу тога сматрали су да је допуштено
бомбардовања у име етичких начела, предузимање унилатералних акција без сагласности
3
Prof. dr Nakarada, R.,
Ratni sukobi, strategija mira i načini rešavanja konflikata,
Institut za evropske studije
Fakultet političkih nauka Beograd. Preuzeto sa
www.sac.org.rs/slike/47119tribina22.doc
dana 15.11.2011
4
УН, чиме се полажу темељи новом, космополитском правном поретку. Како је то Ричард
Фалк (
Richard Anderson Falk
) изразио, када је НАТО интервенција против СР Југославије у
питању, „Иако је технички илегална, она је морално легитимна имајући у виду њене
свеукупне позитивне ефекте.“ Када је интервенција против Авганистана у питању, исти
аутор сматра да је и она оправдана као проширено поимање права на самоодбрану од
новог, не-државног насиља - од мегатероризма. Вера у такав обрат, међутим тражи
емпиријску потврду, поткрепљења, одговор на питање: шта се променило у домену
схватања националних интереса, природе моћи, потребе заштите властитог
привилегованог положаја свестког хегемона и његових савезника да би се поверовало да
су савим нестали мотиви који су покретали интервенције у прошлости. Морална извесност
би морала да почива на уверљивим доказима да су се, пре свега, у средишту америчког
друштва и карактеру њене спољне политике догодиле такве унутрашње промене које су је
суштински лишиле снажних примеса реалполитике. Морали би да пруже доказе да
интервенције не чине један повезан низ, да не произлазе из истоветне логике стратешких
интереса хегемона, као и да објасни зашто су све интервенције планиране пре конкретних
повода, дакле пре Рачка, пре 11. септембра, пре „открића“ масовног оружја за уништење.
Слабост доказа је изнедрила и другачији став када се стигло до нове интервенције у
Ираку започете прошле године. То међутим, не умањује чињеницу да је део критичке
интелигенције и припадника мировних покрета учинило одсудне уступке и дало додатни
легитимитет растућем милитаризму и војном решавању сукоба - војном ширењу
демократије.
5
