ПОЛИЦИЈСКА ПСИХОЛОГИЈА
1.УВОД
Полицијска психологија своје корене вуче из далеке прошлости али су они били
без научне подлоге. Познато је да су наши далеки преци покушали да на различите начине
сазнају да ли окривљени говори истину или не. Примитивно схваћање да у човјековом
тијелу постоји богом дата душа довело је до вјеровања да се помоћу ње може доћи до
истине,ако се осумњичени подвргне специјалним испитивањем. Тако су осумњичени
стављани у врло неповољне околности испитивања, укључујући и борбу са дивљим
звијерима, па уколико изађу као побједници сматрало се да су невини, јер им је Бог
помагао као праведним. Овакав начин третмана трајао је скоро до новог вијека. Када је
човјек престао да се третира као изоловано биће, већ као јединка која ради и мисли, а
психички елементи и својства проучавају се кроз призму одговарајућег амбијента и услова
који се стално мијењају и којима је човјек као јединка подложан. То су и разлози да
стручњаци који се баве криминологијом, криминалстиком и др. наукама све више користе
научна достигнућа психологије за што боље објашњење поступка личности у кривичном
или неком другом поступку.
1
ПОЛИЦИЈСКА ПСИХОЛОГИЈА
2.ПРЕДМЕТ ПОЛИЦИЈСКЕ ПСИХОЛОГИЈЕ
Данас све модерне полиције свијета имају развијену психолошку службу. То је
потпуно разумљиво јер и поред наглог развоја све сложеније и убитачније технике у
разрешавању компликованих послова полиције, човјек је и даље остао најважнији фактор,
од кога зависи исход тих послова. Предмет проучавања полицијске психологије су
психички процеси и својства личности које се налазе у посебном амбијенту и то ради
објашњења аномалија психичке природе. Осим тога, њен предмет проучавања су и
поремећаји психичких процеса и својства чији су узрочници психичке природе изазвани
посебном ситуацијом, а који могу бити од посебног значаја за долажење до истине.
Полицијску психологију је немогуће претворити у шаблонске законитости које би са
успјехом примјењивали у свим конкретним ситуацијама. Проучавање је усмјерено на
откривање специфичних психолошких законитости.
Сродне гране полицијске психологије су: законска психологија, психологија
извршиоца кривичних дијела, пенелошка психологија и др. Садржаји рада у оквиру
полицијске психологије су поред наведених грана, тесно повезани и са другим научним
дисциплинама психологије које у конкретном случају могу да допринесу објашњења
испитиване појаве-клиничка, педагошка, војна и др. психолошке гране.
2
ПОЛИЦИЈСКА ПСИХОЛОГИЈА
Психолошком припремом људства јача се способност да се поднесу потешкоће, да буду
отпорни према опасностима и да поднесу сваку емоцијоналну напетост.
3.3.Прилагођавање на услове живота и рада у полицијској средини
Задаци припадника полиције су разноврсни и често скопчани са опасностима
укључујући и губитак живота што на њено људство врши, било у физичком или
психичком смислу, велики притисак и представља велико оптерећење на све виталне и
психичке функције. Осим тога не ретко доводи и до стварања напетости таквог
интензитета да полицајац то често не може да издржи, па код таквих људи долази до
различитих психичких поремећаја. Фактори који могу изазвати физичке поремећаје могу
бити унутрашњи или лични, као што је емоционална лабилност, низак психички праг
толеранције, разни интрапсихички конфликти, итд., или могу бити вањски фактори, као
што је неспособност адаптације, разне опасности, физички напори, слаба исхрана, зима,
недовољно спавање, итд. Живот и рад у полициској организацији поставља пред њене
припаднике одређене захтјеве који могу утицати на личност и изазивати одређене
поремећаје. Зато сваки старјешина у полицији треба да зна да разликује нормално од
ненормалног понашања, посебно теже последице лошег прилагођавања као што су
недисциплиновано понашање, неизвршавање наређења, слаб успјех у обуци, алкохолизам,
покушај самоубиства па и појаве разних појава интензитета правих психичких обољења.
Полициска психологија процес прилагођавања олакшава и побољшава на начин да га што
брже и безболније преброде припадници полициске организације.
3.4.Рад психолога на стварању полицијских колектива
Полиција као цјелина представља колектив. Унутар тог великог колектива јављају
се мањи колективи, а унутар сваког па и полицијског колектива долази до значајних
психолошких појава које су од интереса за рад старјешине и његово руковођење.
Неопходно је сагледати шта се све догађа у колективу, може ли доћи и зашто долази до
конфликата, зашто се јављају неформалне групе и какво значење имају такве групе, шта
чини социјалну климу и колективну и др. Динамика унутар групе може да буде позитивна,
4
ПОЛИЦИЈСКА ПСИХОЛОГИЈА
али и негативна. Како уклонити узроке и како створити складну унутар групну динамику
су психолошки проблеми који су од изузетног интереса за полицију.
3.5.Психолошки аспекти руковођења
Шта је руковођење, какви су његови функционални елементи, на шта се
руковођење у суштини своди и многа друга питања су од интереса за сваког полициског
старјешину. Међутим руковођење не зависи само од психолошких принципа, оно има
основе и у социолошкој димензији, а то сваки полицијски старјешина може наћи у
полицијској психологији. Руковођење суштински представља међусобни људски однос, па
је питање тих односа у процесу руковођења једно од централних питања са овог
становишта проблем за истраживање постаје и каква личност треба да буде онај који
руководи то јест полициски старјешина. Руковођење у критичним ситуацијама је такође
питање које обрађује полицијска психологија која ће помоћи полициском старјешини.
3.6.Припрема људства за дејства у критичним ситуацијама
Полицијска психологија треба да све припаднике полиције упозна са свим
проблемима разних врста емоција, свим узроцима и изворима промјена; нпр. емоције
страха у свим поступцима којима се може спречавати страх. То је у суштини психолошка
приправа полицајца да контролише своје емоције, јер познато је да сваки човјек који боље
упозна неку своју емоцију да ће успјешније контролисати. Понашање људи у стресним
ситуацијама последњих година су у центру пажње психолога у свим модерним
полицијама свијета. У тим разматрањима посебно улогу имају истраживања психолошко-
социјалних аспеката употребе нуклеарног, хемијског и биолошког оружја.
3.7.Развијање мотивације
Проблеми мотивације, адекватног понашања и жеље за извршавањем задатака су
веома важна питања за полицију, посебно у екстремним ситуацијама. Проблем васпитања
5
ПОЛИЦИЈСКА ПСИХОЛОГИЈА
4.ПСИХОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ О УЗРОЧНОСТИ КРИМИНАЛИТЕТА
У разматрање питања етиологије криминогеног понашања и самог вршења
кривичних дијела зазире полицијска психологија, сагледавајући и истичући психолошке
факторе понашања у анализи криминогеног аспекта психичких процеса и својства
личности. Све психолошке теорије појаву криминалног понашања виде у психолошким
факторима.
4.1.ТЕОРИЈА ДЕЈВИДА АБРАХАМЗЕНА
Абрахамзен полази од психоаналитичког учења о мотивацији, односно о
подсвесним и несвесним факторима понашања у свим областима друштвеног живота, па и
у областима криминала. Настављујући ову тезу, он истиче да се људи по својим
потребама, жељама и мотивима не разликују, јер сви имају исте потребе и побуде. Поштен
се од преступника разликује по циљевима које себи поставља на основу истих потреба,
као и по начинима и средствима којима те циљеве остварује. Он бира друштвено и
морално прихватљиве циљеве, остварује их на законит и моралан начин и друштвено
дозвољеним средствима. Преступник, напротив, те исте потребе остварује на незаконит и
неморалан начин и недозвољени средствима и не преза од нечасних и неморалних циљева.
"Нема тог злочина који ја нисам пожелео, пожелео да, али учинио НЕ." рекао је познати
песник Емерсон. Како се свака особа понаша и ради истовремено као појединац и као члан
душтва, криминално, понашање као и свако друго понашање има своје корене у друштву у
најширем смислу- закони, прописи, стандард, култура, затим у породичном амбијенту и у
личности појединца.
Друштво, породица и личност
појединца чине социо-психолошко и биолошко
поље које је извор социјалног, али и асоцијалног понашања. Активност личности је под
утицајем тих трију сила, а у томе, узрочници криминалног понашања су многобројни и
разноврсни. Груписање тих узрока доводи нас до три битна фактора који чине узрочност
криминогеног понашања и самог вршења кривичног дјела. Ови фактори важе како
уопште, као формула, тако и у случају конкрене особе.
7
