1. POJAM, PROCES MENADŽMENTA I
MEĐUZAVISNOST SA ORGANIZACIJOM
1.1. Pojam menadžmenta
Menadžment se kao veština pojavio pre nekoliko hiljada godina. Smatra se da su
prve pisane dokumente i vođenje evidencije koristili Samarićani 500 godina pre nove ere,
a
prva značajnija primena menadžmenta ostvarena je u izgradnji egipatskih piramida,
gde su stari Egipćani primenjivali funkcije menadžmenta kao što su: planiranje,
organizacija i kontrola (2500 godina pre n.e.)
.
Menadžment kao naučna disciplina počeo je da se razvija tek u XIX veku.
Poseban doprinos njegovom razvoju dali su Frederick W. Taylor, postavivši principe
menadžmenta u svom radu
Naučno upravljanje
i Henri Fayol, prvom kompleksnom
teorijom o upravljanju, funkcijama upravljanja i principima upravljanja. Međutim
menadžment se naročito razvio za vreme drugog svetskog rata i posle njega. Tako je
uspeh Maršalovog plana od menadžmenta stvorio hit, a Japanci su ga kasnije koristili kao
ključni faktor u obnovi japanske privrede.
Danas se i u teoriji i u praksi menadžmentu poklanja izuzetna pažnja. Naime, brz
tehnološki razvoj podrazumeva odgovarajući menadžment koji će omogućiti efikasno
funkcionisanje i razvoj preduzeća i društva u celini.
Zato se često kaže da je menadžment
fenomen XX veka. Pretpostavlja se da će menadžment biti ključni resurs XXI veka.
Autori Kast i Rozenzweig menadžment definišu kao proces kojim se nepovezani
resursi organizacije integrišu u celovit sistem za postizanje ciljeva.
Definicija autora Etkinsona glasi da je menadžment proces donošenja odluka
usmerenih na donošenje odluka usmerenih na ostvarivanje ciljeva.
Menadžment je proces planiranja i odlučivanja, organizovanja, vođenja i
kontrole ljudskih, materijalnih, finansijskih i informacionih resursa organizacije radi
ostvarivanja njenih ciljeva na efikasan i efektivan način. Peter Drucker, autor
prethodne definicije dao je i pojednostavljenu sledeću definiciju:
"M
enadžment je
efektivno i efikasno korišćenje resursa za postizanje željenih ciljeva
"
.
Wren i Voich su dali sledeću definiciju:
"M
enadžment predstavlja funkciju čiji
je cilj da se efikasan način obezbede, rasporede i iskoriste ljudski napori i fizički
resursi kako bi se postigao neki cilj
"
.
Miloš Rajkov kaže da je menadžment skup aktivnosti (poslova) vezanih za
upravljanje preduzećem korišćenjem osnovnih upravljačkih funkcija: planiranja,
organizovanja, vođenja i kontrolisanja.
U literaturi se takođe mogu naći pojednostavljene
definicije menadžmenta
, kao
na primer:
1. menadžment je upravljanje preduzećem,
2. menadžment je upravljanje organizacijom,
3. menadžment je upravljanje poslovanjem,
4. menadžment je upravljanje poslovnim procesima,
5. menadžment je upravljanje ljudskim resursima itd.
S druge strane menadžment se posmatra i kao:
1.
ekonomski resurs,
2.
sistem vlasti,
3.
sistem elite.
1
Menadžment se sa ekonomskog stanovišta
može posmatrati kao proizvodni
faktor, odnosno resurs koji značajno utiče na povećanje produktivnosti i profitabilnosti
preduzeća.
Sa
stanovišta organizacije
, menadžment se posmatra kao sistem vlasti, odnosno
sistem ovlašćenja, koje imaju menadžeri za realizaciju određenih ciljeva.
Sa
sociološkog stanovišta
, menadžment se posmatra kao klasni i statusni simbol.
Analizirajući prethodne definicije može se konstatovati da menadžment, teoretski
i praktično posmatran, ima trojaku funkciju.
Prvo
, menadžment se posmatra i definiše
kao proces upravljanja određenim poslovima, organizacionim delovima, procesima ili
preduzećem radi efikasnog ostvarivanja zajedničkih ciljeva.
Drugo
, menadžment je
rukovodstvo, koje ima ovlašćenja da upravlja realizacijom određenih ciljeva.
Treće
,
menadžment je posebna naučna disciplina, multidisciplinarnog karaktera, koja se bavi
istraživanjem problema menadžmenta, usavršavanjem postojećih i uvođenjem novih
metoda menadžmenta, u cilju efikasnog korišćenja resursa za postizanje ciljeva.
1.2. Proces menadžmenta
Proces menadžmenta čine sledeće faze:
1. planiranje,
2. organizovanje,
3. kadrovanje,
4. vođenje,
5. kontrola.
Planiranje predstavlja prvi korak u procesu koji nazivamo menadžment
. Ako
saobraćajno preduzeće želi uspešno da posluje u promenljivim tržišnim uslovima, ono
mora ozbiljno da se pozabavi planiranjem. Za efikasno planiranje neophodne su
kvalitetne informacije.
Za efikasno planiranje može se koristiti model strateškog
menadžmenta inače, za planiranje se koriste dva metoda: centralizovano i
participativno planiranje. Planiranje definiše šta treba da se uradi da bi se ostvarili
ciljevi preduzeća
.
Organizovanje
kao druga faza menadžmenta definiše organizacionu strukturu
sa optimalnom kombinacijom ljudi i resursa za realizaciju usvojenog plana, odnosno
utvrđenih ciljeva
. Proces organizovanja odvija se u svakom preduzeću, a zavisan je od
unutrašnjih faktora (vrste PTT usluge, tehnologije, kadrovske strukture) i spoljašnjih
faktora (tržište, razvoj nauke i tehnike). Proces organizovanja vrši se u skladu sa
principima i metodama organizacije i menadžmenta. Organizaciona struktura treba da se
projektuje tako da se ostvare ciljevi preduzeća na efikasan način.
Kadrovanje
podrazumeva sledeće aktivnosti:
1.
izradu plana kadrova u skladu sa kadrovskom politikom odnosno
strategijom dugoročnog razvoja,
2.
obezbeđenje kadrova prema usvojenoj dinamici plana kadrova,
3.
obrazovanje i razvoj kadrova,
4.
vrednovanje rada,
5.
obezbeđenje odgovarajućih radnih i životnih uslova i dr.
Imajući u vidu da su kadrovi najznačajniji resurs svakog preduzeća, u razvijenim
zemljama se posvećuje izuzetna pažnja novim kadrovima i njihovom efikasnom
uključivanju u glavne tokove organizacije.
2
3.
prema protagonistima moderne teorije organizacije sistemski pristup
''Organizacija je strukturiran proces u kome su pojedinci u interakciji za
postizanje ciljeva''
4.
prema kontigentnom pristupu ''Organizacija je skup odnosa između ljudi
u obavljanju zajedničkih aktivnosti, da bi se postigao cilj u određenim
uslovima. ''
Što se tiče istorijskog nastanka organizacije i menadžmenta, može se
konstatovati da je menadžment nastao u okviru organizacije kao njen dinamički
aspekt, odnosno funkcija usmerena na realizaciju njenih ciljeva. Međutim, posmatrano
sa stanovišta kako se danas shvata menadžment – po kome je organizacija jedna od
funkcija menadžmenta – može se reći da je on kasnije nastao od organizacije.
Kao pionire organizacije i menadžmenta kao naučne discipline, većina autora
navodi Fredericka Taylora i Henri Fayola.
4
2.
MENADŽERI
2.1. Karakteristike savremenog menadžera
Osnovni zadatak menadžera je da obezbedi opstanak i razvoj preduzeća odnosno
da realizuje ciljeve preduzeća ili dela preduzeća kojim rukovodi.
Poslovi i zadaci menadžera uglavnom se mogu svesti na osnovne funkcije
menadžmenta: planiranje, organizovanje, kadrovanje, vođenje i kontrolu.
U zavisnosti od poslova koje obavljaju, razlikujemo tri nivoa menadžmenta:
vrhovni, srednji i operativni.
Vrhovni menadžeri (generalni direktor, zamenik generalnog direktora,
pomoćnici generalnog direktora) donose ciljeve preduzeća, određuju strategiju i
poslovnu politiku i zvanično predstavljaju preduzeće u okruženju.
Srednji menadžeri (direktori sektora, rukovodioci službi) razrađuju usvojenu
strategiju i poslovnu politiku. Ovde se odluke donete od strane vrhovnih menadžera
razrađuju do detalja radi njihove primene.
Operativni menadžeri (šefovi odeljenja, rukovodioci radnih jedinica, šefovi
organizacionih jedinica i dr.) koordiniraju i nadziru aktivnosti neposrednih izvršilaca.
Teorijski gledano, većina vrhovnih menadžera trebalo bi najveći deo vremena da
provodi u planiranju, deo vremena u organizovanju i kontroli i veoma mali deo u
operativnom obavljanju poslova.
Nasuprot njima, srednji menadžeri najveći deo vremena treba da provode u
organizovanju i kontrolisanju posla.
Na kraju, niži ili operativni menadžeri svoje vreme uglavnom treba da provode u
kontrolisanju i operativnom izvršavanju posla, a samo manji deo vremena u planiranju i
organizovanju.
Slika 1: Vreme koje menadžeri provode po pojedinim funkcijama
U literaturi iz menadžmenta dosta se govori o različitim ulogama menadžera. Kao
najčešće navode se sledeće uloge:
1. strateg,
2. realizator,
3. vođa,
4. motivator,
5. donosilac odluka.
Menadžer treba da ima lične osobine kao što su talenat, inteligencija,
prihvatljivost, društvenost, iskustvo, moral, temperament
. Pored ovih osnovnih
5
3. stručni autoritet,
4. skromnost, umerenost,
5. psihička uravnoteženost,
6. sposobnost podučavanja,
7. nesebičnost.
h) za stimulisanje
1. inicijativa,
2. društveno – političko obrazovanje,
3. industrijska psihologija,
4. kolaborativnost.
Da bi se obezbedile odgovarajuće karakteristike menadžera neophodno je osigurati
njihov adekvatan razvoj pri čemu je neophodno:
1.
planiranje karijere menadžera,
2.
selekcija za menadžere,
3.
sistematsko obrazovanje menadžera.
Smatra se da uspešan menadžer treba da bude:
1.
vredan,
2.
pametan,
3.
pošten,
4.
ambiciozan,
5.
energičan,
6.
entuzijasta,
7.
fleksibilan,
8.
maštovit,
9.
optimista,
10.
hrabar,
11.
agresivan,
12.
jaka i stabilna ličnost.
Imajući u vidu da su Japanci zahvaljujući svom menadžmentu ne samo dostigli
već i prestigli evropsku i američku dominaciju na tržištu velikog broja proizvoda (satovi,
fotografski aparati, radio aparati, televizori, automobili, i sl.) navodimo osnovna pravila
japanskih menadžera:
a)
neorganizovan menadžer
1.
haos na kancelarijskom stolu,
2.
zatrpan papirima i poslom,
3.
nema vremena za ručak,
4.
kasno napušta posao sa punom tašnom,
5.
ne zna za radno vreme,
6.
neredovno koristi godišnji odmor,
7.
niko ne zna zašto je prezaposlen,
8.
kasni na sastanke,
9.
ne koristi timski rad,
10.
razvija i gaji pojam nezamenljivosti,
11.
radi uglavnom sam i zadržava odgovornost,
12.
juri bezglavo,
13.
otkazuje sastanke,
7
