индивидуа модификује своју структуру или своје понашање у циљу прилагођавања
условима одређене средине. Адаптација је општа, биолошка и социолошка способност која
одликује свако живо биће и помаже му у опстанку.

Coцијална адаптација представља прихватање и излажење у сусрет захтевима

друштва и усмеравање свог личног односа или неке групе, према другима, односно
средини, без превеликог напора и трвења. Адаптација означава промену у начину
опхођења према средини, која доводи до задовољавајућег прилагођавања датој средини.

Адаптација представља прилагођавање. Како би адаптација, односно,

прилагођавање било успешно, потребно је задовољити све аспекте. Вртић је установа која
детету треба да обезбеди средину у којој ће се дете осећати сигурно. Вртић је место где
дете треба да упознаје свет око себе, стиче нова сазнања о себи и другим људима, стиче
позитивна искуства, која ће му помоћи да се брзо и лако адаптира, не само на вртић, него
на било коју ситуацију у будућем животу.

Aдаптација деце у установи представља довођење у везу њихових основних потреба

са могућностима нове средине да их задовољи. Овај процес зависи од тога колико је сама
средина прилагођена и прилагодљива дечјој природи, приступачна и богата условима за
активно учешће деце. Процес адаптације зависи и од индивидуалних својстава, личности
која се прилагођава, њеног дотадашњег развоја, екстровертности или интровертности и др.

Адаптација у суштини представља, најопштију и најосновнију појаву која прати

сваку   индивидуу   од   рођења,   па   током   целог   живота.   Да   би   се   дете   у   вртићу   лакше
адаптирало,   поред   родитеља,   васпитач   мора   бити   упознат   са   правилним   начином
адаптирања деце на вртић. У периоду адаптације, постоје извесне тешкоће будући да су
деца   одвојена   од   породице   и   ступају   у   једну   нову   непознату   средину.   Морају   да   се
прилагођавају   на   ритам   живота   који   се   битно   разликује   од   њиховог   дотадашњег
живота.Тешкоће   при   адаптацији   могу   бити   веће   или   мање.   Период   адаптације   може
трајати дуже или краће у зависности од   околности. Васпитач ће са правилним начином
адаптирања   бити   упознат,   уколико   зна   неке   основне   информације   о   детету,   а   поред
основних информација потребно је да познаје педагошко-психолошке методе адаптирања
деце на вртић (слика бр. 1).

Шематски приказ услова потребних за успешну адаптацију деце на вртић

Слика бр. 1

САРАДЊА

РОДИТЕЉА И

ВАСПИТАЧА

САРАДЊА

РОДИТЕЉА И

ВАСПИТАЧА

ПРИПРЕМА

ДЕЦЕ ЗА

ОДВАЈЕЊЕ ОД

ПОРОДИЦЕ

ПРИПРЕМА

ДЕЦЕ ЗА

ОДВАЈЕЊЕ ОД

ПОРОДИЦЕ

РАЗВИЈЕНА

ПАЖЊА И

МОТИВАЦИЈА

ЗА УЧЕЊЕ

РАЗВИЈЕНА

ПАЖЊА И

МОТИВАЦИЈА

ЗА УЧЕЊЕ

РАЗВИЈЕНА
КОМУНИКАТИ
ВНОСТ

ЕМОТИВНА
РАЗВИЈЕНОСТ

СОЦИЈАЛИЗАЦ
ИЈА

АДАПТАЦИЈА

У додиру са одраслима дете је презаштићено и њиховим односима недостаје

спонтаност, али дете све то налази у друштву вршњака, што га оспособљава за сналажење
у најразноврснијим друштвеним ситуацијама.

За дете рад у групи има много предности. Осећање припадности групи има посебну

вредност за дете. Дете кроз интеракцију са вршњацима увиђа релативност перспективе,
узима у обзир туђе жеље и мишљења и ослобађа се егоцентричности. Веома је важно да
дете изгради способност да активно сарађује са осталом децом, поштује њихова осећања и
права, као и умешност да се слуша други и размењује мишљење.

Дете пролази кроз више фаза у процесу укључивања у васпитну групу. У првим

данима важно је обезбедити пријатне утиске и позитивна искуства, што ће утицати на
жељу да поново дође. На почетку је потребно да успостави пријатељски однос са
васпитачем, како би могло да гради такве односе и са осталом децом у групи.

3.2. Дечја слобода

Што је више слободе у васпитању то ће деца бити успешније еманципована.

Слобода не значи анархију, самовољу или препуштање неконтролисаним импулсима.
Слобода ни у ком случају није могућност да се ради оно што се хоће, већ обрнуто, да се
хоће оно што се ради и буде се оно што јесте, што је и знак прихватања себе и околне
стварности.

Иако слобода подразумева могућности за дете да делује, смањивање притиска и

забрана, указивање што већег поверења и прихватање детета какво оно заиста јесте. Чиме
се оно највише осамостаљује, али то не значи препуштање самом себи. Деци је потребно
присуство и подстицај одраслих особа.

3.3. Развој дечје самосталности

Свако дете носи у себи потенцијално једну личност којој је потребна извесна

самосталност, како би се испољила и оформила. Подстицање развоја слободног и
самосталног дечјег ,,ја” не подразумева препуштање детета себи, већ захтева сталну бригу
и утицај васпитача. Унапређење самосталности је повезано са општим развојем детета као
личности и није могуће без помоћи одраслог.

Самостално деловање детета носи извесне ризике са собом : повреде, негативне

реакције околине и сл. Независност деце се изражава кроз све врсте понашања.
Самосталност се развија захваљујући разним пословима које деца обављају у вртићу, кроз:
дежурства, радне активности итд. Посебно је важно да се активности не доживе као
наметнуте или да имају казнени карактер. Клима слободе није довољан услов за развој
дечје самосталности, она се неће развијати ако се само обезбеде услови без подстицања на
активност и нужне помоћи када се не могу снаћи без одраслих.

Развоју самосталности погодују ситуације и простори у којима су деца суштински

равноправна, што је значајно за развој њиховог самопоуздања и позитивне слике о себи.