Семинарски рад
Полицијска психологија
-
превод
-
Садржај
Полицијска психологија...................................................................................... 2
Увод...................................................................................................................... 4
Регрутација и слекција........................................................................................ 4
Полицијска култура............................................................................................. 5
Кантинска/пандурска култура............................................................................. 5
Објашњења полицијских пристраности............................................................. 6
Култура саслушања.............................................................................................................. 7
Примењена форензичка психологија..................................................................................... 9
Форензичка лингвистика и различити искази испитаника............................................... 9
Разлика између писане и изречене изјаве.......................................................................... 9
Побољшање полицијског посла............................................................................................ 10
Когнитивни интервју............................................................................................................. 10
Форензичка хипноза............................................................................................................... 12
Полицајци као очевидци, колико су добри?........................................................................ 13
Употреба смртоносне силе.................................................................................................... 14
Утицај трауме на полицајце.................................................................................................. 15
Полицијска упозорења........................................................................................................... 15
Закључак.................................................................................................................................. 16
Полицијска психологија
Пошто je полиција организацијa у оквиру правосудног система, рад полиције каои селекција и
регрутација припадника полиције може се посматрати као деонадлежности
организационе психологије.Организациона култура полиције је јако карактеристична
наглашавајућихетеросексуалност и ставове белаца. Наведне карактеристике утичу на рад
полиције апосебно на део који се односи на прикупљање личних доказа односно
интервјуисањесведока, због чега су психолози посветили посебну пажњу проучавању
техникаинтервјуисања. Током година идентификован је велики број лоших пракси,
као што језастрашивање кроз пренаглашавање озбиљности ситуације, оптуживање саговорникада
лаже или манипулација у којој полицајац смањује одговорност лица које испитује итежину
догађаја о којем је реч да би га опустио и прикупио што више информација.Због наведеног постоји
значајна сумња у кредибилитет и вредност доказа који су овипутем прикупљени. Са друге стране
постоји велики број чињеница које указју на већиквалитет доказа добијених когнитивним
интервјуима, чак и од оних добијенихфорензичком методом или другим сличним техникама.
Когнитивни интервју се састоји од техника осмишљених да побољшају квантитети квалитет исказа,
а засноване су на психолошким истраживањима о памћењу. Једна одпрепоручених техника хе
техника слободног излагања, техника којом се испитаникохрабрује да пружи што више
информација без обзира на њихов значај, како би се крозизлагање испитаник присетио што више
детаља односно створио психолошку слику опредмету испитивања. У технике когнитивног
интервјуа уврштене су и некеконвенционалне, често коришћене технике којима се остварује
поверење на нивоусведок-испитивач. Криминалистички и форензички психолози, поборници
когнитивногинтервјуа не придају већу пажњу форензичкој хипнози, иако се сматра да хипноза
можеда пружи велики број информација. До недавно се сматрало да полицијски службеници нису
ништа бољи сведоци одграђанa, али истраживања показују да се полицајци много боље носе са
стреснимситуацијама те се стога од њих добијају много квалитетнији искази.
И поред горе наведеног бити сведок кривичног догађаја такође утиче стресно итреуматично на
полицајце. Ношење са последицама присуства самоубиству је посебнотрауматично искуство, а
стрес рада у строго бирократској организацији такође зна даузме свој данак.
Занемарујући проблем полицијске личности јасно је да током процеса постајањаполицајца долази
до драстичних промена личности којих ни они сами нису свесни.
Garnerје 2005 године спровео лонгитудинално истраживање са полицијскимприправницима.
Истраживањем су оцењивани њихови ставови о полицији иполицијским пословима у тренутку
обуке и годину касније. Примећене су великепромене у њиховим ставовима иако они тога нису
били свесни.
Полицијска култура
Skolnik (1966) је први указао на утицај полицијске културе на полицајце.Релативно је лако
приметити разлике у културама различитих организација. Собрзиром да је култура скуп
заједничких ставова, понашања и праксе, могуће јеодредити специфичности културе
сваке организације.
Полицијски посао који дефинише саму полицијску културу обухвата велики бројмање или више
сличних послова. Према
Ainsvortu(1995) не постоје два истаполицијска посла. Он наводи различите случајеве са којима се
полиција сусреће токомдана као што су саобраћајне незгоде, тинејџерски вандализам, привођење
алкохоличараи слично. Полицајац мора бити добар познавалац закона да би у складу са њим
могаисправно да поступа, тиме промовишући добар имиџ полиције.Квалитет рада полиције
делимично је условљен обуком и усавршавањем. Обукаполицајаца мора да направи добар спој
између теорије и праксе. Док су ранијегенерације обучаване више практично, а мање теоријски,
обука новијих генерацијазаснива се првенствено на теорији.
Ainsvort (1995) сматра да полицијска обука треба дасе фокусира на законску теорију и полицијска
овлашћења. Поред тога што се обуканових генерација првенствено заснива на теорији део обуке
се спроводи кроз праксу састаријим и искуснијим колегама, међутим овим методом рада
прирпавници честоусвајају како позитивне тако и негативне особине полицијских субкултура, јер
јепримењена пракса често пука супротност од теорије којом су учени. Често се дешава
даприправници доживе негативна искуства покушавајућу да у пракси примене оно што сунаучили
кроз теоријску обуку те тако долазе у сукоб са постојећом полицијскомкултуром.
Кантинска/пандурска култура
Како је полицијска култура скуп особености полиције у оквиру ње постоји великиброј подврста
односа које карактеришу уобичајена размишљања обичних полицајаца.Оваква врста субкултуре
могла би се назвати кантинска и може се драстично разликовати од генералне полицијске
културе.
Voton и Braun (2000) дефинисали су некеод вредности које карактеришу ову субкултуру, а то су:
цинизам;
конзерватизам;
песимизам;
прагматизам;
солидарност;
карактеристичне предрасуде.
Списак може бити продужен на: расизам, сексизам, хомофобије, хетеросексуалност иостале
карактеристичне предрасуде. Наведене „вредности“ увелико одређују начин иефикасност вршења
полицијских послова. Као пример може се навести део гејпопулације која је присутна у редовима
полиције, а чије се вредности често занемарујуте они не могу остварити добар ниво сарадње са
осталим колегама.
Voton и Baraun (2000) извршили су истраживање о вредносном систему полиције.У истраживању
су учествовале две мањинске групе, у једној су биле жене полицајци, адругу су чиниле црнкиње
или хомосексуалци. Током интервјуа учесницима супостављана питања везана за систем
вредности у полицији, и однос других полицајацапрема њима као мањини, прикупљени подаци
анализирани и графички приказани.Графикон је показао сличности и разлике међу одговорима
две испитиване групе, иакодискриминисане, жене у полицији биле су много боље прихваћене од
хомосексуалаца.На основу резултата Вотон и Браун дошли су до закључка да полицијски
службеницичесто пропагирају дискриминацију како према колегама тако и према
криминалцимаили жртвама криминала који су припадници мањина. Овакве предрасуде
честонегативно утичу на сам рад полицијских службеника.
У другом делу истраживања пред полицајце су постављена два сценарија, према
првомизвршилац кривичног дела је био хетеросаксуалног, а према другом,
хомосексуалногопредељења. Сценарио је био следећи, један партнер краде лекове из апотеке јер
немановца да их купи, а преко су му потребни за спашавање свог партнера чији је животугрожен.
Резултати овог истраживања показали су већи степен осуђивања извршилацакоји су били
хомосексуалног опредељења.
Постоји и други аспект полицијске културе који захтева пажњу, наиме полицијскислужбеници се
различито односе према мушкарцима а различито према женамаизвршиоцима кривичних дела.
Horn и Holin (1997) су направили анкету у којој су учествовали полицијскислужбеници и обични
грађани, а анкету су чинила питања о ставовима поводомпреступника. Анализом прикупљених
података истраживачи су успели да групишу свеставове у три основне категорије.
Према првој преступници су неморални, а њихова рехабилитација је бацање пара,према другој
карегорији сматра се да су преступници људи као и остали и да јепотребно дати им шансу, док се
према трећој људи осећају јако нелагодно у присуствупреступника и да их не би желели у својој
колини. Лако је закључити да је први ставбаш онај карактеристичан за припаднике полиције. Иако
готово свугде слична, полицијска култура се различито испољава
у различитим земљама, а то углавном зависи од степена контроле којој полицијаподлеже.
