MEГATРEНД УНИВEРЗИTET
БEOГРAД
ФAКУЛTET ЗA КУЛTУРУ И MEДИJE
ДOКTOРСКE СTУДИJE
РAД ИЗ ПРEДMETA
СТУДИЈЕ МОДЕРНОГ ДИСКУРСА
ПОПЕРОВА ПЕРЦЕПЦИЈА ЛИБЕРАЛИЗМА
Београд,фебруар, 2013. године
Студeнт:
Aлeксaндрa
Mилoвaнoвић
индeкс бр. 1200/11
Ментор:
Прoф. др Милан Брдар
1
УВОД
Карл Попер је најпре изградио своју теорију науке и теорију
раста – првенствено научног сазнања. О томе је написао у свом првом
делу: „Логика научног открића“ из 1934. Пред други светски рат је на
Хајековом семинару у Лондону одржао предавање „Беда историцизма“, а
за време боравка на Новом Зеланду (у току рата) из овог предавања
настала су два (како сам каже) комплеметарна списа: „Беда
историцизма“ и „Отворено друштво и његови непријатељи“. Подстицај
за њихово писање била је жеља за борбом против тоталитаризма, а ове
књиге схватио је као свој ратни ангажман. Попер каже да је коначну
одлуку за писање ових дела донео оног дана када је чуо за Хитлерову
окупацију његове родне Аустрије (у марту 1938.). Међутим, тема његове
књиге није био сам фашизам, већ оне доктирне које су теоријски
омогућиле настанак тоталитарних идеологија (то су, по Поперу, и
фашизам и комунизам, за које каже да су међусобно много сличнији но
што би се на први поглед могло закључити). У „Беди историцизма“
Попер даје критику оних теорија које тврде да је могуће предвидети
даљи друштвени развој на основу откривања наводних нужних
историјских законитости, из чега они који владају обично изводе право
на сопствену неограничену власт. Оваква учења назвао је историцизам,
кога је покушао логички да оповргне. У „Отвореном друштву“ говорио је
о најзанчајнијим заступницима историцизма (Платону, Хегелу и
Марксу), који у складу са овом доктрином, сматрају да треба изложити
готов пројект савршеног друштва.
Попер износи своје идеје о поступној изградњи друштва, које су
утемељене на његовој теорији раста људског сазнања – путем критике
постигнутих сазнања, учењем из покушаја и погрешака, а све због наше
немогућности да поседујемо заувек и потпуно извесна сазнања. Тако је и
његова теорија друштвеног развоја изграђена на темељу теорије развоја
научног сазнања. Јер, Попер није веровао да се напредак ка бољем
друштву може остварити моралним преображајем људи, визионарством
вођа или увидом у законе и циклусе историјског тока. У ствари, каже он,
чак и ако могуће, то је ствар среће, а срећа може изостати, можемо на
пример имати лоше вође), тако да је боље наћи поузданији ослонац за
изградњу друштва. Развој друштва зависи од људског сазнања, а оно је,
баш зато што је људско, погрешиво и неизвесно, али га је могуће
унапређивати. И сам Попер истиче да су његове књиге из политичке
2
и структуру одређене групе, та чињеница не спречава да снажно утиче на
личност својих чланова. Да бисмо разумели неку групу и предвидели
њен будући развој, морамо да проучимо историју, традицију и установе
те групе.
Попер каже да холистички метод нужно остаје на нивоу програма
и да нико никада није навео ни један научни опис потпуне, конкретне
друштвене ситуације. То није ни могуће учинити јер се увек могу изнаћи
неки видови описане ситуације који су пренебрегнути, а који могу бити
од великог значаја.
Али, то није све. Јер, заступници холизма не само да планирају
проучавање целог друштва помоћу метода који није могућ, већ желе и да
изврше конотролу и реконструкцију друштва као целине. То је, каже
Попер, „тоталитаристичка интуиција“. (БЕДА ИСТОРИЦИЗМА; 197.
страна). Тако видимо да је, и овде, методолошки приступ уско повезан са
приступом друштву. Попер се, међутим, не задржава на томе да ову
концепцију означи као тоталитаристичку, већ каже да је она и логички
немогућа. Наиме, немогуће је контролисати све, пошто са сваком новом
контролом друштвених односа стварамо мноштво нових друштвених
односа које треба контролисати. „Покушај потпуне контроле води
бесконачном регресу, на сличан начин као и покушај проучавања целине
друштва“. (БЕДА ИСТОРИЦИЗМА; 197. страна).
Утопизам и историцизам деле гледиште према којем друштвени
експеримент може да има неку вредност само уколико се врши у
холистичком опсегу, а то значи, уколико се изводе друштвене промене
великих размера. Попер каже да овакав став занемарују две битне
чињенице. Прво, да су експерименти појединачних случајева
фундаментални за сва наша знања о друштву, преднаучна и научна.
Друго, да се термин „експеримент“ користи да означи „средства
постизања знања помоћу поређења добијених резултата са очекиваних
резултатима.“ (БЕДА ИСТОРИЦИЗМА; 201. страна).
Холистички схваћен експеримент је синониман са делањем чији је
исход неизвестан. Експерименти великих размера су лоши, јер у њима не
можемо утврдити у чуму смо погрешили, а учење на покушајима и
погрешкама је основа сваког раста људског сазнања. Пошто је толико
тога одједном урађено и предузето, немогуће је рећи који је појединачно
мерење одговорно за било који од добијених резултата. Осим техничких,
овакви експерименти доносе и бројне моралне проблеме, дакле, опет,
проблеме на плану друштвеног живота. Јер, сваки покушај планирања у
веома широким размерама представља подухват који с временом многим
људима мора да донесе безброј невоља.
Што су веће покушане холистичке промене, то су веће њихове
ненамераване и великим делом неочекиване последице. Ово холистичког
технолога приморава да прибегне импровизацијама, приморава га да
4
чини ствари које није немеравао да чини. Дакле, долази до појаве
непланираног планирања, тако да у пракси разлика између утопијске и
постепене технологије није толико разлика у величини и обиму, већ у
обазривости и спремности на изненађења која се не могу избећи.
И овде се може направити аналогија са физиком, прецизније са
физичким инжењерингом. Да бисмо испројектовали и произвели неку
сложену савремену машину морамо извршити велики број појединачних
експеримената. Свака машина је резултат мноштва малих унапређења и
мора да се развија уз помоћ метода учења на погрешкама, то јест много
малих подешавања. Тако се аналогија између физичког и друштвеног
инжењеринга окреће против холистичког, а у прилог друштвеном
инжењерингу појединачних случајева, иако су холисти веровали да је
управо супротно.
ПОСТУПНО ИЗГРАЂИВАЊЕ ДРУШТВА
Практичну примену резултата технолошке науке у сфери
друштвеног живота представља Поперов метод поступног изграђивања
друштва.
Говорећи у „Беди историцизма“ о условима научног и
индустријског напретка, Попер каже да ћемо ове услове изначи уколико
замислимо под којим условима напредак може да се заустави. Он
одбацује теорије психичких склоности о којима су говорили Конт и Мил,
покушавајући да закон напретка сведу на диспозиције људи ка прогресу,
слободи, благостању, или нечему другом. Попер, насупрот њима,
предлаже иституционалну анализу услова напретка.
„Како можемо
зауставити научни и индустријски напредак? Затварајући, или
контролишући, истраживачке лабораторије, забрањујући издавање, или
контролишући научне часописе, и спутавајући друге начине расправе,
обустављајући рад научних конгреса и конференција, затим рад на
универзитетима и другим школама, забрањујући књиге, штампу,
писање, и на крају, говор. Све ове ствари, које заиста могу да се спрече
(или контролишу) јесу друштвене установе.“
(БЕДА ИСТОРИЦИЗМА;
244. страна).
Научни метод има одређене друштвене аспекте и представља
резултат не само усамљених напора, већ и слободног мисаоног
надметања.
„Јер, наука захтева што више надметања између хипотеза
и што више строгих провера. А сукобљене хипотезе траже
заступнике: браниоце, пороту, па чак и публику. Да би добро обављали
свој посао, ти њихови заступници морају да буду организовани у
5
допушта прилагођавања првобитне замисли неочекиваним и
ненамераваним последицама. Сем тога, оваква метода друштвеног
преображаја сузбија сваку критику и путем образовања и пропаганде
покушава да униформише мишљења људи у складу са крајњим циљем
којем се тежи.
Попер сматра да је утопизам производ погрешног рационализма,
који каже да неку акцију можемо да опишемо као рационалну и
адекватну само с обзиром на неку дату сврху. Поперова становишта
(изнесена у CONJECTURES AND REFUTATIONS) Станиша Новаковић
описује овако: „
Тако онда изгледа да као прелиминарни корак за било
какву рационалну политичку акцију морамо најпре покушати да будемо
што је могуће јаснији када је реч о нашим крајњим политичким
циљевима: на пример, врста државе коју ћемо сматрати најбољом. И
тек после тога можемо почети са одређивањем оних средстава која
нам најбоље могу помоћи да остваримо такву државу, или да јој се
полако приближавамо узимајући је као сврху једног историјског процеса
на који у извесној мери можемо да утичемо и да га управимо према
изабраном циљу... према томе, рационална политичка акција мора да се
заснива на једном мање или више јасном и детаљном опису или идеалном
нацрту (BLUEPRINT) наше идеалне државе, а такође на једном плану
или идеалном нацрту оног историјског пута који води томе циљу.“
(Револуција и утопија...“).
Међутим, циљеве је немогуће научно одредити. У друштвеном
животу присутни су сукоби око циљева, а те сукобе не можемо решити
науком, мада, наравно, о њима можемо рационално расправљати.
Када говори о држави, Попер то чини са становишта рационалног
размишљања у стилу: шта захтевамо од државе? шта предлажемо као
легитимни циљ државне активности? Зашто претпостављамо живот у
добро одређеној држави животу без државе, то јест анархији? И слично.
По њему, то су питања на која друштвени технолог мора покушати да
одговори пре него што започне с конструкцијом или реконструкцијом
било које политичке институције. Попер одбацује есенцијалистичко
разматрање овог проблема, које се пита: Шта је држава, шта је њена
истинска природа, њено стварно значење? Он одбацује и истористички
приступ и питања: Како је држава настала и шта је извор политичке
дужности? То је очигледна примена његових методолошких начела, која
је сматрао неопходним за развој науке, питања о могућностима
побољшања друштва кроз одговоарајуће институције.
Утопијски прилаз друштву полази од следеће две претпоставке: да
постоје рационални методи који могу да, једном заувек, одреде шта је
идеал, односно крајњи циљ коме се тежи и да, исто тако, одреде која су
најбоља средства за његову реализацију. Утопијски инжењеринг, у
складу са тим циљем препоручује реконструкцију друштва као целине,
7
