1
УВОД
Заједничко тржиште представља трећи по реду ниво економских интеграција. Оно је кључ
за целокупан успех Европске уније, јер представља саме темеље пројекта Европских
економских интеграција. Успостављено је 1993. године, а укључује: слободно кретање
роба, услуга, рада и капитала, тзв. „четири слободе“. Његова основна сврха постојања била
је уклањање ванцаринских баријера које су претиле „да испарцелишу“ ЕЕЗ на национална
тржишта, још у већој мери него што је то био случај у време постојања царина.
Уклањањем препрека у међусобној трговини до чега долази стварањем царинске уније,
шири се тржиште за различите производе и услуге. Временом, јављају се настојања
произвођача да своје пословање прошире и на остале чланице Уније. Јавља се потреба за
повећаним инвестирањем и ангажовањем радне снаге, што ствара притисак да се укину
препреке које спречавају њихово слободно кретање.
1987 године укинуте су провере пасоша и царинске контроле на већини унутрашњих
граница ЕУ што је повећало покретљивост држављана ЕУ. Тако да је од 1987. године више
од милион младих Европљана отишло да студира у иностранству, уз подршку ЕУ.
Од 1993. године успостављањем заједничког тржишта, сви држављани Европске уније
могу да се крећу слободно и живе на целој територији ЕУ. Али, јединствено тржиште за
финансијске услуге још није успостављено.
Иако је заједничко тржиште било циљ садржан већ у Римском уговору, слободно кретање
људи , робе, услуга и капитала на читавом тржишту Уније дуго је било само циљ којем се
тежи без одговарајућих реалних корака који би ка њему водили. Постојао је низ
ограничења који је спречавао сободно кретање тих фактора, а био је заснован на
одређеним уверењима.
Сматрало се да би слободно кретање људи могло да допринесе пренасељености у неким
крајевима ЕУ, а депопулацији у другим. Власти неких земаља бојале су се да би прилив
радне снаге довео до повећања незапослености локалне радне снаге. Сматрало се да би
слободно кретање рада било начин да се извози незапосленост.
Сично је и веровање да би слободно кретање капитала могло да доведе до његовог обиља у
једним земљама и оскудице у другим. Земље из којих би капитал отицао (а да нови не
притиче у приближно истој мери ) бојале су се да би то смањило улагања и број радних
места, обезвређивало валуту, донело буџетске тешкоће и генерално дистабилизовало
привреду.
2
Међувалутни односи су у то време били ригидни, што је само доприносило ограничењима.
Валуте земаља ЕЗ биле су конвертибилне само у извесном смислу. За потпуну
конвертибилност било је потребно уклањање свих ограничења на текуће и капиталне
трансакције, а она ће бити уклоњена тек на почетку увођења монетарне уније.
Јединствени европиски закон означио је кључни продор ка остварењу “четири слободе” а
тиме и заједничког тржишта. Период 1986.-1992. године сматра се временом великих
корака у увођењу заједничког тржишта.
Ипак, заједничко тржиште не значи да нема никаквих ограничења кретању појединих
ресурса. Без обзира на то неоспорно је да је стварање заједничког тржишта веома
унапредило сваку од “четири слободе”, са изузетком услуга.
Услуге су у земљама чланицама стварале више од пола националног дохотка, у некима и
три четвртине и пошто су углавном остале изван домета ове регулације, то је значило да се
регулатива ЈЕЗ и Мастрихт-а односи на пољопривреду и индустрију које су тада у ЕУ12
стварале 3% односно 25% БДП-а.
Либерализација сектора услуга је каснила у односу на друга два. Први озбиљнијиј корак у
правцу либерализације тржишта услуга је Директива 2006/123/ЕЦ са пирменом од 2009.
године.
Трећи ослонац заједничког тржишта поред царинске уније и “четири слободе”, био је
развој антимонополске политике.
Царинска унија омогућила је раст унутар-регионалне размене у Европи и тиме створила
ланчану изградњу европских интеграција, али за заједничко тржиште било је неопходно
успоставити и друге заједничке политике, које би се надоградиле на темеље Царинске
уније.
Захваљујући већој конкуренцији коју су предузећа имала на њиховим главним тржиштима,
учинци великог тржишта стимулисали су стварање климе поверења, што је довело до
раста инвестиција.
4
Извештај је предвиђао да ће добит од уклањања баријера које се тичу трговине у ЕУ бити
0,2-0,3% БДП-а Уније, да ће добит од уклањања баријера производњи (улазак фирми на
страна тржишта) бити 2,0-2,4% БДП-а и да ће ефекти повећања по основи „економије
обима“ износити 2,1-3,7% БДП-а што значи да би укупна очекивана добит била 4,3-6,4%
укупног дохотка тадашње Уније.”
Седамдесете године биле су обележене отпором држава чланица да се одрекну суверених
права, а највећи део препрека био је садржан у разним националним прописима. Са циљем
да се уклоне препреке ка успостављању Заједничког тржишта, ЕЕЗ је спровела политику
хармонизације и стандардизацију прописа унутар Заједнице. Како је процес хармонизације
споро и слабо напредовао, Европска комисија је 1973. године увела флексибилнији облик
хармонизације прописа који се огледао у доношењу општих смерница на нивоу ЕЗ.
Почетак 80-тих година XX века у Западној Европи јавиле су се бројне несугласице између
земаља у вези са расподелом трошкова и фондова Заједнице.
Значајну улогу у стварању Заједничког тржишта имао је и Европски суд правде који је
инсистирао на кажњавању оних земаља које су својим националним прописима
ограничавале слободу кретања робе, али и других фактора производње.
године усвојен је Кокфилдов извештај, познатији као „Бела књига“, тј. „Програм
јединственог тржишта“. Овај програм имао је за циљ уклањање нецаринских баријера и
стварање правог хомогеног европског тржишта. Програм је детаљно обухватио
националне препреке које су угрожавале стварање Заједничког тржишта, и груписао их је
на: физичке, техничке и фискалне препреке.
Усвајање Беле књиге вратило је оптимизам у даље интегрисање европских држава.
усвојен је Јединствени европски акт који представља прву ревизију Римског уговора. Акт
је увео неколико битних новина, међу којима се највише истичу:
Мере за убрзање стварања Заједничког тржишта и његовог претварања у јединствено
тржиште;
Европској комисији проширена су овлашћења која су се односила на одлучивање
квалификованом већином са циљем успостављања Заједничког тржишта.
Јединствени европски акт суочава се, као и други извештаји овог типа, са по једним
стручним и политичким проблемом. Ефекти стварања Заједничког тржишта нису прецизно
мерљиви; може се говорити само о претпоставкама.
Политички проблем састоји се у томе да овакве студије израђују само они аутори који
„имају слуха“ за бриселску бирократију. Умањује се значај негативних, а пренаглашени су
позитивни ефекти.
5
„ЧЕТИРИ СЛОБОДЕ“
Реализација ЈЕЗ-а свакој од четири области претпостављала је остваривање тачно
одређених мера. Мере донете у сфери регулације кретања капитала обухватају укидање
контроле девизног курса, узајамно прихватање хартија од вредности и могучност да се
папирима из било које земље може трговати у било којој другој чланици Уније,
подстицајне мере за миграцију фирми, усвајање политике преузимања фиррми и правила
за холдинге, укидање двоструког опорезивања, стандардизацију регулације везане за
власничка права, сличну регулацију банкротства широм Уније.
Поступци преузимања фирми, спајања, инвестирања и сл. подлежу знатним ограничењима,
што неке стучњаке наводи на закључак да је слобода кретања капитала у ЕУ у извесној
мери мит, без обзира на то што су нека ограничења постепено била укидана. У погледу
степена ограничења још увек постоје знатне разлике међу чланицама Уније, а постоје и
разлике у степену контроле капитала који излази из земље и онога који улази у земљу.
Више контроле везано је за капитал који излази, што је економски тешко оправдати, док
ће на домаће прилике утицати мање контролисани долазећи капитал.
Понекад је врло компликована рачуница која стоји иза уклањања баријера за четири
фактора. Могуће је, на пример, постићи ефекат препрека кретању робе само помоћу цене,
рецимо код производа радно интензивних делатности у земљама са високом ценом рада.
Такви производи постају неконкурентни изван матичне земље, тј. на остатку тржишта.
Улазак на неко тржиште, сем извозом готовог производа, може да се постигне и
подизањем погона који ће га производити у циљној земљи или изван ње. У првом случају
размена тече трговинским, у другом капиталним токовима. Без обзира на то која опција
наступи, она има последице по трговински биланс и биланс плаћања.
Сваки од четири фактора је различитог степена мобилности. Најмобилнији је капитал,
следе роба, услуге и рад. Капитал у неку земљу може доћи на разне начине, директиним,
портфолио или прикривеним улагањем. У ширем смислу сви ти облици могу се сматрати
директним страним инвестицијама.
Директно улагање у ужем смислу подразумева подизање погона или куповину постојећег,
портфолио се односи на улагање у акције или друге вредносне папире, али тако да се не
добије већински удео у фирми. Прикривена улагања нису толико типична за ЕУ, али јесу
за транзиционе земље у раној фази реформи и до њих долази тамо где домаћи улагачи
имају предност над страним. Странци дају новац домаћим предузетницима да би ови под
својим именом улагали за њих.
