1
УВОД
Друштвени живот људи одвија се између нестабилности, неизвесности, хаоса,
рата и извесности, стабилности, поретка, мира. Наука која покушава да на систематски
и методички начин опише, именује, класификује, анализира, објасни и разуме
свеколику сложеност друштвених односа, установа и вредности, назива се
социологија.
Њено поље проучавања одређују сами социолози и крећу се од проблема целине
друштва до проблема у малим друштвеним групама.
Поред проучавања друштва у целини, социологија проучава и поједине
друштвене појаве (догађаје), односе између друштвених група, друштвене институције
и делатности и утврђује оно што је опште у појави.
Свако од нас види лекара у болници или продавца у пекари а социолог у томе
открива припаднике појединих професија или обављање друштвене улоге. Ми
запажамо богате и сиромашне грађане, а социолог их види као припаднике друштвених
класа и слојева. Људи су живели у социјализму и капитализму, или теже њиховом
остваривању, а социолог у томе налази одређени друштвени однос. Посматрање
демонстрација на улици или штрајка за социолога је израз неког сукоба у друштву.
Када одлазимо у школу, болницу, војску, цркву, полицију, ми одлазимо у друштвену
институцију а не у обичну зграду.
Професија, класе и слојеви, друштвени однос, сукоб, институције су оно што је
општост у друштву и то су социолошке категорије којима изражавамо богатство и
разноврсност појединачног искуства.
2
ПРЕДМЕТ СОЦИОЛОГИЈЕ
Oснивачи социологије су О. Конт, Х. Спенсер, К. Маркс. Сви они су давали
своју дефиницију предмета социологије.
Настала је пре скоро 170. година када је Огист Конт у „Течају позитивне
филозофије“ одређује као науку која треба да проучава људско друштво као целину.
Током развоја проучавала је не само људско друштво као целину – укупност
друштвених појава, већ и поједине друштвене појаве па се од почетка 20. века говори о
општој социологији и посебним социологијама.
Велики број дефиниција навео је Хунтигтона да каже да је социологија оно што
под тим подразумевају они научници који себе сматрају социолозима.
Узроци тешкоћа у дефинисању предмета:
1. у области друштвеног живота не могу се захтевати строге
дефиниције као у геометрији
2. због њене релативне младости нема јединства теоријског и
емпиријског истраживања
3. класно је детерминисана, у зависности од положаја социолога у
друштву различито се дефинише њен предмет, одређују њени задаци и
тумаче друштвене појаве
Структура глобалног друштва као и односе између његових ужих делова, развој
друштвених целина, питања су која су необилазна у емпиријском и теоријском студију
ове науке. Па ипак, социологија истражује и покушава да реши друштвене проблеме.
Њих је много и срећу се у свакодневном животу колико и у историјским раздобљима.
Социологија, као рационална мисао о друштву, покушава да идентификује и опише
друштвене проблеме, да их објасни на детерминистички начин, односно разуме и да
евентуално предложи одређена теоријска и практична решења. Она, према томе, није
нормативна наука (попут права или морала) и не полази од одређених норми да би из
њих извела практична понашања. Она истражује друштвене чињенице и анализира их
социолошким појмовима.
Одређивању предмета опште социологије су најпре приступили њени оснивачи
Огист Конт, Херберт Спенсер и Карл Маркс
, али у томе нису у потпуности успели,
јер те дефиниције нису биле адекватне њиховим идејама о законитостима друштвеног
живота. Слично је било и код других теоретичара. Због различитих приступа појединим
друштвеним појавама и процесима јављале су се, дакле, и различите дефиниције
4
утичу на збивања и односе у друштву. Цил ових глобалних и парцијалних, теоријских и
практичних разматрања, јесте тежња ка откривању и утврђивању општих, посебних и
појединачних правила и законитости које се јављају у друштвеним појавама, процесима
и односима. По својим законитостима друштвене појаве се битно и суштински
разликују од природних. Ове специфичности чине друштво појавом
«суи генерис»
и
изражавају генеричку суштину друштвених појава, процеса и односа.
Суштинска особеност социологије огледа се у приступу друштву као особеној
реалности која се не може свести на економско, психолошко, природно, културно.
Примера ради, организацију, деловање, циљеве политичке партије истражује
политикологија. Социологија приступа проучавњу политичке партије са становишта
њене улоге и значајности у целини друштва. Њу више интересује питање друштвених
услова појаве одређене партије (конзервативне, либералне, тоталитарне) и проблем
последица које ствара у друштвеним односима и свакодневном животу, него
унутрашња организација.
Разуме се, и то може да буде предмет социолошког испитивања (односи између
вођа и чланова у политичкој партији, систем друштвених вредности за који се партија
залаже, социјални састав чланства итд.) Међутим, тада је реч о елементима
социолошког приступа, о социолошком углу проучавања проблема о коме је реч.
Могућа су два приступа:
нормативни
(вредности) и
искуствени
(чињенички). У првом
се полази од одређених норми, вредности, а у другом од искуственог стања.
Социологија као наука настоји да систематски утврди и објасни друштвене
чињенице (
ле фаит социал
),
да утврди објективну истину о проблему који истражује
али и да развије критичку мисао о друштву. Међутим, социологија још увек не успева
да открије суштину друштвеног кретања. Тајна друштвене целине разоткрива се
рационалним системом истраживања али свако ко социолошки мисли зна да неки
односи и процеси у друштву нису предвидљиви, дакле, нису објашњиви. Друштво се
организује помоћу колективних вредности и институција али постоји и ирационална
страна друштвене историје. Живот народа, његово мишљење, понашање, веровање,
установе, само су видљиви израз (форма) његове душе. То је највећи сазнајни изазов за
социологију – да продре у неструктуриране, настајуће области друштвеног живота
Социологија је друштвена наука која изучава појаве и односе у друштву, а
по својој предметној оријентисаности, нужно изграђује повезаност са другим, пре
свега друштвеним наукама.
