Pojam javnih finansija

1. Pojam javnih finansija

O značaju finansijske funkcije države govori činjenica, da se u savremenim
državama, kroz kanale javnih finansija usmerava između jedne trećine i jedne
polovine društvenog proizvoda.
Sve javne potrebe, odnosno funkcije i delatnosti države, mogu se svrstati u
nekoliko grupa.

•

Prva grupa

obuhvata klasične funkcije države vezane za funkcionisanje

političkog i ekonomskog sistema (državna administracija na svim nivoima
državne organizovanosti).

•

drugu grupu

se svrstavaju potrebe za međunarodnom bezbednošću

zemlje, što podrazumeva postojanje oružane (vojne) sile

•

Treću grupu

formiraju funkcije unutrašnje bezbednosti u pogledu zaštite

prava i sloboda građana, njihove imovine, kao i zaštita postojećeg
političkog, pravnog i ekonomskog sistema i poretka.

•

U pitanju su funkcije organa unutrašnjih poslova, ali i pravosudnih organa.

•

četvrtoj grupi

nalaze se funkcije u domenu socijalne sigurnosti građana

(penzijsko i invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje i osiguranje od
nezaposlenosti).

•

Petu grupu

formiraju funkcije u tzv. društvenim delatnostima koje su vrlo

brojne, a obuhvataju obrazovanje, nauku, kulturu, fizičku kulturu i sl.

•

Šestu grupu

čine funkcije u domenu ekonomske politike i privrednog

razvoja.

•

sedmoj grupi

se nalaze vanredne funkcije države i njenih organa i

institucija, uslovljene nepredvidivim događajima većih ili manjih razmera
kako u zemlji, tako i u svetskom okruženju.

2. Predmet i metode javnih finansija

•

Kao predmet proučavanja imaju:

1. Budžet i druge institucije za finansiranje javnih rashoda,
2. Tzv. fenomen fiskalnog federalizma.

•

Ova naučna disciplina se bavi proučavanjem budžeta i drugih institucija za
finansiranje javnih rashoda, npr. fondova obaveznog socijalnog osiguranja.

•

Specifičan predmet proučavanja javnih finansija je tzv. fenomen fiskalnog
federalizma, koji se ogleda u posebnim finansijskim odnosima između
raznih nivoa vlasti u pogledu raspodele, podjednako javnih rashoda i javnih
prihoda.

Koriste se opšti metodi: analiza, sinteza, indukcija i dedukcija.

Koriste se dva opšta metoda analize – metod raščlanjivanja i metod upoređivanja.
Metoda raščlanjavanja upotrebljava se za upoznavanje strukture analizirane
materije.
Njegovom primenom vrši se raščlanjavanje javnih rashoda i javnih prihoda, i
upoznaju elementi od kojih se oni sastoje.
Ovaj metod, dopunjen metodom upoređivanja, omogućava da se sagleda ponašanje
delova prema celini i uoče suprotnosti u kretanjima sastavnih delova posmatrane
celine.
Metod upoređivanja koristi se da bi se saznali kvantitativni odnosi među
ustanovljenim elementima.
Neophodno je postojanje najmanje dve veličine, dva rezultata ili dve pojave koje se
upoređuju.
Sinteza podrazumeva objedinjavanje zapažanja dobijenih na osnovu
raščlanjavanja, upoređivanja i ostalih metoda analize.
Ovim metodom vrši se ocenjivanje svega onoga što se prethodno ispitalo, i on se
nadovezuje na prethodne postupke analize
Metodi indukcije i dedukcije su međusobno povezani i dopunjuju se.
Metodom indukcije se od posebnog, pojedinačnog dolazi do opšteg (celine).
Metod dedukcije deluje u smeru opšteg ka posebnom.
U javnim finansijama primenjuju se i specijalni metodi - metod odnosa vrednosti,
indeksni metodi i dr., koji vode poreklo iz statistike, kao i ekonometrijski odnosi,
koji spajaju: bilansni metod, metod trenda, metod višestruke korelacije i
komparativni metod.
Bilansni metod zauzima posebno mesto, jer se zasniva na činjenicama da se svi
javni rashodi i prihodi međusobno usaglašavaju i bilansiraju.
Metodom trenda predviđaju se buduća kretanja na osnovu kretanja javnih rashoda i
javnih prihoda u prethodnom periodu.
Metodom korelacije se u narednom periodu, na osnovu kvalitativno izabranih
međuzavisnih veličina, predviđaju očekivana kretanja.
Komparativnim metodom vrši se uporedno sagledavanje pojedinih javnih rashoda
i javnih prihoda, dobijenih korišćenjem prethodno navedenih metoda.

3. Javne finansije i druge naučne discipline

Nauka o javnim finansijama je samostalna naučna disciplina.
Javne finansije su nastale iz nauke o finansijama, koja se izdvojila iz političke
ekonomije, zatim se formirala u posebnu naučnu disciplinu i kasnije razgranala
na veći broj naučnih disciplina.
Ova nauka razvila je poseban odnos s ostalim finansijskim disciplinama –
kreditno – monetarnim, bankarskim i poslovnim finansijama.

Dp – godišnji bruto društveni proizvod po tržišnim cenama konkretne godine
(GDP).
Ova jednostavna formula zahteva da se u potpunosti poštuju odgovarajuća
metodološka uputstva, naročito ako se zahtevaju međunarodna poređenja, tj. ako se
želi uočiti kako se u vremenu menjalo fiskalno opterećenje u pojedinim zemljama.
Do 80 – ih godina XX veka u većini zemalja su preduzimane mere za sprečavanje
daljeg širenja javnih rashoda.
Među sredstvima koja su korišćena treba naglasiti sprovođenje poreskih reformi,
koje su kao rezultat imale promenu strukture poreskih sistema, kao i sprovođenje
brojnih programa smanjivanja javnih rashoda.
I pored toga, veliki je broj zemalja u kojima je udeo javnih prihoda u društvenom
proizvodu blizu, ili čak i iznad 50 posto.
U ove zemlje ubrajaju se i najrazvijenije države, ne samo Evrope, već i sveta
(izuzetak su SAD i Japan).
Fiskalno opterećenje može biti:
1) Globalno – kada se posmatra za celu nacionalnu privredu i za čitavu
kalendarsku godinu; utvrđuje se kao odnos ukupnih fiskalnih javnih prihoda i
ukupnog društvenog prozvoda u jednoj zemlji u jednoj kalendarskoj godini;
2) Parcijalno – kada se posmatra kao konkretan fiskalni teret nacionalne privrede,
grane, grupacije, regiona, privrednog društva ili pojedinaca u određenom
vremenskom periodu.
Postoje tri vrste parcijalnih fiskalnih opterećenja.
Prva vrsta parcijalnog fiskalnog opterećenja pokazuje koliko je društveni proizvod
određene zemlje “opterećen” nekom vrstom dažbinskih javnih prihoda.
U pitanju je odnos (učešće) pojedinog dažbinskog javnog prihoda u bruto
društvenom proizvodu (GDP).
Druga vrsta parcijalnog fiskalnog opterećenja pokazuje obim fiskalnog opterećenja
društvenog proizvoda dažbinskim javnim prihodima na nivou regiona (opštine,
grada ili nekog drugog nivoa političko – teritorijalne organizovanosti).
Treća vrsta parcijalnog fiskalnog opterećenja pokazuje nivo opterećenja
konkretnog poreskog obveznika za period od godinu dana.
Pri utvrđivanju fiskalnog opterećenja pravnog lica, dovode se u vezu ukupni
dažbinski javni prihodi koje je to lice platilo, i njegov ukupan prihod.
Fiskalno opterećenje se može dovesti u vezu sa svim koristima koje se kroz javne
rashode vraćaju poreskim obveznicima, kada se dobija relativni poreski pritisak.
Realni fiskalni teret ne zavisi samo od visine fiskalnih prihoda, već i od toga kako
se fiskalni prihodi upotrebljavaju.
Ako se oni racionalno upotrebe na uvećanje proizvodnje i društvenog proizvoda,
na unapređenje privrede i obezbeđivanje socijalnih davanja, onda fiskalno
opterećenje može da bude povećano a da to ne smeta poreskim obveznicima.

Zaključak: Ako se fiskalni prihodi vraćaju poreskim obveznicima (u vidu
subvencija, socijalnih davanja, ili na neke druge načine), njihov pritisak je manji
nego što to, prema podacima o izdvajanjima, izgleda.

12. Pojam dvostrukog oporezivanja

Постоје различите дефиниције двоструког опорезивања.
Двоструко опорезивање постоји када се исто лице у вези са истим предметом
опорезивања, опорезује истим или сличним порезима за исти период од
стране више пореских власти, које су истог ранга.
Тако, двоструко опорезивање настаје када је исти порески догађај нормиран у
два различита пореска закона као чињеница која доводи до настанка пореске
обавезе.
Према носиоцима пореске јурисдикције постоје:
а) међународно и
б) интерно двоструко опорезивање



Међународно

двоструко опорезивање

постоји онда када настане сукоб

између порески суверених држава.



Интерно

двоструко опорезивање

постоји када настане сукоб између

федералних јединица унутар једне сложене државе, као и између
јединица локалне власти у оквиру једне државе.



За постојање двоструког опорезивања потребно је да постоје две
различите пореске власти које спроводе опорезивање.