SEMINARSKI RAD
PREDMET: UPRAVNO I PREKRŠAJNO PRAVO
TEMA: POKRETANJE, TOK I ZAVRŠETAK PRVOSTEPENOG
UPRAVNOG POSTUPKA
SADRŽAJ
UVOD..............................................................................................................................................3
1. POKRETANJE PRVOSTEPENOG UPRAVNOG POSTUPKA.........................................4
1.1. Postupak do donošenja rešenja …………………………………….………………......5
1.1.1.Skraćeni postupak ……………………………………………..………...……….5
1.2.Usmena rasprava ………………………………..………………………………………6
2. DOKAZIVANJE U PRVOSTEPENOM UPRAVNOM POSTUPKU………..……………7
2.1.Isprave i uverenja ……………………………………………………..……….………..8
2.2.Svedoci ………………………………………………………………..…….…………..9
2.3.Izjava stranaka ………………………………………………….…..…………………10
2.4.Veštaci i tumači ………………………………………………….…………………….11
2.5. Uviđaj …………………………………………………………………………………11
2.6.Obezbeđivanje dokaza ………………………………………….….………………….13
3. REŠENJE U PRVOSTEPENO UPRAVNOM POSTUPKU ……………………………..13
3.1.Oblik i sastavni delovi rešenja ……………………………………………….………..13
3.2.Vrste rešenja …………………………………………………………………………..14
3.3. Rok za izdavanje rešenja…………….………………………………………………...15
ZAKLJUČAK…………………………….………………………………………………….16
LITERATURA……..………………………………………………………………………..17
UVOD
2
Tri elementa čine potpun odgovor na pitanje o pokretanju postupka: ko pokreće postupak, na
čiju se inicijativu postupak pokreće i kako se pokreće. Upravni postupak se uvek pokreće na
inicijativu nadležnog organa, odnosno imaoca javnog ovlašćenja, što znači da postupak ne može
bilo ko drugi pokrenuti. Zato se kaže da pokretanje postupka u punoj meri karakteriše načelo
oficijelnosti. Inicijativa za pokretanje postupka može poticati od samog organa koji će pokrenuti
i voditi postupak od stranke. U prvom slučaju imamo postupak koji se pokreće po službenoj
dužnosti, a u drugom postupak koji se pokreće povodom zahteva stranke.
Pokretanje postupka po službenoj dužnosti jeste i dužnost organa uprave i postoji u dva
različita slučaja:
1
1. Kada je to određeno zakonom ili drugim propisom
2. Kada se utvrdi ili sazna da postupak, s obzirom na postojeće činjenično stanje, treba
pokrenuti radi žaštite javnog interesa.
U prvom slučaju, zakon je precizirao situacije u kojima se mora pokrenuti upravni postupak
po službenoj dužnosti i uprava se tada, po automatizmu stavlja u pokret. U drugom slučaju
uprava pokreće postupak na osnovu procene da je to potrebno činiti radi zaštite javnog interesa.
Tu procenu ona vrši na temelju saznanja određenog činjeničnog stanja, koje iskazuje potrebu za
njenom akcijom.
Saznanje može biti rezultat njenog uvida ili da je poteklo iz obaveštenja koja su joj dali
građani i organizacije, odnosno iz upozorenja od strane drugih državnih organa. Postupak koji se
pokreće po službenoj dužnosti ima za cilj da utvrdi neku obavezu strankama ili da im ukine ili
umanji neko pravo, a ređe se vodi u interesu stranke.
Povodom zahteva stranke pokreće se postupak u stvarima u kojima je to predviđeno
zakonom ili kada to iz same prirode stvari proizilazi. Zahtev stranke je tada neophodan i bez
njega se postupak ne može pokrenuti,a vodi se s ciljem priznanja nekog prava, ukidanja ili
umanjenja neke njene obaveze. Ako povodom zahteva stranke organ nadje da nema uslova za
pokretanje postupka, doneće zaključak o odbacivanju zahteva na koji se može izjaviti posebna
žalba. Postupak se pokreće neformalno i smatra se pokrenutim čim organ preduzme ma koju od
radnji s ciljem vodjenja postupka. Posebnim propisima može biti predviđeno da se postupak
pokreće na formalan način i tada se donosi zaključak o pokretanju postupka. Poseban način
1
Bogoljub Milosavljević,
Upravno parvo
,J.P. Službeni glasnik, Beograd 2008. Str 265.
4
pokretanja postupka predstavlja slučaj kada se postupak pokreće prema većem broju nepoznatih
ili unapred neodredivih lica, a radi se o bitno istom zahtevu prema svima njima. Tada se
postupak pokreće putem javnog saopštavanja. Postupak se može pokrenuti ili u toku postupka
može doći do spajanja stvari u jedan postupak ako se prava i obaveze zasnivaju na istom ili
sličnom činjeničnom stanju i na istom pravnom osnovu i ako je organ koji vodi postupak stvarno
nadležan i onda kada se radi o pravima i obavezama više stranaka. Pod istim uslovima jedna
stranka ili više stranaka mogu u jednom postupku ostvariti i više zahteva. O vođenju jednog
postupka odlučuje se zaključkom, protiv koga se može izjaviti žalba.
2
1.1.
Postupak do donošenja rešenja
U već pokrenutom postupku, koji može biti skraćeni i posebni ispitni postupak, pre
donošenja rešenja, moraju se utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za
donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese. Tu
podlogu čini činjenično stanje koje će zatim biti podvedeno pod materijalni propis da bi se
formulisalo pojedinačno pravno pravilo ponašanja u rešenju. Činjenično stanje nije ništa drugo
no skup svih pravno relevantnih obeležja jednog slučaja. Put do utvrdjivanja činjeničnog stanja
može se odvijati na dva načina : kao skraćeni postupak i kao poseban ispitni postupak. U
posebnom ispitnom postupku izvode se dokazi radi utvrđivanja činjeničnog stanja i održava se
usmena rasprava. U ovoj fazi postupka može se naići na prethodno pitanje koje treba raspraviti
pre donošenja rešenja. Iz celine koju čini ova faza postupka izdvojeno je u posebo pitanje
dokazivanje, pa se ovde obrađuju skraćeni postupak, obeležja posebnog ispitnog postupka,
usmena rasprava i prethodno pitanje.
1.1.1. Skraćeni postupak
Skraćeni postupak se, po pravilu, ima voditi u postupku. U okviru njega se ne izvode posebne
procesne radnje kao saslušanje svjedoka, uviđaj i sl. Ukoliko ne postoje uslovi za vođenje
skraćenog postupka, vodiće se posebni ispitni postupak. Osnovana karakteristika skraćenog
postupka jeste da se u njemu odmah po pokretanju postupka donosi rešenje o pravnoj stvari.
Takav postupak je uprošćen jer se u njemu resave neposredno bez sprovođenja posebnog
2
Branislav Radulović,
Upravni postupak i upravni spor
, Podgorica, 2008.godine, str.26.
5
