1
Висока
технолошко
уметничка
струковна
школа
,
Лесковац
:
Предмет Социологија
:
Студијски програм Текстилна технологија и заштита
животне средине
СЕМИНАРСКИ
РАД
ПОЈАМ
ТРАНЗИЦИЈЕ
:
:
Професор
Студент
др Емилија Ђикић Јовановић
Јована Милошевић
.
.
бр инд
1117
, 2016
Лесковац
2
Садржај
:
1.
У
вод
2.
Социолошки аспекти медијске глобализације
3.
Појам
,
транзиције природа
постсоцијалистичких
друштава и њихова
типологија
4.
,
Тип транзиције стратегије и друштва
5.
Основне карактеристике и идетитет различитих типова
постсоцијалистичких друштава
6.
Постсоцијалистичка друштва и питање избора развојне стратегије
7.
Процес преласка из социјализама у постсоцијализам
8.
Партиципативна демократија и управљање развојем
9.
-
Партиципативна демократија тековина модерног друштва
10.
-
Импликације научно технолошке револуције на подручју организације рада
и система управљања
11.
Постсоцијалистичка друштва у транзицији и питање избора стратегије
управљања развојем
12.
(
Значај партиципативног система управљања партиципативне
)
демократије за развој постсоцијалистичких друштава
13.
Закључак
14.
Литература
4
Транзиција представља светски а не регионални процес и није искључиво везана
за постсоцијалистичка друштва. Употреба овог појма у друштвеним наукама
отпочиње 80-их година 20. века и повезана је са падом Берлинског зида
имплозијом социјализма.
Имплозија социјализма део је ширег ланца кризе репродукције глобалног светског
система, оваквог какав траје већ више од четири века.
Урушавањем социјализма крајем 80-их година 20. века отпочео је процес
транзиције земаља источне Европе са социјалистичког на капиталистички систем
друштвеног уређења. Социјализам као колективистичка идеологија доживео је
неуспех. Транзиција прихвата пропаст социјализма само као полазну тачку за
редефинисање преовлађујуће логике у друштву.
Када су препознате одредишне тачке, остаје питање имплементације и техничких
решења, колико год она била болна. Међутим, и поред привида једноставности,
транзициони процес показао се као крајње непредвидив. У неким земљама
одвијао се прилично успешно (Централна Европа и Балтичке Земље), у неким
мање успешно (Источна Европа), док је у некима предвођена појави
национализма и ратова (бивша СФРЈ, и земље бившег СССР-а).
Транзиција се мора схватити као развојни процес који води
Ж
ељеним резултатима
и захтевима, поред времена и средстава, стрпљење, поверење, веру у успех,
одрицања, позитивну политичку климу, проучавање туђих "узорних модела" и
примену позитивних примењивих решења и ува
Ж
авање домаћих специфичности
и изградњу оригиналног развојног модела.
Као и сваки прелазни период, транзицију у постсоцијалистичким земљама
карактерише пораст хаотичности, нестабилности, неизвесности и случајности у
развоју.
Као процес започео је 90 - тих година 20. века, а сам узрок транзиције су
господарске кризе које су у социјалистичким земљама наступиле због пада
комунизма. Најзначајније карактеристике транзиције су: спорост, скупоћа, тешкоће
при деловању самог процеса и драматичне измене.
5
Када је реч о људским друштвима, све што треба установити јесте степен
модификације основних институција. Компаративна анализа у овом
методолошком приступу
с
а макро и микро нивоа у овој равни потпуно је
компатибилна за природу изучаваних анализираних феномена. Друштвена
промена почев од праоблика људске заједнице па до савремених цивилизација не
може да се објасни само једним чиниоцем. " могуће је ипак идентификовати три
главна чиниоца који су непрестано деловали на промену у друштву, то су: физичко
окружење, политичка организација и елементи културе" Друштвена промена као
динамичан организам са свим својим изазовима, шансама и опасностима захтева
од носиоца, креатора и "учесника" примене, активан осмишљен план приступа.
По Бечарду, у предусловима који морају бити испуњени да би се постигла
трансформациона промена, наглашава следеће: - Генерисање сагласности да је
за промене потребан дуги временски период и да у кратком року може да доћи до
драматичних неповољности, - имати у виду да су отпори иманентни променама и
да их треба отклонити, - едуковати учеснике за спровођење промена,
превазилажење отпора и стицање присталица, - истрајавати током процеса
промена, чак и кад не иде све најбоље, - одржавати отворену комуникацију o
напредовању и спровођењу промена, грешкама оствареном учењу и сл.
За карактер друштвене измене врло је важно социолошко разумевање времена с
једне стране, те с друге, онтичко и онтолошко схватање појединца у релацијама
заједница - време - промена "Време се реално јавља као однос, као релација, што
битно и нужно орјентише деловање субјекта, а то управо упућује на појам времена
као социолошке категорије "
По Вукићевићу, очигледно, процес стварања и давања значења не обухвата само
прошлост и садашњост, већ и будућност поготово данас кад научна открића и
њихова примена играју претходничку и пресудну улогу.
"
Н
ово организационо" друштво мора се заснивати на три комплементарна
својства своје организације: прилагодљивости, променљивости и привремености.
За контекст и релацију односа прогреса, времена и промена треба истаћи да
"прогреса нема без демократије ... те да време и прогрес у свом исходишту
7
друштву све више функционишу организовани колективитети, да се доносе одлуке
са секторским обухватом, да настају тенденције децентрализације и
дефрагментације држава, да се губи граница између стручног и приватног итд., а
неки од примера политичких мрежа су елита, корпоративизам, удружења и
невладине организације“ (Томпсон, 2003).
Унутрашња организација мрежних структура успостављена је на правилима и
статусу, шта утиче на организациони поло
ж
ај децентрализоване структуре нпр .
специјализованих канцеларија и њихових задатака у функцији остваривања
пројектованог глобалног циља - успостављања наднационалне структуре са
атомизираним локалним идентитетима, обједињеним ресурсима и јасним
механизмима контроле. (Ж. Рутовић, Друштвене промене у контексту медијске
глобализације, 2009). Остваривање економских глобалних циљева увек је
повезано и са неекономским. Функционисање светске дигиталне мреже –
интернета, која води повећању зависности између држава доводи до стварања
потпуно новог типа друштвених односа утемељених на бази светског поретка
информација. Нове глобалне информационе технологије и ново глобално
комуникационо "једињење" пружају нове могућности за нови вид промена у
социјалној комуникацији или који су истовремено таква снажна информациона
структура може да имати или бити искоришћена против урушавања разних облика
идентитета локалне заједнице. Исто тако, такви информациони ресурси опасност
су и за нарушавање људских права односно угрожавање приватности човека.
Говорећи о динамици и промени друштвених односа услед наглашеног аспекта
информационо - медијске глобализације, многи теоретичари говоре о будућем
друштву као о "мрежном друштву". Међу њима Мануел Кастелс (Барни, 2003)
идентификаовао је пет основних карактеристика мрежног друштва, које су све
омогућене пролиферацијом информација кроз мреже и комуникационим
технологијама: - промена карактера капиталистичких економија са индустријске на
информациону
основу; - организовање капиталистичких економских активности
на глобалном нивоу по мрежном моделу; - реоријентација на временску и
просторну организацију људских активности као одговор на технологии које
