1. УВОД
Већина психодинамичких, бихевиоралних, когнитивних, па чак и биолошких
теоретичара сматра да искуства у детињству имају кључну улогу у развоју психичког
здравља одрасле особе. Љубав, пажња, задовољавање дететових потреба и подстицање
његовог развоја основа су здравог развоја. На пример, љубав мајке према детету и њена
посвећеност и брига одређују врсту привржености коју ће дете развити и у сличном
облику задржати и у одраслом узрасту.
Постепено спознавање себе, своје физичке и социјалне околине полако смањује велику
разлику између реалности и разумевања реалности детета. Нереална уверења део су
нормалног когнитивног развоја у детињству, а њихова последица је честа појава
нереалних страхова. Један од најчешћих страхова на дечјем узрасту је страх детета од
одвајања од њему важне особе, често праћене интензивном анксиозношћу. Добри односи
детета са њему важним особама неопходни су за његов здрав развој. У раном детињству
најважнију улогу има дететов родитељ-старатељ. У школском узрасту пријатељства с
вршњацима постају све значајнија, и развијају осећај заједништва, дељење и бригу за
друге. Незадовољавајући социјални односи често изазивају осећај усамљености, један од
основних обележја депресије, а повезују се и са психосоматским сметњама.
На дечјем узрасту је посебно важан осећај прихваћености од родитеља, ученика,
пријатеља и учитеља. Занемаривање детета, психолошко или физичко злостављање
оставиће трага на дететов психички развој, и повећаће вероватност појављивања
различитих поремећаја.
У школском узрасту развија се осећај властите вредности, повезан са школским,
телесним и социјалним способностима. Недостатак иницијативе у овом периоду може
довести до развоја научене беспомоћности, а тиме и депресије. Дакле, дете се још као
мало сусреће са стресом у свакодневном животу. Најчешћи стресови на дечјем узрасту су
болест, рођење брата или сестре, ривалитет међу браћом, фрустрације и привремено
одсуство родитеља. Одлазак у школу један је од највећих стресова у детињству, а
укључује и промјену околине, одвајање од родитеља, евалуацију дететовог рада, стварање
нових познанстава, те притисак вршњака.
који условљава ове болести. У игри је неколицина фактора, од којих су наслеђе, средина и
стил васпитања веома битни. Фактор случајности (фактор X) указује да многи стручњаци
ни данас нису сасвим сигурни шта све суделује у настанку психосоматских болести. Овај
текст има за циљ да прикаже основне утицаје и начине суочавања с овим распрострањем
проблемом.
Ако дете не успева да усклади унутрашње захтеве са захтевима средине, имаће
пролазне или трајне тешкоће да јој се прилагоди, његово понашање и активности
одступиће од уобичајених. Пролазно или трајно неприлагођено дете постаје агресивно,
свадљиво, непослушно, рушилачки расположено и склоно тучама. Оно може бити
непослушно, импулсивно, без моралних норми (лаже, бежи од куће и школе, краде).
Срећом, то се ређе догађа. Међутим, неретко тежи ка надмоћи, или је пак претерано
спутано, повучено, тужно, плашљиво, хладно, незадовољно, неактивно и без интресовања.
Све то може чинити грађу за настанак психосоматских болести. Најчешћи психосоматски
поремећаји јесу главобоље, рани грчеви и такозвано ацетонемично повраћање
3
.
Постоје недовољно разјашњена првобитна обележја, која дете чине склоним
одређеним психосоматским обољењима. Неки телесни органи показују већу или мању
урођену спремност да реагују на стрес и сукоб у раном детињству, јер је то, заправо,
једини могућ начин енергетског растерећења. Дете у то време још нема друге начине
растерећења, попут деловања, мишљења и говора. Та претерана улагања у поједине органе
остављају трагове, па орган и касније показује повишену спремност да реагује у свакој
стресној ситуацији.
Обележја личности родитеља и однос према детету имају велику улогу у настајању
обољења. Понашање у току купања, храњења, повијања, успављивања, миловања и других
активности те излива љубави и мржње – одређује степен улагања у поједине органе и
враћања уложеног и доприносе организацији функције дотичног органа. Дете ће се пак, са
своје стране, зависно од врсте и количине искустава у односу с околином, задовољења и
осујећења, научити да регулише напетост и оствари потребну телесну и физиолошку
равнотежу. Понављање и преиначавање тих модела и њихове промене услов су за каснији
развој психосоматских обољења.
3
Преузето са: http://psihoterapijsketeme.rs
, Датум приступа: 5.5.2017.
