POJAM KNJIŽEVNOSTI ZA DECU I PROBLEM TERMINOLOGIJE
Pojam književnosti za decu se formirao u 19. veku i označava literalna dela koja su
svojim sadržajem i izrazom pristupačna deci (i to deci 2-15 godina). Pojam
književnosti za decu podrazumeva dela koja su po svojoj unutrašnjoj strukturi
bliska mladim čitaocima.
Književnost za decu je osoben deo opšte književnosti, koju čine dela umetničke
vrednosti posebno pisana za decu, tako da odgovaraju njihovom interesovanju,
psihologiji, jeziku i dečjem viđenju sveta; kao i ona književna dela opšte
književnosti koja nisu posebno stvarana za decu, ali su po svojoj umetničkoj
strukturi njima bliska.
Međutim po svojim osnovnim osobinama, po tematici, izrazu i umetničkom
dometu, ova dela se ne izdvajaju iz modernih, savremenih tokova književnosti i
umetnosti.
Dela dečje književnosti delimo u dve vrste:
1) dela koja su posebno pisana za decu i odgovaraju prirodi detinjstva, njegovim
intelektualnim i jezičkim mogućnostima, tako da ih deca razumeju i prihvataju;
2) dela koja nisu posebno pisana za decu, već pripadaju umetničkoj književnosti
uopšte, ali su vremenom izgubila svoju društvenu aktuelnost, ili je slika sveta u
njima naivna i uprošćena, pa su postala privlačna i za decu, naročito bukvalnim
shvatanjem sadržine, tematikom, fantastikom, izdiferenciranim likovima...
Npr. Robinzon Kruso, Guliverova putovanja
Književnost za decu i mlade govori o životu sa puno moralne i estetske
odgovornosti. Pisci za decu biraju teme koje su bliže pojmovima deteta i
pisac to radi sa puno stvaralačke odgovornosti.
Detetov doživljaj dela je uslovljen dvema bitnim stvarima:
1) psihofizičkim uzrastom i razvijenošću i
2) strukturom umetničkog dela.
Dete ovu književnost doživljava sa uživanjem i naslućivanjem. Ono veruje da se to
što čita upravo događa pred njegovim očima i da je taj svet u kome se trenutno
nalazi stvaran. Dete se oseća kao da u tim događajima i ono samo učestvuje.
Što se dece kao čitalaca tiče, ona se u mnogome razlikuju od odraslih. Kod
odraslih, kada čitaju javljaju se određene komponente doživljaja, kao što su
istoričnost, društvenost i kritičnost. Deca prilikom čitanja brišu granice između
realnog i imaginarnog sveta.
To omogućava detetu da postane akter zbivanja u delu i da ima veće učešće u tim
zbivanjima. Dete ne razdvaja maštu i stvarnost.
Književna dela za decu karakteriše jednostavnost, slika, ritam i igra. Na taj način
deca najlakše osete i spoznaju sebe, poistovete se sa onim što se događa u delu.
Česte karakteristike dečje literature
Deca imaju glavne uloge,
Tematski odgovara dečjem uzrastu,
Relativno kratka, sadrži slike (pogotovo za manju decu),
Napisana jednostavnim jezikom,
Ritam i igra su bitni u stvaranju dečjeg dodira sa umetnošću, pa su uz
jednostavnost primarni elementi u delima za decu,
Usko povezana sa događajima - dosta dijaloga a malo opisa,
Sadrži avanture,
Pokušava da vaspitava decu u vezi sa ponašanjem u određenim situacijama,
Srećan kraj (dobro pobeđuje zlo).
odvojenoj, podeljenoj i separatnoj književnosti, koja je namenjena čitaocima
određenog životnog uzrasta.
Kako književnost namenjena mladima podrazumeva čitaoce različitog životnog
doba, u upotrebi se našao i treći termin – književnost za decu i omladinu.
Trećim terminom obuhvata se šire značenje i poimanje literature o kojoj je reč.
Dakle, dodatak za mlade podrazumeva uključivanje i čitalaca pubertetskog i
adolescentskog doba (14-16).
Terminološku trijadu: dečja književnost, književnost za decu i književnost za decu i
mlade, moguće je ravnopravno prihvatiti bez rezervi i kolebanja.
FORMALNE I SEMANTIČKE RAZLIKE IZMEĐU KNJIŽEVNOSTI ZA DECU I
KNJIŽEVNOSTI ZA ODRASLE
U književnosti se pravi jasna razlika između književnosti za decu i književnosti za
odrasle. Samim tim postoji nejednakost u načinu gledanja na život, u odnosu
prema stvarnosti, i u stilskom postupku i jeziku između pisaca za odrasle i dečjeg
pisca.
Zato se ove dve književnosti nekada nazivaju malom i velikom.
Međutim veliki je broj pisaca u našoj književnosti koji odbacuju postojanje razlike u
književnosti prema čitalačkom uzrastu. Oni svojim delima potvrđuju da je
književnost nedeljiva i da su estetski kriterijumi univerzalni. U srpskoj književnosti
veliki broj pisaca koji su u stvari nedečji pisci i koji su ostvarili najveći domet u
dečjoj književnosti. Pisci koji su stekli slavu na ovom polju su Zmaj, Desanka, Ćopić,
Branko Radičević, Dučić i dr...
U stvari, nedečji pisci ostvarili su najviši prodor u dečjoj literaturi. Mnogi među
njima su dubljim, eksplikativnim pogledom na dečji svet, misaonom, osećajnom i
