Psihologija porodice – skripta 2018.

Gubitci:

1. Zdrava žalost?

Zdrava žalost je uspeli pokušaj pojedinca da prihvati promenu u svom spoljašnjem okruženju tako što:



Menja unutrašnju prezentaciju svog sveta



Reorganizuje se i preorijentiše svoje naklonosti i vezanosti

2. Bolbijeve četri faze kroz koje prolazi ožalošćena osoba?



Faza otupljenosti (ukočenosti) šoka koja obično traje nekoliko časova do jedne nedelje. Ona može biti
prekidana izlivima očajanja ili ekstremno jakog besa.



Faza malaksalosti i traganja za izgubljenom osobom koja traje nekoliko meseci, nekad i godinama.



Faza dezorganizacije i očaja (beznađa)



Faza reorganizacije koja može biti na višem ili nižem nivou

3. Bowenovi sistemi komunikacije?

Bowen je radeći sa relacijama u porodicama u kojima postoji gubitak ili je jedan član bolestan, diferencirao dva
različita sistema komunikacije:



Otovreni komunikacioni sistem tj sistem gde je član porodice slobodan da podeli sa ostalima veliki deo
svojih intimnih misli, osećanja i fantazija, a da pri tom ti članovi porodice mogu to da razumeju i u tome
učestvuju.



Zatvoreni komunikacioni sistem, u kome vlada jedna vrsta automatskog, emocionalnog refleksa koji
omogućava svakom da se zaštiti od nespokojstva ili straha drugog: u njemu čovek postaje osetljiv na teme
i sadržaje koje pogađaju i uznemiravaju drugog i stoga ih instiktivno izbegava. Tako se rađaju raznorazni
tabui od kojih je smrt najrašireniji.

4. Bonflis – sanitarni kordon?

Bonflis govori o obrednoj izolaciji, o sahranjivanju unapred, ukoliko prognoze nisu optimistične: oko smrtnika je
trasiran jedan

sanitarni kordon

. Posete lekaru se proređuju, porodica uspostavlja jednu zaveru laži koja služi kao

brana neprijatnim pitanjima koja bi mogla biti postavljena. Osećanje krivice, koje obuzima one koji će nastaviti da
žive, čini da je smrtnik izolovan i vraćen samom sebi. Bonflis zato predlaže jedan protiv–ritual a to je

ritual

komunikacije

. Suočena sa teškom bolešću ili smrću porodica se zatvara u svoje okvire da bi u potpunosti mogla

da udovolji potrebama bolesnika. Ona se tako izoluje iz društvene sredine što je još više slabi.

5. Bowen – emocionalni talas izazvan šokom? Do čega dovodi negiranje smrti?

Bowen veruje da u porodicama u kojima se negira emocionalni odnos sa preživljenim gubitkom, tj emocionalna
zavisnost preživelih u odnosu na odsutnog, dolazi so emocionalnog talasa izazvanog šokom. To mogu biti:



Infekcije respiratornih puteva i nazebi



Pojava prvih simptoma hroničnih bolesti (dijabetes ili alergije)



Bolesti koje zahtevaju hirurške intervencije



Emocionalni simptomi (depresija, fobije, psihotične epizode, socijalne disfunkcije kao alkoholizam, slab
uspeh u školi ili profesiji)

Ovi ozbiljni šokovi izbijaju naglo u porodicama koje su se tokom meseci i godina, posle smrtnog slučaja, opustile.
U tim slučajevima negira se svaki osećajni odnos sa preživljenim gubitkom i ti fenomeni se ne povezuju sa
emocionalnom uzajamnom zavisnošću porodice.

6. Fantom dete?

Cramer navodi kao simptom bolesti žalosti kada se dete želi kao zamena izgubljenog bića, tj želja za detetom ili
njegovo rođenje se poklapaju sa periodom žalosti roditelja: tada ima najviše šanse da dete postane simptom bolesti
žalosti.   Ukoliko   su   roditelji   jako   okrenuti   prema   izgubljenom   objektu   i   sva   njihova   nastojanja   idu   smeru
oživljavanja njegovih osobina, to može da iznese na videlo porodične tajne kao i neku fantomsku silu. Ovaj
fantom se pojavljuje u situacijama kada dete treba da zameni babu ili dedu, u okviru dinamike žalosti koja ne
prolazi, tj zaleđene žalosti. Dete može da održava, zahvaljujući fantomu čija je delimična reinkarnacija, izvestan
tip emocionalne plime u porodici, budeći, među članovima porodice, ona ista osećanja koja je kod njih izazivao
pokojnik. Ta afektivna stanja mogu da izražavaju ljubav, sigurnost ali isto tako i mržnju, želju da zamenik umre.
Ta deca vrlo često dobijaju ime pretka čiji su zamenici.

U situacijama kada su roditelji izgubili dete, novorođeno dete živi u funkciji idealnog deteta, prerano nestalog
brata ili sestre. Taj fantom postaje neko, ko treba da ispuni sve želje i bude jedina uteha za sva roditeljska
razočarenja. Dete je suočeno sa nemogućom misijom; da zameni ono što se ne može zameniti, i da bude, na neki
način, živi dokaz velike nepravde koju je nanela smrt, a u isto vreme i pokazatelj nesposobnosti roditelja da
sačuvaju najboljeg od svoje dece. Nije nikakvo čudo da su ta deca identifikovani pacijenti, izlazeći iz svog
vremena baš kao što to čini fantom: njihov razvoj se zaustavlja a sa njim i evolucija porodice. Porodični sistem je
na kolektivnoj krivini koja vodi u tišinu ludila i tajne patnje. Period povoljan za pojavu takvih blokada je momenat
kada naznačeni pacijent dolazi u godine fantoma tj u godine umrlog deteta, posle kojih nema budućih uočavanja.

7. Mc Glodrick - tri etape realizacije smrti?



Ritual kako bi se gubitak shvatio i oplakao



Ritual kako bi se simbolizovalo ono što članovi porodice nose u sebi ili čuvaju od ličnosti koja je umrla



Ritual kako bi se simbolizovao nastavak života

8. Povezanost smrti člana porodice sa uzrastom deteta?

Tolman podvlači da što su deca mlađa u momentu smrti jednog od roditelja, ili nekog člana porodice, traumatičniji
će biti njihov doživljaj tog gubitka. Vrlo obiljno i teško označen je gubitak nekog bliskog, naročito roditelja, ako
se to desilo u prvih šest godina detetovog života i kao ozbiljno ako se to desilo između 7 i 6 godine. Žalost deteta se
razlikuje i ako je dete istog pola sa umrlim roditeljem ili nije. Pogotovo u periodu adolescencije. Rosenthal je
uočio da se ponekad javlja preterana povezanost između dece i živog roditelja, i da se javlja osećanje krivice kod
adolescenata posle smrti roditelja sa kojim je bio najviše u konfliktu.

9. Centripetalna i centrifugalna porodica?
Centripetalna sila po kojoj su izražene snage sistema koje drže porodicu na okupu. Granice između porodice i
spoljašnjeg sveta su čvrste, a znantno su slabije među članovima porodice. U tim porodicama akcenat je stavljen
na

intergeneracijske

veze

. To je tipičan model porodice, uključujući i malu decu, gde su sve energije sistema

upravljene ka stvaranju gnezda i brizi za sledeće generacije.

U porodicama sa centrifugalnim tendencijama vladaju sile koje otvaraju sistem i guraju svoje članove napolje.
Njene granice sa spoljnim svetom su relativno slabe, dok su između članova porodice mnogo manje popustljive. U
tim porodicama se primećuju tendencije ka

intrageneracijskim relacijama

(deca se okreću više prema svojoj

braći ili sebi jednakima, odrasli svojim prijateljima ili supružnicima). Takva forma porodice je češća u
porodicama gde ima više adolescenata i mladih ljudi.

10. Mc Glodrick u koliko se proces žalosti ne nastavi dolazi do?

Primećuju se različite posledice:



Vreme se zaustavlja – članovi porodice nisu u stanju da se angažuju u svojim odnosima. Plašeći se da
voleti ponovo može samo da dovede do novih gubitaka. Drugi naprotiv pokušavaju da popune prazninu sa
novim površnim vezama da bi izbegli bol i patnju.

Deca koja i pored natprosečnih kapaciteta postižu uspeh manji od optimalnog često su deca koja kod kojih roditelji
u biografiji prenaglašavaju rani razvoj govora. Lak i brz uspeh zbog veštine verbalnog izražavanja daje pogrešan
utisak o dobrim postignućima, nasuprot radu koji je potrebno istrajno ulagati, pogotovu na kasnijim stupnjevima
školovanja. Ovi đaci mogu biti uspešni u stvarima u kojima se traži urođena inteligencija i opšta informisanost, ali
loši tamo gde treba planirati, uložiti napor prema cilju, integirsati veću količinu gradiva. Ovakvi mladi su često
nezreli, zavisni od drugih, druže se sa mlađima od sebe ili su usamljenici. Samopoštovanje je nisko, a način da se
reši pritisak od spolja pasivan.

5. Roditeljski stilovi



Zaštitnički stil – roditelji koji su požrtvovani i spremni da se žrtvuju za dobrobit svoje dece. Takvi roditelji
nemaju sopstveni indvidiualni život i komunikacije. Oni su nesigurni i neostvareni i guše dete svojom
ljubavlju, brigom i pažnjom. Sve rade za dete i umesto njega i ne daju detetu da stekne vlastito iskustvo i
samostalno ide kroz život. Podloga ovakvog vaspitnog stila je strah od odvajanja. Da bi sebe učinili
neophodnim, ovi roditelji čine decu trajno zavisnom iz straha da ne budu napuštena. Roditelji sve
podređuju deci i kroz njih proživljavaju svoj život,a deca žive život koji su im roditelji nametnuli. Ovakva
deca ostaju nesigurna, osetljiva, i nenaviknuta da se sama brane od frustracija. Uobičajene životne
probleme teško rešavaju i stalno traže pomoć sa strane.



Permisivan – odlikuje popustljiv roditeljski par. Ispunjavaju se trenutne želje dece, zanemaruju dugoročni
i trajni ciljevi. Na ovaj način se produžava dečije funkcionisanje po principu zadovoljstva i udovoljavanja
sopstvenom hedonizmu. Obaveze, ozbiljnost, kontrola, sve se to odlaže jer kad bude moralo dete će se
snaći samo. Disfunkcionalnost ovakvog roditeljskog para ogleda se u njihovoj nesposobnosti da prihvate
odgovornost za vaspitanje sopstvenog deteta. Deca sama biraju ciljeve i načine svog ostvarivanja, a to se
često odvija linijom manjeg otpora, pa deca bivaju nezadovoljna sobom i svetom oko sebe.



Autoritarni roditelji smatraju da su deca nemoćna, nezrela i da ništa ne znaju. Treba im reći kako i šta treba
da odaberu u životu. Ovi roditelji često nose osećanja sopstvene promašenosti i neostvarenosti vlastitih
ambicija i potpuno negiraju ličnost deteta. Nepopustljivi su u pogledu ispunjavanja sopstvenih zahteva za
poslušnošću i zahtevaju pokornost. U ranom detinjstvu ovakvo vaspitanje može da donese plodove. Deca
su čista, uredna, poslušna. Proboji nezadovoljstva se dese iznenada i okolina je zaprepašćena.



Prezauzeti roditelji su oni koje neretko smatramo veoma uspešnim. To su obično ljudi koji su imali
siromašno detinjstvo. Ako mi nismo imali bar da naša deca imaju. U stvari za decu nikada nemaju vremena
i umesto sebe deci nude potkrepljenje kroz novac. Kao rezultat ovog vaspitanja deci ostaje emocionalna
praznina i osećanje zanemarenosti.



Odbacujući roditeljski par decu doživljava koa teret i direktno ih optužuju za svoje neuspehe i životne
promašaje. Decu maltretiraju i zlostavljaju i fizički i psihički. To su izrazito disfunkcionalne porodice sa
teškim intrapsihičkim problemima. Neretko deca prisustvuju traumatičnim prizorima i prinuđena su da na
sebe preuzmu odgovornost za očuvanje kakvog takvog integriteta porodice.

6.Porodični odnosi kod graničnog poremećaja

Granična struktura ličnosti se dovodi u vezu sa ranim porodičnim iskustvom, pre svega odvajanjem. Imaju teškoće
u ostvarivanju bliskih emocionalnih veza, ispoljavaju česte i destruktivne napade besa, nesigurnost identiteta i
seskualne orijentacije pa su uvek u stanju stabilne nestabilnosti. U ranom detinjstvu česta su iskustva ranog
odvajanja ili oscilacija u kvalitetu privrženosti ili neki vid emocionalnog lišavanja i zlostavljanja. Kao posledica
ponavljanih iskustava emocionalnog lišavanja dolazi do nedostatka adekvatnih mentalnih reprezentacija
sopstvenog mišljenja, ali i mišljenja drugih, posebno kada su emocije u pitanju. Kriterijumi za graničnu
organizaciju ličnosti po Kernbergu su a) nespecifična snaga ega, b) specifične odbrambene operacije, c) i
patološka internalizacija objektnih odnosa. Ganderson – zanemarivanje se pokazalo kao opštije od preterane
uključenosti. Pokazano da oba roditelja su tipično zanemarujuća u svojim roditeljskim dužnostima i granični
pacijenti su iskusili istinsku viktimizaciju u svom detinjstvu u odnosima sa svojim roditeljima.

7. Tri faktora neophodna za razvoj psihosomatske bolesti?



Fiziološka vulnerabilnost



Porodični model



Uloga bolesnog člana porodice u obrascu izbegavanja konflikta u porodici

8. Karakteristike porodice sa psihosomatičarem



preterano emocionalno uplitanje,



tendencija ka prezaštićivanju,



porodična rigidnost i



slabost porodice u rešavanju problema i sukoba

Emocionalno uplitanje se ispoljava kroz veoma slabe granice između roditelja i dece i kroz siromašnu self-
diferencijaciju. Važna je lojalnost. Nema privatnosti ni individualnosti. Svako svakoga štiti. Kad god postoji
nagoveštaj makar kakvog neslaganja, sukoba i sl. aktivira se tendencija ka prezaštićivanju.

9. Majke bolesne od šizofrenije

Hladne, dominantne i otuđene.

10. Dvostruke poruke

Takve poruke postaju sinonim za poremećene komunikacije koje u porodicama dovode do pojave šizofrenije.
Verbalne poruke su obično praćene neodgovarajućim ispoljavanjem osećanja. Dete ne nauči da razlikuje koja je
poruka prava ili najbolja.

Partnerski odnos u ovim porodicama karakteriše se time da je majka nametljiva, prezaštićujuća, dominanta, a otac
submisivan i pun žalbi. Među samim roditeljima postoji neprijateljstvo, česte nedoslednosti i protivrečnosti, pa
takvi roditelji ne mogu biti privlačan uzor za identifikaciju. Komunikacija je prekidajuća, nerazumljiva.

11. Paranoidni poremećaj

Otac je sumnjičav, kritizerski raspoložen, pun predrasuda, pri čemu ne dozvoljava da ostali članovi porodice imaju
drugačije mišljenje od njegovog. U vaspitanju deteta postoje stroga i represivna pravila. U bračnoj dijadi jedan je
autoritarna i dominantna ličnost, a drugi je komplementaran sa odgovorom drugog roditelja. Paranoidna porodica
je zatvoren sistem u kome su svi članovi paranoidni, a samo jedan se otvoreno paranoidno ponaša. To izaziva strah
kod ostalih članova da se i njima isto ne desi a zapravo im se i događa samo u prikrivenoj formi. Zaokupljenost
kontrolom, gde svi kontrolišu svačije ponašanje. Ambijent u kome je inhibisano spontano ispoljavanje osećanja.
Osnovni zahtevi koji se postavljaju pred dete, koje kasnije razvija paranoidne reakcije, jesu da bude najbolje i
samostalno, pri čemu samostalnost koja se zahteva prevazilazi njegove realne mogućnosti, a tamo gde bi trebalo
da ima samostalnost ona se sputava. Od deteta se zahteva da svoje probleme rešava u porodici, pri čemu ih
porodica ne rešava, pa dete ostaje izolovano i samo. Salivan suštinu paranoidnog meh vidi u tendenciji
prebacivanja krivice čime se uspostavlja kontrola u porodici paranoidnog.

12. Bek – depresivni poremećaj

U osnovi depresivnih poremećaja Bek je otkrio naučeni negativni self-koncept. Kognitivni defekt se izražava u
specifičnoj trijadi:



Negativni doživljaj sebe



Negativni doživljaj okoline



Negativni doživljaj sopstvene budućnosti

13. Santrok – depresija

4. Resursi prevladavanja

Unutrašnji porodični resursi:



Individualni – odnose se na sve karakteristike ili osobine ličnosti članova porodice koji mogu da doprinesu
efikasnom prevladavanju stresa koji je značajan za celu porodicu ili, pak, da ga ometu.



Porodični – čine sve karakteristike funkcionisanja porodice koje su, nekad, objedinjene u specifičan tip
porodice kao i opšta gledišta o porodici njenih pojedinaca koje omogućavaju bolje prevladavanje stresa.
Takvo shvatanje o porodičnim resursima održava istovremeno i sistemsko poimanje porodice, pa
prevladavanje svakako uključuje simultano delovanje različitih dimenzija porodičnog života: održavanje
zadovoljavajućih uslova za komunikaciju i porodičnu organizaciju, promovisanje nezavisnosti članova i
samopoštovanja, postojanje porodičnih granica, koherentnosti i zajedništva, postojanje i razvoj socijalne
podrške u transakciji sa sredinom, održavanje napora da se kontroliše uticaj stresora i količina promene u
porodičnoj zajednici.

Spoljašnji resursi – svi sistemi sa kojima je porodica životno povezana (rođaci, prijatelji, komšije, kolege).
Korišćenje ovih resursa zavisi od vrste stresa sa kojim se porodica sreće kao i od tipa porodice, njihovih snaga i
granica koje imaju prema spoljašnjoj sredini.

5. Koje su kategorije životnih događaja prema pretpostavljenoj mogućnosti uticaja na stvaranje porodičnost
stresa:



nenormativni ili akcedentni događaji stresogenog karaktera – gubici i bolest. Gubici mogu biti: smrt,
invalidnost, institucionalni smeštaj hendikepirane dece i sl teški materijani gubici;



normativni događaji – razvojno očekivani – javljaju se obično na prelazu iz jedne u drugu razvojnu fazu
porodice i dešavaju se u gotovo svim porodicama. To su: rođenje deteta, sklapanje braka, odlazak dece od
kuće, dolazak nove osobe u kuću...;



unutarporodične teškoće (napetosti) – promene u porodičnim interkacijama i vršenju uloga. Nrp. Konflikti
između bračnih partnera ili roditelja i dece, teškoće u vaspitavanju, u obavljanju svakodnevnih kućnih
obaveza...

6. Faktori prevladavanje stresa:



prisustvo socijalne porške



mogućnost ventiliranja osećanja



sposobnost nalaženja smisla u ishodu stresne situacije



prethodno iskustvo sa drugim stresorima

7. Kako životni događaji utiču na strukturu porodičnog stresa?

Ako su životni događaji velike magnitu da izazovu promene uporodičnom sistemu oni se definišu kao stresori.
Bihejvioristi pretpostavljaju da ekcesivan broj životnih događaja u kratkom vremenskom periodu ima veliku
verovarnoću da poremeti porodičnu zajednicu.

Motivacija za roditeljstvom:

1. Frojd

Izvor želje za materinstvom Frojd nalazi u postojanju zavisti kod devojčica, zbog penisa. Pošto devojčica do
saznanja o anatomskim razlikama među polovima, odnosno sazna da nema penis, u noj se javlja želja da ga ima, da
ga dobije od oca, odnosno želja da dobije dete od oca. Vezanost za majku slabi i jača privlačnost prema ocu.
Aktivna zavist zbog penisa pretvara se u želju za detetom. Beba treba da bude zamena za penis. Zbog odbrane od
incestuoznih želja i pošto je devojčica izašla iz edipovske faze, želja za detetom se privremeno gubi i pojavljuje
ponovo u pubertetu kao jedna od osnovnih potreba, da bi se ostvarila u heteroseksualnoj vezi. Rođenjem deteta