Појам радног права
Радно право представља скуп правних норми којима се регулише настанак, садржина,
престанак радног односа, као и правни положај субјеката права (послодаваца, запослених,
синдиката).
Радно право је посебна грана права и посебна теоријско –научна и наставна дисциплина у
оквиру које се изучавају радни односи, правне норме и начела на којима се ти односи
заснивају, као и посебни облици социјалног осигурања запослених и других осигураника.
Предмет радног права
Предмет радног права су радни односи, тј. односи који се на раду и у вези са радом
успостављају између послодаваца и запослених.
У питању су индивидуални и колективни радни односи.
Индивидуални радни односи су односи који се успостављају између послодаваца и
запосленог и тичу се уређивања индивидуалних радних права, обавеза и одговорности.
Колективни радни односи су односи који се успостављају између послодавца тј.удружења
послодаваца- на једној страни и , запослених односно синдиката -на другој страни;
поводом уређивања, остваривања и заштите колективних радних права, обавеза и
одговорности.
Настанак и развој радног права
Радно право је настало у оквиру грађанског права.
У капитализму се први пут јавља радни однос и радно право.
Оног момента када је један власник предузећа на истом месту и у исто време запошљава
већи број радника ради производње одређеног производа или пружања услуга.
Између капиталисте и радника постојао је уговор о раду. Радник је био лично слободан
али економски везан за капиталисту.
Битни разлози за настанак радног права били су: тежак положај запослених који је утицао
на живот и здравље, радили су и жене и деца као јефтина радна снага радећи дневно од
12 до 16 сати.
Због лошег положаја радници се супротстављају штрајковима држави и послодавцима,
тако је радничка класа угрожавала мир у држави и наноси огромне материјалне штете.
Држава не могавши да поднесе то доноси Фабричко законодавство чиме су загарантована
права радника, заштита жена и деце, забрана ноћног рада и радно време..........
Извори радног права
Извори прва у материјалном смислу су друштвено-економски узроци који изазивају
настајање права као друштвене појаве.
Извори прва у формалном смислу- општи правни акти, на основу којих се стварају
појединачни правни акти, односно појединачне правне норме.
1.-Извори радног права домаћег порекла- осим устава и закона као највиших правних
аката, изворима радног права сматрају се и подзаконски акти-као акти државе, као и
колективни уговори о раду и други акти аутономног карактера.
У оквиру домаћих извора радног права може се правити разлика између хетерономних и
аутономних извора.
-Хетерономне изворе ствара искључиво држава(устав, закон, подзаконски акти), а
аутономне изворе стварају субјекти радног односа и њихове организације (колективни
уговор о раду, други општи акти: трипартитни споразуми, трипартитни договори и општи
акти послодавца-статут предузећа и правилници).
2.-Извори радног права међународног карактера – мисли се на конвенције и препоруке
Међународне организације рада.
Осим њих међенародним изворима сматрају се и Устав Међународне организације рада,
Филаделфијска декларација, Повеља Европске уније о основним социјалним правима.
Међусобни однос домаћих и међународних извора радног права
Норме унутрашњег права не би требало да буду у супротности са нормама међународног
права. Зато да би се нормама међународног права обезбедила већа обавезност,
прибегава се ратификацији, односно потврђивању међународних уговора и других
међународних аката, како би се њихове норме изједначиле са нормама садржаним у
законима, уредбама, декларацијама и другим актима домаћег права.
Универзалност је једно од основних обележја међународних радних стандарда.
Универзалност се огледа у општој применљивости утврђених стандарда, не само на
националном плану, већ и на интернационалном нивоу.
6)право на очување и заштиту здравља и безбедности људи, односно запосленог (само
здрав човек може радити и бити успешан на свом радном месту, због чега је важно да се
води рачуна о потреби заштите и очувања здравља и безбедности грађана, запослених у
радном односу, као и оних који чекају на посао)
7)признање и несметано остваривање одређених права за време привремене
незапослености (правом на рад не искључује се могућност привремене незапослености,
због чега је важно да се грађанима који без своје кривице нису у радном односу обезбеди
одређена материјална и социјална сигурност)
8) обавезу друштвене заједнице и одређених субјеката друштва да одговарајућим мерама
и активностима доприносе успешном остваривању права на рад (друштво, држава,
послодавци, запослени, синдикати, националне и друге организације за посредовање у
запошљавању треба да имају активан однос према политици запошљавања, дајући пун
допринос економском и другом развоју друштва)
Слобода рада подразумева човекову могућност да ради са својим или туђим средствима.
Под слободом рада подразумева се:
-Слобода самосталног одлучивања о заснивању радног односа
-Слобода самосталног избора занимања, односно посла којим ће се човек бавити
(у складу са образовањем и могућностима)
-Слобода самосталног одлучивања о престанку радног односа
-Забрана принудног рада
-Могућност запосленог да учествује у уређивању својих услова рада
-Учешће у управљању организацијом и њеним ресурсима
2. Синдикална права и слободе
Синдикалним правима и слободама сматрају се :
1) Право (али не и дужност) запослених да оснивају синдикат
2) Право запослених да по својој вољи ступају у синдикат или иступају из синдиката
3) Слобода избора синдиката у који запослени жели да се учлени, односно слобода да
се уопште не приступи синдикату
Остала начела радног права су:
1) Начело управљања по основу својине и рада
2) Начело заштите запослених и њихових права из радног доноса
3) Начело присвајања по основу својине и рада
4) Начео јединствености система радног односа
5) Начело равноправности запослених у радном односу
6) Начело материјалне и социјалне сигурности запослених
7) Начело хуманизације рада
8) Начело узајамности и солидарности
Појам радног односа
Дефиниција професора Балтића: Радни однос је добровољна лична радноправна
функционална веза радника у организацији, односно код послодавца, на основу које се
радник под одређеним условима и на одређени начин укључује у организовани рад у
организацији (код послодавца), заузимајући једно одређено радно место на коме обавља
одеђен посао (рад), односно функцију и размењује свој рад за лични доходак (плату или
зараду)према уложеном раду.
Индивидуални радни однос- се може дефинисати као добровољан, правно регулисан и
уговором о раду заснован однос између послодавца и запосленог, у којем и једна и друга
страна стиче, односно преузима одређена права, обевезе и одговорности, запослени
преузима обевезу да на организован и одговоран начин обавља одређене послове, а
послодавац- да му, у складу са оствареним резултатима рада и реалним могућностима,
исплаћује припадајући износ зараде, односно плате.
Радни однос заснива се уговором о раду, реч је о двостраном односу, и његовим
заснивањем се стичу односно преузимају одређена права, обавезе и одговорности.
Колективни радни однос- се може дефинисати као правом уређен однос који се
успоставља између послодавца, удружења послодаваца, у неким случајевима и
привредне коморе, на једној страни; и синдиката, односно већине запослених или савета
запослених на другој страни, поводом уређивања, остваривања и заштите колективних
радних права, обавеза и одговорности.
Индивидуала радна права везују се за запосленог, као поједнца, односно за послодавца;
А колективна за синдикат, удружење послодаваца и друге субјекте колективног радног
односа.
Дефинисање општег појма радног односа- подразумева се индивидуални и колективни
радни однос, тј.добровољан и правно уређен однос између послодавца и запосленог,
односно између удружења послодаваца и синдиката, којим се стичу или преузимају,
односно уређују, оставрују или штите индивидуална и колективна радна права, обавезе и
одговорности, као и индивидуални и колективни радни интереси.
Режими радног односа
1. Општи режим радног односа
– актуелан је за приватни сектор јер у њему доминира
приватни капитал.
Темељи се на општим правилима, принципима и стандардима утврђеним законом или
другим прописом.
Закон о раду као општи закон у области радних односа у Републици Србији примењује
се на све запослене који раде на територији Р.Србије, код домаћег или страног
послодавца, као и на запослене који су упућени на рад у иностранство од стране
послодавца ако другачијим законом није другачије одређено.
Општи режим радног односа разликује се од посебног режима у погледу многих
правила и принципа у вези са остваривањем и заштитом индивидуалних и колективних
радних права, обавеза и одговорности.
2. Посебан режим радног односа
– правила и принципи посебног режима радног
односа утврђују се посебним законом и примењују на запослене у државним
органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе, у јавним
службама-односно установама у области образовања и васпитања, науке, културе и
социјалне заштите, здравствене делатности, високог образовања итд.
Основна прва и обавезе из радног односа
I.- Основана права и обавезе из индивидуалног радног односа
А. Основна права и обавезе запосленог
– заснивањем радног односа запослени стиче,
односно преузима и права и обавезе. Из тога проистиче и основана права и основне
обавезе запосленог.
1. основна права запосленог
– сматрају се најзначајнија индивидуална права из
радног односа. Таквим правима сматрају се:
1) право на одговарајућу зараду
2) право на безбедност и заштиту живота и здравља на раду
3) право на здравствену заштиту, заштиту личног интегритета, и друга права у
случају болести, смањења или губитка радне способности и старости,
4)право на материјално обезбеђење за време привремене незапослености
5) право на друге облике заштите, у складу са законом , колективним уговором и
правилником о раду
6)право на мирно решавање индивидуалних радних спорова
