Pojam imovine
Pojam imovine u običnom životu asocira nas na neko ekonomsko bogatstvo.
Pod imovinom se podrazumevaju neke pozitivne vrednosti koje mogu biti procenjene u
novcu. Pored reči „imovina“ u običnom životu mogu se sresti i izrazi kao što su imanje ili
imetak. Ljudima je ponekad teško objasniti da imovinu poseduju čak i ona lica koja nemaju
nikakvu aktivnu imovinu(čak šta više imaju samo dugove).
Da bi se objasnile ekonomske prilike pojedinca koje obuhvataju i dugove koristi se jedan
širi pojam od imovine,a to je imovno stanje.
Imovno stanje može biti dobro ili loše a zavisi od toga kolika je aktiva,odnosno pasiva
imovine i kakav je njihov međusobni odnos.
Da bismo bolje razumeli pojam imovine moramo znati da danas pojam imovine ima
nekoliko značenja: privredno,pravno,knjigovodstveno...
U privrednom smislu imovina je skup dobara koja pripadaju određenom subjektu.
Dakle,ako čoveka posmatramo kao živo biće,znamo da je jedan od njegovih osnovnih
interesa,ako ne i glavni interes za održavanjem vlastitog života. Da bi održao život čovek
mora da ima neka materijalna dobra(odeću,hranu,stan..) tj. mora imati neku imovinu.
Imovina kao pravna kategorija
Kao pravna kategorija imovina se pojavila u građanskom pravu tek na određenom stupnju
razvoja građanskog prava. Poznato je da su u građanskom pravu najpre postojale lične
sankcije,što znači da je dužnik nekada ranije za preuzetu obavezu odgovarao svojom
ličnošću,a tek kako se građansko pravo razvijalo dužnik je umesto sobom,počeo odgovarati
svojom imovinom.
Tako danas,ako dužnik ne ispuni svoju obavezu poverilac ga ne može strpati u dužnički
zatvor,nego se može samo namiriti iz dužnikove imovine.
Čovek,kao i njegove organizacije (razna pravna lica) ulazi u razne društveno-privredne
odnose,odnosno kao pravni subjekat ulazi u građanskopravne odnose. U tim odnosima
stiče određena prava i preuzima određene obaveze.
Imovina kao pravna kategorija nije nikakva stvar,već celokupnost imovinskih građanskih
prava koja pripadaju jednom licu. Prema tome,samo skup svih imovinskih prava ulazi u
pojam imovine jednog lica.Tu ne spadaju druga prava kao što su porodična ili politička
prava. Nameće se pitanje koja su to imovinska građanska prava koja ulaze u imovinu.
Pod imovinskim građanskim pravima obuhvatamo prava čiji su objekti ili ljudske radnje
koje se mogu izraziti u novcu. Dakle,to su ona prava čiji je krajnji objekat novac kao
posebna vrsta stvari.
Građanskopravni pojam imovine obuhvata načelno samo celokupnost imovinskih prava
jednog lica ali ne i obaveze. Obaveze nisu sastavni,negativni delovi imovine već njeni
tereti i oni se isplaćuju iz imovine.
Najvažnija karakteristika imovine je njeno jedinstvo.
To je skup prava koja su povezana tako da se na njih može primeniti isti pravni režim.
U tom smislu jedno lice može imati samo jednu imovinu „u pravnom smislu reči“,ona je
nedeljiva. Imovina je nastala iz potrebe razvoja robnog prometa. Subjekt koji učestvuje u
prometu odgovara prema poveriocima,ne lično,već svojom imovinom tako da poverilac
može svoje potraživanje da naplati iz celokupne dužnikove imovine.
Imovina može pripadati i većem broju lica,ali onda među njima mora postojati takva veza
da spolja za pravni poredak čine jedinstveni subjekat.
Takav je slučaj sa pravnim licima.
Jedinsvo imovine omogućava i njen ekonomski zajednički imenitelj,jer u imovinu ulaze
samo prava koja nastaju povodom dobara procenjenih u novcu,tj. imovinu čine samo prava
čiji se objekti mogu prodati radi namirenja poveriočevog potraživanja.
Princip jedinstva imovine štiti kako poverioce,tako i dužnika. Dok god postoji imovina
ličnost dužnika je u „senci“,on je zaštićen lično jer su ispred njega stale njegove stvari.
I u modernoj pravnoj teoriji postoji stav da je imovina pravna zajednica imovinskih prava
predstavljena subjektom,fizičkim ili pravnim licem,neprenosiva celina.
Klasična teorija je shvatala imovinu kao svojstvo ličnosti tj. njen atribut. Ni jedno lice ne
može učestvovati u pravnom prometu bez imovine.
Iako imovina nastaje zbog pravnog prometa u kome kao osnovna karakteristika važi
promenljivost ili prenosivost prava,ona je kao celina neprenosiva, a samo elementi skupa
koji čine imovinu su prenosivi,tj. imovinu čine isključivo prenosiva prava.
Prava koja se ne mogu prenositi u pravnom prometu jer su vezana za ličnost čak i kad
imaju imovinsku vrednost,dakle lična imovinska prava ne ulaze u pojam imovine.
Mogućnost da se ekonomski procene dobra na kojima postoje određena prava čine ih
imovinskim.
Titular slobodno raspolaže svojim pravima jer je na toj osnovi zasnovan i pravni promet.
On to čini sve dotle dok u njegovoj imovini postoji i poslednje pravo. Čak i kada u imovini
ne postoji više ni jedno pravo postoji način da će titular svojim radom steći nove vrednosti
i prava na njima.
