Poremećaj govora – Mucanje

Висока школа струковних студија за образовање васпитача

Кикинда

Oбласт: Дечија антропологија

Тема: Поремећај говора-Муцање

СЕМИНАРСКИ РАД

Ментор:

Кандидат:

проф. Сретен Вићентић

Данијела Тошић
бр. индекса: 4450/2013

Кикинда, 2013

1. Увод:

Међу функционалним поремећајима говора најважније је муцање. Оно је најчешћи и

најтежи поремећај говора. Ретко пролази само од себе, без лечења. Јавља се у великој
већини случајева већ у раном детињству заједно са развитком говора и с годинама постаје
све теже и теже по својим последицама, које мање или више умањују способност пацијента,
да буде користан члан заједнице, уколико је његов социјални задатак склопљен углавном с
говорном функцијом.

Муцање је распрострањено међу свим народима и у свим језицима. Статистички

подаци о проширености муцања код разних народа нешто варирају, али се може за све
цивилизоване народе узети као просек, да од све школске деце муца један проценат.

Муцање је говорни поремећај који се испољава у испрекиданости и неправилности

говорног процеса услед грчева органа за артикулацију (језика, усана, небаца), фонацију
(гласних жица) и дисања (дијафрагме и мишића грудног коша). При овом недостатку
поремећена је, дакле, течност говора, односно његов ритам и темпо (Хвацев).

Код муцавих особа појављује се низ разноврсних психичких и телесних одлика.

Према томе, муцање се не може посматрати као поремећај сам за себе, већ као комплекс
карактеристичних симптома психичког и телесног стања личности, које одступа од
нормалности и у коме доминира говорни поремећај.