246
КУЛТУРА ПОЛИСА
УДК 340.12:323.17
ПНР
РАДИВОЈ СТЕПАНОВ
Филозофски факултет
Нови Сад
ЉУБИША ДЕСПОТОВИЋ
Култура полиса
Нови Сад
ПОЈА
М И
ПОЛИТИЧКО-ПРАВНИ ОБЛИЦИ
АУТОНОМИЈЕ
Сажетак
: Овај изворни рад указује на нека основна значења и
контроверзе које постоје у појму и политичко-правним облицима ауто-
номије. У првом сегменту рада говори се о етимолошком и семантичком
аспекту аутономије. Други део обухвата историјске облике и садржин-
ско одређење појма територијална аутономија. Трећи сегмент односи се
на појам и значење културне аутономије. Четврти део обухвата појам и
питања везана за персоналну аутономију. Пети део дефинише институ-
ционалну аутономију, а шести део осврће се на категорију економске и
правне аутономије.
Кључне речи
: аутономија, територијална аутономија, културна
аутономија, персонална аутономија, економска аутономија, правна ау-
тономија.
РАДИВОЈ СТЕПАНОВ & ЉУБИША ДЕСПОТОВИЋ
Појам аутономије
Појам аутономије потиче из старе Грчке (гр.:
ó
сам,
ó
закон;
самозаконодавство, самоуправа, по-
литичка независност, покоравање својим властитим законима
и
представља еминентно политичку категорију. Наиме, од средине
5. века пре н.е. аутономија представља многоструко прижељкиван
(стремљен) и никада потпуно постигнут циљ грчког полиса. Ове
државе-градови настоје да помоћу аутономије одбране и сачувају
одређену самосталност, а нарочито право да се путем аутономије
„самостално одреди и одлучује о сопственој унутрашњој ствари
независно од неке друге силе”. Историчар Херодот из Халикарна-
са (485-425. пре н.е.) под аутономијом подразумева унутрашњу и
спољну слободу, и то спољну слободу насупрот зависности од
стране власти, и унутрашњу слободу насупрот зависности од сва-
ке државне форме тираније и од тирана. Другачије од Херодота,
појам аутономије Тукидит (око 460-395. г. пре н.е.) види као пра-
во на законодавство и финансијско врховништво. Он каже: „Све-
тилиште у Делфима треба да живи по сопственом законодавству,
сопственом опорезивању и сопственом судовању”. (J. Ritter, 1976:
701) Према свом основном и „најраспрострањенијем значењу, ау-
тономија се опредељује у односу на центар, односно на највиши
облик организације једне државе. Аутономија подразумева рела-
тивно самосталан и самоуправан статус појединих територија”. (Ј.
Ђорђевић, 1967: 438) То другим речима значи да „аутономија ре-
гиона претпоставља гарантовање одређеног нивоа и садржаја са-
моуправе становништва на подручјима која одликују специ-
фичности које обликују посебан идентитет”. (М. Пајванчић, 2003:
329)
Савремена политичка наука и политичка пракса, социологи-
ја и филозофија, јуриспруденција и социјална теорија, интензиви-
рају дискурс о појму и политичким, правним, социолошким и
економским аспектима аутономије. У корпусу бројних значења и
облика аутономије нарочито се истичу следећи облици аутономи-
је:
територијална аутономија, културна аутономија, персонална
ПОЈАМ И ПОЛИТИЧКО-ПРАВНИ ОБЛИЦИ
РАДИВОЈ СТЕПАНОВ & ЉУБИША
2
2
аутономија, институционална аутономија
и
економска аутоно-
мија.
Територијална аутономија
Територијална аутономија
(у литератури се користи и тер-
мин
политичко-територијална
аутономија) представља такав об-
лик аутономије који се „конституише у случају кад су посебности
одређених подручја у оквиру унитарне државе такве да захтевају
већи степен политичке самосталности од локалне самоуправе, али
при томе нису ни толике да захтевају промену квалитета држав-
ног уређења – у смислу промене унитарне државе у федералну
државу, односно не захтевају конституисање тих посебних под-
ручја у федералне јединице”. (Р. Марковић, 1999: 533) Иако је те-
риторијална аутономија карактеристична за унитарне државе, она
може да постоји и у федерацијама (раније у СССР-у, СФРЈ, Инди-
ји).
Неколико основних обележја везано је политичко - терито-
ријалну аутономију.
Територијална аутономија традиционално има
самостал-
ност да доноси сопствене законе
. То је обележје које територи-
јалну „аутономију приближава федералној јединици а удаљује је
од локалне самоуправе”. (Р. Марковић, 1999: 533) Она такође има
самосталност и да извршава своје законе као и законе државе када
јој то буде
поверено
посебним државним законским актом. Закони
које доноси законодавно тело територијалне аутономије су при-
мордијални, тј. изворни закони. Овим законима се друштвени од-
носи који су у области аутономног законодавног делокруга
уређују иницијално, а не секундарно, после закона које о истим
односима доноси држава. (...) Правна снага закона јединица тери-
торијалне аутономије јача је од правне снаге евентуалних општих
аката јединица локалне самоуправе”. (Р. Марковић, 1999: 535-
536)
Политичко територијална аутономија нема она својства која
има федерална јединица у савезној држави, што значи да терито-
ријална аутономија „
нема
оригинерну уставотворну власт нити
право самоорганизовања (самоинституционализовања)”. Најзад,
„посебно обележје јединица територијалне аутономије је посто-
јање прецизних, најчешће законом предвиђених гарантија њихо-
вог аутономног статуса. Гарант њихове аутономије је најчешће је
или законодавно тело државе, некада и његов посебан орган,
или... уставни суд”. (Р. Марковић, 1999: 537)
У програмима политичких странака „мањинског” нацио-
налног предзнака појам територијалне аутономије дефинисан је
на следећи начин: „Територијална аутономија је јединство свих
мањинских права која се остварују унутар географски и админис-
тративно дефинисаног простора. Њихово остваривање гарантује
одговарајући национални састав представничких тела. Територи-
јална аутономија не угрожава интегритет државе, већ супротно,
она тесније повезује грађанина са државном територијом. Тери-
торијална аутономија изражава интересе целокупног локалног
становништва, и даје оквир за остваривање и усаглашавање инте-
реса различитих етничких група”. (www.vmdk.org)
И даље: „Контрола делатности територијалних аутономија
се обавља на основу процедуре и у оквирима које прописује устав
или закон. У том смислу државни органи обављање појединих
функција могу поверити органима локалне аутономије. Виши уп-
равни органи контролу рада локалних органа могу обављати само
у оној мери и областима у којима су локалне органе овластили за
извршавање задатака. Територијалне аутономије имају право
убирања сопствених, законом предвиђених прихода и тим средс-
твима у процесу своје делатности слободно располажу. Територи-
јалне аутономије, у случају потреба, помоћ могу добити из држа-
вних и других финансијских извора. У циљу реализације зајед-
ничких циљева, територијалне аутономије ће настојати да остваре
међусобну сарадњу. Територијалне аутономије могу остваривати
контакте и сарадњу са органима локалне самоуправе других др-
жава.
Општинска аутономија је основ територијалне аутономи-
је.
(...) Држава у општинама припадницима националних мањина
гарантује
делимичну
односно
потпуну
политичко-управну и је-
зичко-културну аутономију”. (www.vmdk.org)
Општа искуства везана за територијалну аутономију су сле-
дећа:
