- U devetom delu će se razmatrati položaj moralu u savremenom društvu. Kako se čovek nekada
ponašao, a kako se ponaša danas i koliko je napredovao od nastanka čovečanstva. Biće reči i o
faktorima koji su uticali na promenu ponašanja, pravila, normi u jednoj društvenoj zajednici

- U desetom delu pažnja će biti usmerena ka radnom moralu i motivaciji za rad.

1. Moralna odgovornost

Da bi se shvatio pojam moralne odgovornosti, pojedinačno će biti definisan moral, a
pojedinačno odgovornost. Dakle,

moral

se može definisati kao skup nepisanih pravila i običaja

koji utvrđuju međuljudske odnose i prosuđuju šta je dobro, a šta zlo. To rasuđivanje se odvija na
osnovu   ličnih   stavova,   ideala,   preciznije   na   osnovu   ličnog   razmišljanja   i   načina   gledanja   na
određene   stvari   i   situacije.   Sa   druge   strane   postoji

odgovornost

koja podrazumeva obavezu

pojedinca ili određene grupe ljudi da zajedno rade na ostvarenju određenih poslova i zajedničkih
ciljeva, poštujući određena pravila i norme na način na koji ne ugrožavaju neku drugu stranu.
Samim tim, sada kada su razloženi dati pojmovi, dolazi se do zaljučka da je

moralna odgovornost

skup nepisanih pravila, koja se usađuju u čoveka od njegovog rođenja od strane članova porodice,
vaspitača, učitelja, nastavnika, profesora, države, kao i medija. Ona podrazumeva poštovanje
drugih ljudi i uvažavanje njihove ličnosti.

Tokom perioda odrastanja, svaki čovek konstruiše sopstveni način razmišljanja, gledanja na
određene stvari i situacije, rasuđivanja. Neke stvari se od malena uče šta je dobro, a šta ne.
Vremenom, tj. sazrevanjem se takve stvari utemeljavaju, čime se dobija jasna slika. Tako je na
primer, svaki roditelj učio svoje dete da poštuje majku i oca, tj. starije osobe, da ne baca otpatke po
ulici, da pažljivo prelazi ulicu i upravo je to moralna odgovornost roditelja. Dakle, oni imaju
obavezu i odgovornost prema svom detetu, da ga nauče određenim pravilima ponašanja, vodeći se
mišlju da svoje dete nauči šta je dobro, ispravno i pravedno. Ove tri stavke se shvataju kao
centralne vrednosti morala.

Ovde se može videti da roditelj prenosi na svoje dete određene moralne odgovornosti ( pod
uslovom da su roditelji moralno odgovorni, jer su oni najčešće primer svojoj deci). Kada je dete
poprimilo takvu vrstu odgovornosti ono će u konkretnoj situaciji (npr. bacanje otpadaka na ulicu)
delovati u skadu sa stečenim pravilima ponašanja, te će otpad baciti u obližnju kantu.

Naravno, postoje i odstupanja u smislu da neke osobe nisu moralno odgovorne, ali one će u
zavisnosti od veličine te neodgovornosti snositi određene

sankcije

. Tako je na primer, nemoralno

da osoba šeta u kratom šortcu i majici u državnim institucijama kao što je opština. U takvom
slučaju, ovakva osoba bi odmah bila udaljena. Ili pak, ukoliko bi jedno lice nanelo štetu drugom
licu (ubistvo, krađa) ili samoj prirodi (nedozvoljena seča drveća, nedozvoljeno gaženje zelenih
površina), moglo bi krivično da odgovara zbog kršenja postavljenih pravila.

Kao zaključak može se reći da moralna odgovornost proizlazi iz

morala

moralnih normi

Moralne obaveze

koje su vezane za odgovornost, mogu biti verifikovane zakonom ili ne.

Tako se

Miljević, M. (2010),

Poslovna etika i komuniciranje

, Univerzitet Singidunum, Mladost, Beograd, str. 120

http://www.link-university.com/lekcija/Odgovornost-i-etika-poslovanja/2794

Moralna odgovornost i pojam morala

iz prvog primera, gde se govorilo o osobi koja poštuje starije može videti moralna odgovornost
koja nije verifikovana, potvrđena zakonom, dok se u drugom primeru kada je bilo reči o osobi koja
ne remeti druge ljude i prirodu, poput krađe, vidi moralna odgovornost koja je zakonom utvrđena.
Samim tim se za moralne odgovornosti se smatra da imaju prvenstvo u odnosu na poslovnu,
socijalnu odgovornost i druge tipove odgovornosti.

2. Pojam morala

           Kao što je već rečeno, moral predstavlja skup nepisanih pravila koji utvrđuju međuljudske
odnose i prosuđuju šta je dobro, a šta zlo. Samim tim, kao skup pravila ponašanja, moral se
zasniva   na   normama   o   dobru   i   zlu,   a   manifestuje   se   u   vrednosnom   procenjivanju   ljudskih
postupaka. Pre svega se misli na sud o tome koje je ponašanje dostojno i vredno čovekove ličnosti,
koje je manje vredno, koje je u potpunosti bezvredno, koje se odobrava, a koje osuđuje. Preciznije,
moral se doživljava kao odnos između ljudi, dakle odnos čoveka prema roditeljima, rođacima,
komšijama,   prijateljima,   starijima,   mlađima,   nadređenima,   potčinjenima   u   radnom   okruženju,
bolesnima i naravno odnos prema samome sebi. Ovo poslednje određenje, odnos prema samom
sebi, je od izuzetne važnosti. Naime, ukoliko ne poštujemo sebe, nećemo poštovati ni druge.
Ukoliko ne pomognemo sebi, kako ćemo pomoći drugima? Međutim, ovde se javlja određeni
konflikt mišljenja. Neki ljudi teže ka tome da uvek stavljaju druge ljude ispred sebe misleći da
drugome čine dobro, ali da li je to ispravno sa aspekta morala, tj. moralne odgovornosti prema
drugom licu, je već diskutabilno, jer je u ljudskoj prirodi da dođe do sukoba mišljenja i različitih
tačaka gledišta na problem.

Slika br. 1 Vaganje između dobrog i lošeg

Moral   se   poistovećuje   sa   čovekovim   odnošenjem
prema svetu, prirodi, drugim ljudima, pa čak i prema
samom sebi. Postoji mnoštvo definicija pojma morala,
ali nijedna nije univerzalna, iz prostog razloga što je
svaki   teoretičar   doživljavao   moral   na   sebi   svojstven
način. Međutim, pored prvog određenja koje je dato na
početku,   ukratko   se   može   reći   da   je

moral

aktivno

čovekovo oblikovanje i ocenjivanje sebe i drugih ljudi
kao

dobrih

i kao

zlih

. Dobro i zlo su osnovne i opsšte

kategorije etike i moralnog saznanja.

Izvor: Internet

U oblasti logike postoje dva osnovna pojma kao što su istinito i neistinito, u oblasti estetike

razlikujemo lepo i ružno, dok su u oblasti etike osnovni kategorijalni pojmovi dobro i zlo. Da bi
jedna zajednica normalno funkcionisala nepohodno je da postoje određena pravila i norme.

Moralne norme

su standardi koje društvena zajednica postavlja da bi odredila šta je pravilno u

ponašanju članova date zajednice, a šta nije. Imajući to u vidu, ljudi formiraju sopstvene moralne
principe, koji zajedno predstavljaju

moralnu svest

, pod čijim se uticajem vrednuje kako sopstveno

ponašanje, tako i ponašanje drugih ljudi i zbivanja u društvenoj zajednici. Takođe, čovek može biti

Miljević, M. op. cit. , str. 97