УВОД
Остваривање егзистенцијалних потреба, за човека је од настанка, представљало
врхунски приоритет. Успех у том остваривању је условљен са више различитих фактора,
који су на различит начин и са различитим последицама спречавали човека у намери
остваривања својих потреба. Резултат деловања различитих сила је увек био исти, односно
човек је трпио бол. Почев од природних непогода, које није разумео, до других људи који
су желели да му преотму плен, окружење је постајало све опасније.
Нарушаване су
одређене вредности за које је човек сматрао да мора да их заштити. Вредносни мотиви су,
једноставно, правдани потребом за заштитом фундаменталних вредности. Таквим
приступом, човек је дефинисао и својој околини сугерисао какве су му намере. Из
дефинисаних вредности човек је дефинисао своје интересе, односно начин на који опажа
своје циљеве у односу на окружење
.
Околности у којима човек делује постају
компликованије и са аспекта броја чинилаца и са аспекта интензитета повећања броја
опасности. Сличност дефинисаних интереса код појединаца условила је преознавање
могућности удруживања ради оставрења заједничких циљева.Удруживање у различите
групе је донело одређене предности на пољу заједничког деловања, против одређених
опасности, али истовремено и нове услове живота и остваривања животних потреба. У
друштвеним групама, развијали су се нови односи, који су покретали дотад непознате
силе, које су представљале нове опасности. Дакле, човек није више имао појединачне
проблеме, већ су они подигнути на друштвени ниво, а са тим се повећао и ниво
компликованости међусобних односа међу људима. Једноставно човеку се наметнула
потреба да заштити своје вредности, како би остварио своје потребе. Да би то реализовао,
морао је да створи окружење у коме нема опасности, односно безбедно окружење. На
стварање таквог окружења утицали су многи фактори, односно силе у природи и
друштвеним групама.
Ефекти деловања различитих опасности, кроз историју, нису имали само просто
објашњење кроз једноставне последице, иако су писци историје, по правилу, то
приказивали. Последице су биле локалног али и много ширег карактера. За све што није
могао објаснити човек је приписивао «вишим силама». Информације о несрећама нису
2
размишљања су ишла, чак, дотле да се добро и зло постављају као дијалектичко јединство,
односно јединство супротности. Међутим постојала су и, напреднија размишљања,
усмерена ка структуралној условљености зла колективним друштвеним обилицима.
Владари и администарција тадашњих држава, држали су народ у сталној тензији, чинећи
лоше ствари, да би имали људе спремне за рат и остваривање њихових циљева. Такви
поступци су будили свест код појединаца али и група, која је доводила до организовања
ради различитих врста заштите од таквог понашања.
1
Развој друштва, донео је и нове идеје о безбедносним промишљањима. У античко
доба, поставља се питање правде. Сматрајући да државници морају да проналазе начине за
праведно владање, без тираније са тежњом ка владавини која ће омогућити избегавање
негативних догађаја. Идеја о превентивном сузбијању зла, ствара основ за размишљања о
међусобном повезивању људи ради постизања безбедности.
Средњевековна мисао, са Римском империјом на челу, промовише идеје о
универзалности, засноване на повезивању духовне и световне власти, а самим тим и
престанак разлога за постојање незадовољства у народу. Таква идеја није опстала, већ је
раздвојена духовна и световна власт, а идеју универзалности одвела ка националним
интересима различитих држава.
У новом веку се развила универзалистичка идеја о успостављању новог,
праведнијег међународног поретка, где би етика била изнад силе и угњетавања а снага
оружја замењена снагом јавног мњења.
Данас идеја о универзалности представља платформу за теорију о глобализму.
1.1. Опасност као претпоставка безбедности
Шта је опасно и како се понашати при настанку опасности су питања, на која човек
тражи одговор од свог настанка. Људска историја обилује догађајима, са драматичним и
рушилачким ефектима, због којих је трпио негативне последице. Догађаји и ситуације које
су угрожавале опстанак човека јављале су се у различитим облицима, са различитим
интензитетом и карактеристикама. У таквој ситуацији, током свог еволутивног и социо-
културолошког развоја, човек је на различите начине покушавао да, у својој средини,
сузбије опасности које су га ограничавале и ометале у реализацији својих потреба.
1
Кековић, З.: Теорија система безбедности, Факултет за безбједност и заштиту, Бањалука, 2009.
4
Различити догађаји су деловали на различите начине, али једно је било заједничко, човек
је трпио бол и спречаван је да задовољи све своје потребе. Невоље које су погађале човека
биле су непредвидиве, вишедимензионалне, без временског и просторног ограничења а
ефекти су били погубни. Различита настојања да се догађаји са негативним ефектима
спрече или бар редукују резултирала су различитим мерама које су људи предузимали
ради постизања одређеног степена заштите. Иако су научна достигнућа на веома високом
степену развоја, човеку још увек прете исте или сличне опасности, чији су ефекти
многоструко увећани са аспекта повећања капацитета опасности услед технолошког
развоја и повећања броја становника по просторној јединици. Догађаји који су
потенцијално опасни по човека и његову околину, са епитетом деструктивности се могу
груписати у:
-догађаје настале природним деловањем (пожари, поплаве, ерупције вулкана,
болести)
-догађаје којима је узрок људска грешка (пожари, удеси, хемијски акциденти) и
-догађаји техничко технолошког порекла (нуклеарни и радијациони акциденти,
пожари и експлозије, изливање опасних материја).
Дакле, сви наведени догађаји имају капацитет да нанесу човеку и његовој
околини одређену штету и због тога представљају опасност по човека. Анализирајући
узроке свих наведених догађаја може да се закључи да је човек централна фигура
узрочности многих опасности.
Остаје отворено питање како се понашати када настану поједине опасности. У
савременом свету, ово питање добија на актуелности, управо због повећања капацитета
деструктивног дејства појединих опасности. Сама чињеница да су последице савремених
опасности многоструко повећане, неминовно имплицира на развијање адекватних мера
заштите. Повећан деструктивни капацитет савремеих претњи, поред последица по људе,
материјална добра и околину, изазива и последице дугорочног и вишедимензионалног
карактера, које друштвене групе доводе у посебна стања, када се морају доносити одлуке
о заштити у условима недовољног времена, дефицита информација и ресурса. Ефикасност
мера заштите захтева одговоре на неколико проблема:
2
2
Living with risk: A Global View of Disaster reduction Initiatives (Geneva: UN International strategy for Disaster
reduction)
5
акција човека је усмерена ка проналажењу мера којима се може ефикасно деловати на
опасност ради умањења или редукције последица.
1.2. Угрожавање као друштвена појава
Различити облици опасности са портфолиом последица, поред осталих фактора од
утицаја на људску егзистенцију, усмеравали су поједнице ка удруживању. Људи су брзо
увидели предности и погодности груписања и удруживања, у смислу обезбеђивања лакше
заштите. Дакле, више опасност и угрожавање нису били ствар појединца, већ групе или
друштва. Поставља се питање зашто је угрожавање било актуелно за друштво. Обзиром да
угрожавање представља низ повезаних појава, процеса, интеракција и њихових извора
настанка може се закључити да оставрује утицај на све токове и процесе у друштву и на
све друштвене групе. Дакле, угрожавање представља друштвену појаву која у виду
одређеног догађаја или понашања трајнијег карактера у друштвеном животу изазива неку
негативну последицу.
4
Ради потпунијег сагледавања утицаја опасности, кроз угрожавање, на друштво,
неопходно је одредити суштину, карактер и садржај угрожавања.
Централно место, у процесу угрожавања друштва, заузимају вредности које
друштво покушава да одржи. Вредности друштва представљају саму суштину борбе
човека за безбедно окружење, а могу да се у смислу друштвеног живота односе на
моралне и друштвене тековине, културу, материјална добра, исл.
Друштвени карактер угрожавања представљен је чињеницом да је друштво
угрожено од различитих опасности, нпр: других друштвених група, природних непогода,
властитог техничко-технолошког напретка, итд. Разноврсност угрожавања имплицира и
разноврсност мера које се морају предузети ради заштите. Појединац нема капацитете за
предузимање глобалнијих мера, али друштво има. Развој друштва је условио потребу за
системским приступом развоју мера за заштиту вредности друштва и механизама
груписаних у разне специјализоване области.
5
Важно место у одређењу угрожавања друштва заузима и узрок угрожавања.
Чињеница је да угрожавање настаје када се стекну нужни и довољни услови који су
4
Драгишић, З.: Појам и порекло система националне безбедности, Зборник радова, Факултет безбедности,
Београд, 2007
5
Кековић, З.: Теорија система безбједности, Факултет за безбједност и заштиту, Бањалука, 2009
7
