SADRŽAJ
Uvod...............................................................................................................................................................1
1. Pojam javnih rashoda.............................................................................................................................. 2
2. Podjela javnih prihoda............................................................................................................................3
2.1Načela javnih prihoda.............................................................................................................................7
2.2Struktura javnih prihoda....................................................................................................................... 9
Zaključak.................................................................................................................................................... 12
Literatura....................................................................................................................................................13
UVOD
Uvodna razmatranja pojma javnih rashoda ne mogu da se razmatraju van okvira pojma
budžet. Definicija budžeta kaže da je to spisak planiranih prihoda i rashoda pojedinaca, firme,
organizacije, lokalne zajednice ili države za određeni period, najčešće za jednu godinu. Kada
se govori o državnom budžetu onda se misli na jednogodišnji dokument, koji priprema
ministarstvo finansija, u saradnji sa drugim ministarstvima, dok ga usvaja narodna skupština u
obliku odnosno formi zakona. Budžet ima karakter finansijkog plana države za jednu godinu i
predstavlja jednu prognozu finansija.
U savremenoj finansijskoj literaturi mogu se sresti brojne definicije koje pokušavaju, na
različite načine, da definišu i objasne pojam i suštinu javnih rashoda. Otuda, ne ulazeći u
razlike i nijanse koje se mogu uočiti u različitom definisanju pojmajavnih rashoda, treba shodi
po pravilu predstavljaju zadovoljenje javnih potreba pomoću novca, odnosno javni rashodi su
oni izdaci koje država čini u javnom interesu. U skladu sa navedenim,treba imati u vidu
činjenicu da je za većinu definicija javnih rashoda karakteristično da polaze od dvije osnovne
teze: prvo, javni rashodi služe za podmirenje
javnih potreba, i drugo, u savremenim uslovima, javni rashodi su po pravilu izraženi u novcu.
Sve do početka 20. vijeka, u finansijskoj teoriji, a i u praksi nije se posvećivala odgovarajuća
pažnja javnim rashodima. Glavni i skoro jedini predmet javnih finansija fokusiran je na
izučavanje javnih prihoda. Finansijska teorija i praksa s početka 20. vijeka počinje da smatra
da javne rashode treba uključiti u javne finansije, ali da to uključivanje mora biti ograničeno.
Javni rashodi danas predstavljaju veoma efikasan instrument ukupne ekonomske i socijalne
politike savremene države. Oni se više ne tretiraju kao akt potrošnje, već kao racionalno
korišćenje bogatstva, tj. društvenog proizvoda. Savremena finansijska teorija svoja izučavanja
temelji na stavu da su podjednako važni i ravnopravni i javni rashodi i javni prihodi. Postavlja
se pitanje da li treba prvo izlagatima teriju javnih rashoda ili javnih prihoda. Javni rashodi su
sinonim za javne potrebe koje se upravo zadovoljavaju angažovanjem sredstava javnih
prihoda. Pošto javne potrebe omogućuju egzistenciju i razvoj određene državne zajednice,
neki smatraju da je najprije nužno definisati obim potrebnih sredstava za njihovo
zadovoljenje, pa tek poslije toga prići razradi modaliteta kojima će se prikupiti tako određena
sredstva.
1
Javne rashode možemo podeliti u različite grupe imajući u vidu različite kriterijume.
Klasifikacija javnih rashoda ima za cilj da nam omogući lakše sagledavanje i proučavanje
finansijskih fenomena, kao i da možemo bolje utvrditi korelacioni odnos između ovih i drugih
ekonomskih pojava. Jedan od kriterijuma je vreme nastanka, odnosno redovnost
(periodičnost) pojavljivanja javnih rashoda u državnom budžetu. Imajući u vidu ovaj
kriterijum javne rashode delimo na redovne i vandredne. U finansijskoj nauci javni rashodi se
najčešće dele na:
1. Prema redovnosti : redovni i neredovni
2. Prma obkektu : lični i materijalni
3. Prema subjektu trošenja : državni i lokalni
4. Prema funkciji : funkcionalni, investicioni i transferni
5. Prema rentabilnosti : produktivni (rentabilni) i neproduktivni(nerentabilni)
6. Prema odgodivosti : odgodivi i neodgodivi
7. Prema načinu ispunjenja : u novcu i u naturi.
•
Prema redovnosti: redovni i neredovni
Ova klasifikacija za kriterijum uzima vrijeme kada se oni javljaju, pa shodno tome smatra da
su redovni javni rashodi oni koji se mogu unaprijed predvidjeti, koji se redovno javljaju u
budžetu i čija je visina relativno stabilna. Neredovni javni rashodi su oni koji se ne mogu
unaprijed predvidjeti, ne pojavljuju se redovno, već povremeno u budžetu, ne odgovaraju
normalnim, redovnim funkcijama države. Ova podjela je značajna naročito sa aspekta
njihovog podmirivanja, jer redovne rashode treba finansirati iz redovnih prihoda , a neredovne
rashode iz vanrednih prihoda .
Ukoliko bi se vanredni rashodi mogli finansirati iz redovnih prihoda to bi značilo da je ubrano
više prihoda nego što je to budžetom planirano, pa taj višak prihoda koristimo za finansiranje
neredovnih rashoda. Jedan dio ili cjelokupni iznos neredovnih rashoda nekad se pokušava
podmiriti i iz redovnih prihoda, tako što se privremeno izostave ili smanje neki od redovnih
javnih rashoda .
•
Lični i materijalni rashodi
3
Rashodi koji predstavljaju naknadu za rad državnih službenika, pripadnika vojske, socijalni
transferi i sl., spadaju u kategoriju ličnih rashoda. Ako pogledamo strukturu javnih rashoda
državnog budžeta, onda ćemo primetiti da su kod svakog korisnika budžeta posebno određeni
iznosi za lične, a posebno za materijalne rashode. Materijalni rashodi su oni koje država
predviđa za nabavku određene opreme, za materijalne rezerve, za izgradnju određenih
privrednih objekata, za neprivredne objekte itd .
•
Državni i lokalni rashodi
Podela javnih rashoda prema subjektu trošenja ogleda se u njihovoj podjeli na javne rashode
koje vrši država (centralni nivo) i na javne rashode koje vrši neko uže regionalno ili lokalno
tijelo. Ova podela ima posebnog značaja u složenim, federativno organizovanim državama.
Ključni problem u ovim državama sastoji se u podjeli nadležnosti (funkcija). Naime za
složene države od posebnog je značaja izučavanje odnosa koji postoje između veličine
rashoda centralnih i lokalnih organa. Analogno tome, svaki proces decentralizacije po logici
stvari, mora biti istovremeno praćen i procesom povećanja učešća užih društveno - političkih
zajednica u ukupnim sredstvima koja su namenjena za javne rashode.
U vezi prethodno iznijetog, treba imati u vidu činjenicu da problematika javnih rashoda u
složenim državama federalnog tipa proističe iz same činjenice da su države članice saveza po
pravilu različite i to gledano sa više aspekata.
•
Funkcionalni, investicioni i transferni
Ova klasifikacija takođe teži da grupiše javne rashode prema osnovnim funkcijama koje
država danas vrši u savremenim uslovima, i nju zastupa više autora, među kojima se posebno
ističe Alvin Hansen u anglosaksonskoj literaturi. Cilj ove podjele je grupisanje javnih rashoda
u odnosu na državnu intervenciju na ekonomskom i socijalnom planu. Ono što je novo u ovoj
podjeli to je unošenje investiconih i transfernih rashoda. Ona grupiše sve investicione rashode
u budžetu i tretira ih kao jednu cjelinu bez obzira na vrijeme njihovog javljanja. U grupu
investicionih rashoda spadaju svi oni javni rashodi koji služe za finansiranje nekog privrednog
objekta, dok transferni rashodi imaju i privredni i socijalni karakter.
Transferni rashodi označavaju prenos (transfer) dohotka iz jedne u drugu privrednu djelatnost,
iz jedne socijalne grupacije u drugu socijalnu grupaciju . U ovu grupu rashoda svrstane su sve
vrste socijalne pomoći, subvencije, otplate javnog duga i sl. Ova klasifikacija se javlja kao
izraz novih funkcija i novih podataka koje je preuzela na sebe savremena država.
4
