САДРЖАЈ

УВОД……………………………………………………………………………....3

1. ДЕФИНИЦИЈА……………………………………………………………....4

1.1.РАЗЛИКЕ ОД ДРУГИХ СТРАНЧКИХ СИСТЕМА ………………......4

1.2.УЛОГА…………………………………………………………………....5

2. ОДНОС ДРЖАВЕ ПРЕМА ПОЛИТЧКИМ СТРАНКАМА ………….....5

3. ТИПОЛОГИЈА ПОЛИТИЧКИХ СТРАНАКА …………………………...6

4. ТИПОЛОГИЈА СТРАНАЧКИХ СИСТЕМА ………………………….....8

4.1.КЛАСИЧНА ПОДЕЛА ………………………………………………...8

4.2.ПОДЕЛА НА СИСТЕМЕ СА И БЕЗ ОПОЗИЦИЈЕ ………………...9

4.3.ТИПОЛОГИЈА ЂОВАНИЈА СОРТИЈА…………………………......10

5. ОРГАНИЗАЦИЈА…………………………………………………………..11

5.1.УНУТРАШЊА ОРГАНИЗАЦИЈА…………………………………....12

6. ПОЛИТИЧКА ИДЕОЛОГИЈА ……………………………………………13

7. ЗАКЉУЧАК...............................................................................................14

8. ЛИТЕРАТУРА...........................................................................................15

УВОД

Политичка странка

или

политичка партија

политичка је организација (облик

политичког организовања људи) која обухвата људе с истом политичком идеологијом, а с
основним циљем потпуног или делимичног освајања и вршења државне власти,
демократским путем, на основу избора.

Настанак и развој политичких странака неодвојиви су од представничке демократије,
конкретно, од бирачког права грађана и избора представника народа посредством тог
права. Међутим, дијалог између народних представника и народа, владајућих и оних над
којима се влада, не може се ограничити на моменат гласања бирача. У међувремену,
грађани настоје да утичу на ток јавних послова и да би тај утицај остваривали са што
већом ефикасношћу они се окупљају у различите организације и групе, од којих су једне и
политичке странке. Дакле, развој представничког система отворио је простор за
посредовање између грађана и представничких институција јавне власти, на којем су
настале политичке странке. Оне су данас постале један од елемената демократског модела
организације друштва.

Израз „странка” подразумева део мноштва, више од једног, дакле више странака (тај израз
потиче од српске речи „страна“, а страна је увек само један део целине), док реч „партија“
потиче из латинског глагола (лат.

partiri

) који на српском значи поделити.

У Републици Србији за оснивање тј. регистрацију политичке странке потребно је 10.000
оверених потписа пунолетних грађана, док је за оснивање политичке странке националне
мањине потребно 1.000 оверених потписа пунолетних грађана. За учествовање на
парламентарним изборима у Републици Србији потребно је 10.000 оверених потписа
пунолетних грађана.

1. ДЕФИНИЦИЈА

https://sr.wikipedia.org/wiki/Политичкестранке

1. да утврде и излуче општу вољу

(главна улога странке је да прикупи и уједини

једно мишљење које већ постоји, само што је расуто и сувише диференцирано).

2. да одаберу будуће представнике и дисциплинују изабране
3. да васпитавају и обавештавају бираче

2. ОДНОС ДРЖАВЕ ПРЕМА ПОЛИТИЧКИМ СТРАНКАМА

Држава може према политичким странкама заузимати различите ставове. Четири
најпознатија става државе према политичким странкама јесу:



став забране

— кад држава забрањује оснивање и рад сваке странке или само оних

које имају противуставне циљеве;



став игнорисања

— кад се држава не интересује за страначки живот, ограничавајући

се у односима према странкама на захтеве да се њихов рад одвија у границама
поштовања кривичних и полицијских прописа;



став признавања

— кад држава посвећује посебно законодавство странкама, кад их

подвргава обавезној регистрацији и кад установаљава норме како би се омогућила
контрола демократичности њихове унутрашње организације, посебно кад им додељује
јавну службу и право предлагања кандидата на представничким изборима;



став инкорпорисања

— кад постоји држава-странка, тј. кад држава признаје једној

странци јавну функцију одређивања правца државне политике и кад предвиђа
институционално спајање између државних и страначких органа, тако што се вођење
државне политике поверава страначким органима.

3. ТИПОЛОГИЈА ПОЛИТИЧКИХ СТРАНАКА

Михајловић Владан,

Уставно право,

Краљево,2009.година,стр.355

Као и свака типологија, и типологија политичких странака зависи од мерила на основу
којег се врши, при чему се по себи разуме да су она различита, шира или ужа, више или
мање суштинска и сл, што значи да имају различиту вредност.

Према социјалној групи

Према социјалној групи чије интересе странка изражава, странке се могу поделити на:

буржоаске

радничке

Буржоаске странке обухватају: конзервативне, либералне, демократске, демохришћанске,
радикалне, народне, републиканске и сличне странке. У радничке странке убрајају се
социјалдемократске, социјалистичке, комунистичке и странке „нове социјалистичке
левице“.

Према карактеру и циљевима

Према карактеру и циљевима политичког деловања, странке се могу поделити на:

идеолошке

прагматске

Идеолошке странке имају чврсто и јасно изграђену страначку идеологију, које се држе у
изборној пропаганди и борби за гласове бирача, док се прагматске у оквиру начелно
одређене основне политичке оријентације и крајњих политичких циљева прилагођавају
промењивим условима и практичним потребама тренутка. Док идеолошке странке
прилагођавају стварност према себи, прагматске прилагођавају себе стварности.

Према ширини чланства

У зависности од ширине чланства, странке се могу поделити на:

кадровске

масовне

Прве, тежиште стављају на квалитет, друге, на број чланова. Кадровске странке чине
странци одани и проверени чланови, активисти, док масовне странке имају бројно
чланство у широким народним масама. Ова подела политичких странака не мора стајати
ни у каквој вези са мањим или већим бројем страначких присталица, односно бирача у
бирачком телу. Могуће је да мале кадровске странке добију на изборима велики број
гласова, а да масовне странке бројем добијених гласова често и не премаше број својих
чланова.

4. ТИПОЛОГИЈА СТРАНАЧКХ СИСТЕМА

Према сасвим другим мерилима, врши се типологија страначких система. Најчешће се
примењују критеријуми броја, врсте и односа политичких странака међусобно и
нарочито према државној власти. Број странака у поједниним државама иде од једне до
неколико десетина. И премда најчешће коришћено, разврставање страначких система
према броју политичких странака

„не изгледа да је важно мерило разврставања“

једноставно због тога што оно по себи не пружа одговор на питање да ли је конкретни
страначки систем компетитивам или некомпетитиван. Па ипак, географија страначких
система изводи се према броју политичких странака, тако што се за одређене делове
земљине кугле везује вишестраначки, за друге двостраначки, а за треће једностраначки
систем. У науци је већ уочено да од природе страначког система зависи утицај
политичких странака на државну власт , у том смислу да што је више политичких
странака у једној земљи, то је мањи њихов утицај на државне органе.

4.1. КЛАСИЧНА ПОДЕЛА

Класична подела страначких система по броју политичких странака разликује
једностраначке, двостраначке и вишестраначке системе.



Једностраначки систем

је политички монополизам једне странке, он искључује

страначки   плурализам   било   изричито   било   посредно.  У   једностраначким
системима   има   гласања,   али   нема   избора,   постоји   гласање   без   избора.   У
једностраначком систему странка је стално на власти, она се идентификује са
државом,   њеној   владавини   нико   се   не   супротставља.   У   земљама   са
једностраначким системом држава је под најјачим утицајем једине политичке
странке, чак је она инструмент.



Двостраначки систем

има неколико облика:

Чисти двостраначки систем,непотпуни или псеудодвостраначки и

систем “две и

по странке”.

Чисти двостраначки систем

постоји у земљама у којима су јавно мишљење и бирачко тело

готово равномерно подељени на две политичке странке које се периодично смењују на
власти. У таквим системима држава је под јаким утицајем једне политичке странке која за
собом има сигурну већину, али мора водити рачуна и о постојању опозиције и о реалним
могућностима смене на власти. Овај страначки систем распрострањен је у англосаксонским
земљама.