1
Висока техничка школа струковних студија Пожаревац
СЕМИНАРСКИ РАД
Предмет: Екологија биљака
Тема:
ПОЈАМ КСЕРОФИТА, ПОДЕЛА ОСОБИНЕ И
ПРЕСТАВНИЦИ
Професор:
Асистент:
Студент:
Пожаревац,2017.
2
РЕЗИМЕ
У овом семинарском раду писаће се о појму, подели и представницима ксерофита
(биљкама пустиње). Пошто се овом темом бави екологија биљака, није на одмет
упознати се и са њом.
Екологија је наука о животној средини. Име науке потиче од грчких речи
oikos
-дом,
домаћинство и
logos
-наука, изучавање.
Термин
екологија
први пут је употребио немачки биолог Ернест Хекел 1866. године.
У јавности се овај термин често користи као синоним за појам заштите животне
средине, што није исправно јер је заштита животне средине само једна од области
којима се бави екологија.
У суштини, екологија је научна дисциплина која проучава распоред и
распрострањеност живих организама и биолошке интеракције између организама и
њиховог окружења.
Окружење (животна средина) организама укључује физичке особине, које могу да се
опишу абиотичким факторима као што су клима и геолошки услови, али такође
укључује и друге организме који деле са њим његово станиште.
Екологија има за циљ проучавање живих бића и неживе природе у којој бића опстају тј.
спољашње средине која у најширем смислу представља скуп абиотичких и биотичких
фактора.
Екологија обухвата три велике научне области:
-аутоекологија,
-популациони екологију и
-синекологију.
4
УВОД
1.1. Пустиња
Пустиња је подручје које услед велике оскудице влаге има слабо развијену вегетацију.
Иако су пустиње најпознатије по одржавању веома мало живота, оне заправо пружају
уточиште многим живим бићима која обично остају сакривена током дневног светла
како би сачувала влагу. Приближно једну трећину Земљиног копна чине пустиње.
Пустињско тло је често састављено већином од песка, а у таквим пустињама постоје
пешчане дине. Изглед стеновитог терена је типичан и одржава минималан развој тла и
разасутост вегетације.
Најнижи делови земље могу бити равнице покривене сољу.
Слика 1. Пустиња
1.2. Живи свет у пустињи
Пустињске биљке су ксерофите, односно адаптиране су на сушно, аридно станиште или
заслањено земљиште. Неке биљке похрањују воду у својим листовима, корењу и
стаблима.
Друге пустињске биљке имају дугачке цевасте коренове које продире кроз водену
плочу, учвршћује тло и контролише ерозију.
Корење акације достиже дужину до 15m, а жбунаста врста
Atpipltks halimus
има корен
који достиже 21m.
Корење других врста је такође дугачко и разгранато, али веома плитко како би брзо
упило воду након кише, а може да достигне дужину и до 1km.
Стабљике и листови неких биљака смањују брзину пешчаних ветрова те штите тло од
ерозије.
Кактуси који представљају групу биљака прилагођену управо оваквим условима
живота, имају ваљкаст или лоптаст облик што смањује површину испаравања.
5
Неки од њих, попут родова
Erlokaktus, Astrophutum
и
Lobibia
имају бодље уместо
лишћа, што осим што доприноси смањеној транспирацији, такође штити и од биљоједа.
Међутим, кактуси нису једине биљке у пустињи. Присутне су и породице
Krassulakeae
,
Stapelieae, Liliakeae
и
Aizoakeae
чији пустињски представници имају сличан облик тела
као и кактуси, али им је лишће сочно, ситно љуспасто.
Хладне пустиње као преовлађујућу вегетацију имају траве и грмље.
Слика 2. Живи свет у пустињи
