veće vrednosti. Budući da se određena roba zamenjivala drugom približne vrednosti, moglo bi se
reći da je prvi novac bio uveliko promenljiv, no isto tako je jasno da je“valuta” koja je bila cenjena
u jednom delu sveta, mogla u drugom kraju da bude potpuno bezvredna. Danas se u kontekstu
prvog sredstva plaćanja najčešće spominje stoka, školjke,krzno, žito i slično, o čemu svedoči i stari
latinski naziv za novac “pecunia” koja potiče odreči “pecus” što znači govedo.

Pri takvoj naturalnoj razmeni (trampi) javljale su se sledeće poteškoće:

1) Sve teže je bilo pronaći osobu koja je sa jedne strane imala proizvod koji se traži (susret

jednakih zahteva)

2) Dolazi do stvaranja velikog broja odnosa među samim proizvodima koji su se razmenjivali tj.

teško je bilo odrediti vrednost robe jer su postojali mnogi odnosi (riba za žito, riba za krzno,
krava za ogrev…)

3) Kao poteškoća javljaju se veliki troškovi prilikom razmene velikog broja odnosa među

proizvodima.

Sa sve većim razvojem trgovine, prekomorskim istraživanja i širenja svetskog tržišta,

pojavila se potreba za univerzalnim sredstvom plaćanja te se u tu svrhu sve više počinju koristiti
cenjeni metali – bakar, srebro, zlato.

Ubrzo se pokazalo da ni takav oblik novca nije praktičan budući da se uvek iznova morao

vagati i procenjivati. Zbog toga je ubrzo uvedeno da svaka kovanica mora imatu utisnute tri
informacije – težinu kovanice, finoću metala i oznaka kovnice koja je izradila kovanicu.

Takav novac, sličan današnjem je nastao u 7. veku pre Hrista, dakle pre oko 2700 godina.

To se odigralo u maloj drzavi koja se zvala Lidija u Maloj Aziji. Taj se pranovac izrađivao od
elektruma, pripodne legure zlata i srebra.

U antička vremena stare Grčke I večnog grada Rima, te za vreme Britanskog carstva, novac

su uglavnom izdavale države I njihovi vladari. Na primer, Aleksandar Veliki Basilicus (356-323
pne), veliki makedonski kralj, sledi primer svoga oca Filipa II, ten a svom novcu prikazuje
mnogobrojna starogrčka božanstva I njihove junake. Među njima se posebno isticala srebrna
tetradrahma s likom Herakla. Nakon Aleksandrove smrti, nastavilo se sa izradom takvog novca iz
sasvim jednog jednostavnog razloga, bilo je vrlo ugledno I cenjeno platežno sredstvo u čitavom
tadašnjem svetu.

Vremenom su plemeniti metali zlato i srebro preuzeli primat u ulozi novca. Razlog za to je

sto su oni u prirodi vrlo retki, a za njihovo dobijanje je potrebno uložiti mnogo rada pa je za male
količine takvog novca moguće dobiti velike količine potrebne robe i zato što zlato ima fizičku i

Veselinović P., 2009., Ekonomija, US, Beograd, str. 193

https://sh.wikipedia.org/wiki/Novac

hemijsku nepromenljivost i trajnost. Vrednost određene kovanice je opšteprihvaćena konvencija.
Za to je jamčio vladar države ili poseda. Tako je nastao sistem robne razmene gde je vrednost svake
robe predstavljena određenom količinom kovanica, a kovanice su predstavljale zamenu za
vrednost robe koja bise mogla razmeniti. Dakle, same po sebi kovanice nisu imale vrednost osim
one koju im jedavala roba za koju su se mogli zameniti. Nisu se mogli jesti, obući, koristiti za
gradnju, grejanje ili prevoz.

Korišćenje ovih kovanica stvorilo je potražnju za metalom od kojih su se kovale, pa je tako

i određeni metal imao veću ili manju vrednost na tržištu, što je zavisilo od njegove potražnje. Kako
se vremenom količina robe u razmeni povećavala, bilo je potrebno sve više kovanica, pa je njihovo
nošenje vremenom postalo nezgodno. Prvo se novac izrađivao potpuno ručno i ta se osnovna
tehnika proizvodnje vrlo malo menjala sve do XVI veka kada su nastale prve mašine za njegovo
kovanje.

Negde u ovom periodu, zlatari su odigrali jednu od bitnijih uloga u razvoju novca. Kako su

kovanice bile neprikladne za svakodnevno nošenje da bi se njima trgovalo oni su se dosetili da bi
mogli stanovništvu da ponude da svoje zlatne kovanice ostave njima na čuvanje u njihovim dobro
obezbeđenim sanducima, a za količinu ostavljenog zlata ili drugih kovanica izdaju papirnatu
potvrdu (priznanicu) na kojoj bi pisalo koliko kovanica vlasnik ima na raspolaganju. Zlatari su
zalagačima za ovu uslugu naplaćivali određenu proviziju. S vremenom je ovakva priznanica sve
češće bila u opticaju kao sredstvo razmene robe. Umesto da svaki trenutak dolazi I podiže svoje
zlato, vlasnik zlata bi davao priznanicu trećem licu u zamenu za robu, a ovaj je sa tom priznanicom
mogao u svakom trenutku da podigne kovanice kod istog zlatara. Priznanica se tako pokazala puno
praktičnija I postala je jako popularna, pa su kovanice sve više bile davane na čuvanje kod zlatara,
a sve manje čuvane kod vlasnika.

Prvi pomen upotrebe papira kao novca nalazi se u Kineskim istorijskim tekstovima.

Kineski car Chen Tsung (998-1022) odobrio je, za vreme svoje vladavine, izdavanje univerzalnih
menica za 16 trgovaca. Međutim, nekoliko ovih trgovaca nije uspelo da otkupi menice, kredibilitet
novca je potkopan i javnost je odbila da ga prihvati.Car 1023 godine ukida pravo izdavanja ovih
menica i uspostavlja “Bureau of Exchange” unutar vlade zadužene za izdavanje papirnog novca.
Ovo se smatra prvim izdavanjem papirnog novca od strane vlade jedne države.Štamparske ploče
od mesinga iz tog perioda pronašli su arheolozi i iskorišćene su za ponovno štampanje, da bi se
oživeli primeri štampanja tih ranih novčanica. Ne postoji niti jedan sačuvani originalni primerak
novčanice iz tog doba.

Moreplovac Marko Polo je 1296 godine opisujući svoja putovanja u Kini spomenuo da se u

Kineskom carstvu koristi papir kao novac, a Evropljanima je ta ideja delovala tako apsurdno i
neverovatno da je doveden u pitanje i njegov kredibilitet i život u Kini.

Najstarija postojeća originalna novčanica pronađena do sada je bio fragment otkriven u

jednoj pećini. Ova novčanica je izdata od strane kineskog cara Hiao Tsunga negde između 1165 i
1174 godine. Na ovoj novčanici se vidi i kolika je njena vrednost, tj. koju količinu kovanica ona
zamenjuje.

http://www.numizmatika.rs/index.php

Australija je 1988 godine izdala prvu Polymer (polymer biaxially-oriented polypropylene) tj.

“plastičnu”novčanicu. Ne samo da ove novčanice imaju duži životni vek od papirnih novčanica,
one su i dokazale da je gotovo nemoguće da se falsifikuju, bez skupe i specijalne opreme. U ovom
trenutku otprilike 35 zemljalja sada koriste Australijsku tehnologiju za neke ili za sve svoje
novčanice. Novčanice će u budućnosti imati još više neverovatnih bezbednosnih zaštita. Napredak
u premazima i mastilima će omogućiti da se štampaju novčanice koje će zasvetleti ili promeniti
boju kada se koriste.

3. Funkcija novca

Novac je nastao kao objektivna potreba efikasnijeg funkcionisanja robne proizvodnje.

Takoreći, nije nastao slučajno niti kao rezultat nekakvog dogovora učesnikau robnom prometu.
Neosporna je činjenica da država ima značajne ingerencije u regulisanju novčanog prometa, ali je
takođe istinito da sam nastanak novca izvorno I nije suštinski vezan za postojanje države. Njegov
nastanak je jednostavno izveden iz razvoja robne proizvodnje.

Novac, kao I svaka druga roba ima svoju upotrebnu vrednost I vrednost. Razlika postoji

što ova vrsta robe ima I jednu posebnu, društvenu vrednost. To posebno upotrebno svojstvo ova
roba stekla je monopolisanjem funkcije opšteg ekvivalenta. Novac je, dakle, roba koja vrši
funkciju opšteg ekvivalenta.

Pored upotrene vrednosti, koju mu namenjuje određena vrsta robe (zlato, recimo, ima

svoje mesto u medicicni, a takođe I u industriji, za izradu naktia, na primer), novac vrši I određene
društvene funkcije u robnom prometu.

Uz pomoć novca, sve ostale robe postaju međusobno merljive to jest uz pomoć novca sve robe

mogu biti kvalitativno jednake i kvantitativno uporedljive. Novac vrši sledeće funkcije:

1)novac kao mera vrednosti
2)novac kao prometno sredstvo
3) novac kao blago
4) novac kao sredstvo plaćanja i
5) svetski novac.

Funkcija novca kao mere vrednosti sastoji se u tome što novac pruža svoju upotrebnu vrednost

za izražavanje vrednosti nekih drugih roba. Uz pomoć novca robe postaju međusobno merljive. Da
bi se izrazila vrednost neke robe u novcu nije potrebno stvarno prisustvo novca, već novac tu
funkciju može vršiti iako fizički nije prisutna određena količina novca. Tako na primer proizvođač
cipela ne mora imati kod sebe 2-3000 rsd kako bi izjavio da je vrednost njegovih proizvedenih
cipela tolika. Novac funkciju merila vrednosti ostvaruje preko merila cene. Merilo cene je tehnička

http://www.numizmatika.rs/index.php

http://www.kakopedija.com/14857/kako-definisati-novac-njegove-funkcije/