1
ПОРОДИЧНО ПРАВО
С К Р И П Т А
2
1.ПОЈАМ И ПРЕДМЕТ ПОРОДИЧНОГ ПРАВА
•
Породично право се уобичајено посматра у своја два вида: породично право као грана (део)
позитивног права и породично право као део правне науке.
•
Правни систем се састоји од безброј правних норми којима се уређују различити друштвени
односи.
•
Породично право представља скуп правних норми којима се регулише породица и односи
између чланова породице.
•
Нормама породичног права регулишу се односи који настају поводом формирања породице,
њеног трајања и, евентуално, престанка постојања.
•
Ови односи се заснивају на вези мушкарца и жене, с једне стране, и рађању и облицима
сродства, с друге стране.
•
Овим, првенствено природним везама, право даје форму и одређује њихов обим и садржину.
•
Породично право је и посебна научна дисциплина. Она се бави систематизовањем правних
норми, њиховим уопштавањем и груписањем у правне институте, изналажењем заједничких
начела и критичким разматрањем и промишљањем нових и бољих решења.
•
Бави се и нормама породичног права из прошлости и предлаже нова решења за будућност.
•
Предмет интересовања је и упоредно право.
•
Предмет породичног права
су породичноправни односи у којима се обезбеђују животне
потребе чланова једне породице.
•
Субјекти породичних односа
, имају различит положај и улогу (супружник, родитељ, дете,
сродник, усвојитељ, усвојеник). Једно исто физичко лице може имати током живота различите
положаје. Оно може постати субјект породичног односа самим рођењем (нпр. права детета у
односу на родитеље), док се у другим случајевима захтева одређен узраст или способност (нпр.
за закључење брака или усвојење).
•
Породични односи су првенствено
личне природе
- тичу се права и дужности личне природе
између супружника, родитеља и деце, сродника.
•
У мањем обиму, предмет регулисања су и
имовински односи
(обавеза издржавања,
одговорност за потребе брачне заједнице, итд).
•
Само неки типични имовински односи спадају у породично право.
2. ПОДЕЛА ПОРОДИЧНОГ ПРАВА
•
Најчешћа подела, према начину заснивања породичног односа, је на: брачно, родитељско и
старатељско право.
1.
Брачно право
уређује питања склапања, дејства и престанка брака. У последње време, овде
спадају и питања везана за ванбрачну заједницу.
2.
Родитељско право
уређује правне односе између родитеља и њихове деце, рођене у браку или
ван брака, или усвојене. Ту су и питања која дотичу правила утврђивања порекла детета и права
деце, као и односе између осталих сродника.
3.
Старатељско право
уређује питања заштите неких лица која нису у стању да се старају о себи и
самостално штите своја права и интересе – деца без родитељског старања и пунолетна лица која
су неспособна за расуђивање.
4.
Друга подела породичног права је на лично и имовинско.
5.
Лична права
су она која за свог титулара не представљају никакву материјалну вредност
(обавеза вођења заједнице живота, обавезе родитеља према деци у вези васпитања и
образовања, право на поштовање приватног живота).
6.
Имовинска права
имају новчану садржину и представљају за свога титулара економску
вредност. Ова права су у промету, јер их титулар може пренети на друга лица.
7.
Према некима (Гамс), лични односи чине предмет породичног права у ужем смислу речи.
8.
Имовински односи чине предмет породичног права али у ширем смислу (породично имовинско
право).
9.
Имовински породични односи представљају спону која још увек спаја породично и грађанско
право.
10.
Друге поделе:
11.
Породично право у ужем смислу речи
– регулише само унутрашње односе чланова породице,
док
породично право у ширем смислу
регулише и односе породице и друштвеног окружења.
12.
У оквиру
материјалног породичног права
налазе се одредбе које се баве садржином
породичних односа, а
процесно породично право
чине одредбе о парничном, ванпарничном,
извршном и управном поступку у породичним односима.
4
3.
Прихватањем Европске конвенције за заштиту људских права и основиних слобода и Конвенције
о правима детета наше право се морало прилагодити њиховим захтевима и стандардима.
4.
Допунски извори породичног права
су они закони који регулишу неке друге друштвене односе
али и допуњују основни извор или су значајни за остваривање и заштиту неких посебних права
чланова породице.
5.
Закони који регулишу материју личног имена, матичне књиге, основне својинскоправне односе,
облигационе односе, наследне односе, социјалну заштиту, услове и поступак прекида трудноће,
ванпарнични поступак, парнични поступак, извршни поступак, управни поступак.
6. МЕЂУНАРОДНИ ИЗВОРИ ПОРОДИЧНОГ ПРАВА
•
Акти међународног права постају извори права уколико их је ратификовао законодавни орган, и
након ступања на снагу.
•
1948. године УН су усвојиле
Универзалну декларацију о правима човека
у којој се штити и
право пунолетних мушкараца и жена да без икаквих ограничења у погледу pace, држављанства
или вероисповести, закључују брак и заснивају породицу (чл.16).
•
Касније су усвојени и
Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима
и
Међународни пакт о грађанским и политичким правима
, који углавном понављају одредбе о
браку и породици које су већ постојале у Декларацији, али сада са обавезујућим дејством за
државе које су их ратификовале.
•
Поред ових докумената, од стране Генералне скупштине УН, усвојени су и други документи
значајни за породично право:
•
Конвенција о заштити материнства,
•
Конвенција о остваривању алиментационих захтева у иностранству,
•
Конвенција о држављанству удатих жена,
•
Конвенција о пристанку на брак, о минималној доби за брак и за регистрацију брака,
•
Конвенција о елиминисању свих облика дискриминације жена.
•
Конвенција за заштиту људских права и основних слобода која је усвојена 1950. године у Риму.
За породично право нарочито значајни су члан 8 (право на поштовање приватног и породичног
живота) и у извесној мери чл. 12 (право на брак и заснивање породице).
•
Конвенција о правима детета из 1989. године, детету признаје правни статус који обухвата
посебна права.
•
Породични закон Србије многе одредбе из ове Конвенције готово је дословно преузео, што и
није било потребно, ако се зна да се Конвенција може примењивати и непосредно од стране
наших судова, без обзира да ли су одредбе међународног права унете у домаће законодавство.
10. ПОСРЕДНИ ИЗВОРИ ПОРОДИЧНОГ ПРАВА
•
Судска пракса
није формални извор права код нас. У Уставу је изричито речено да судови суде
“на основу Устава, закона и других општих аката”
•
Ипак, тумачење закона од стране судова није само правнотехнички посао, већ очигледно има и
своју стваралачку димензију – функција није само попуњавање правних празнина, већ судска
пракса постаје весник будућих промена закона.
•
Динамика живота је таква да се многе ствари не могу предвидети, или одредба бива брзо
превазиђена, тако да судска пракса мора бити коректив правних правила.
•
Врховни суд Републике Србије
прати и уочава проблеме који се могу јавити у примени закона
пред судовима у Републици, настојећи да уједначи праксу.
•
Уједначавање се врши путем утврђивања начелних правних ставова и мишљења, који формално
нису обавезни за ниже судове.
•
Виши судови
– одлучују по редовним и ванредним правним лековима о одлукама нижих
судова. Они износе примедбе и схватања у погледу правне ствари која је била предмет
разматрања.
•
Нижи судови, по правилу, следе ставове које су заузели виши судови, избегавајући ризик да им
одлука буде укинута или преиначена, тако да они фактички за њих постају извори права.
•
Судска пракса нарочити значај има код тумачења законских одредби које у себи садрже тзв.
правне стандарде –
правна правила, чија садржина није
унапред одређена, већ је одређује
судија, узимајући у обзир конкретне
околности сваког случаја.
•
Породично право обилује правним стандардима које судови морају конкретизовати и
прилагодити сваком случају приликом доношења појединачне норме.
5
•
Тако судови одлучују када постоји “
озбиљан и трајан поремећај
” брачних односа код развода
брака, када постоје “
оправдани разлози
” за склапање брака малолетника, или шта ће се
сматрати за “
трајнију заједницу живота
” код ванбрачне заједнице, а шта “
очигледна неправда
”
код одбијања захтева за издржавање.
•
Обичај
– друштвена норма која настаје дуготрајним понављањем једног истог понашања, тако
да се ствара свест код припадника заједнице о обавезности таквог понашања.
•
Обичајно правило код нас може бити само посредан (супсидијаран) извор породичног права, а
никако формалан извор.
•
У садашњем породичном законодавству Србије нема ни једне одредбе која би упућивала на
примену обичаја.
•
Правна наука
проучава и анализира везе између појединих правних норми, формулише правна
начела и закључке и даје предлоге de lege ferenda за усавршавање права и правног система.
•
Она није извор породичног права, будући да мишљења изнета од стране појединих теоретичара
немају обавезујућу снагу (за разлику од римског права - ius publice respondendi).
•
Међутим, правна наука има велики утицај на законодавство и судску праксу. Теоријски ставови
изнети поводом неког правног питања често бивају преточени у правно правило.
11. ПОЈАМ ПОРОДИЦЕ
•
Дефиниције породице
– У законодавству којим се регулишу породични односи ретке су
дефиниције породице.
•
Породични закон Србије не садржи дефиницију.
•
Породични закон Ц.Горе наводи да је породица “животна заједница родитеља, дјеце и других
сродника који у смислу овога закона имају међусобна права и обавезе, као и друга основна
заједница живота у којој се његују и подижу дјеца.”(чл. 2).
•
Беговић породицу означава као “круг, групу сродника који имају међусобна права и обавезе”.
•
Нешто шира дефиниција истиче брак и сродство, као основе породице - “скуп (заједница) лица
везаних браком и сродством (крвним, тазбинским, по усвојењу), или животна заједница
родитеља, деце и ближих сродника" (Поповић).
•
Још свеобухватнија дефиниција породице, поред основа на којима почива, истиче и постојање
права и дужности између њених чланова - “круг лица везаних браком (или ванбрачном
заједницом) и сродством, између којих постоје законом утврђена права и обавезе, чије
непоштовање повлачи за собом одређене правне санкције" (Младеновић).
•
Међутим, породица може постојати и без брака.
•
Правним признањем ванбрачних заједница, и оне постају основи заснивања породице, па
постоје брачна и ванбрачна породица.
•
Данас, породица може постојати и без брака и без ванбрачне заједнице. Све је више
једнородитељских (монопаренталних) породица састављених од једног родитеља и деце,
рођене или усвојене.
•
С обзиром на речено прихватљива је следећа дефиниција породице:
•
“Породица је животна заједница лица везаних браком или ванбрачном заједницом и сродством,
или само сродством (крвним или грађанским), која имају међусобна права и обавезе” (Комар –
Кораћ).
•
Постојање животне заједнице и сродства су два конститутивна елемента породице која се
наглашавају и у свим одлукама Суда у Стразбуру, који утврђује постојање или непостојање
повреде “права на породични живот” из члана 8. Конвенције за заштиту људских права и
основних слобода.
•
Поред овога, између чланова породице постоје различита, законом предвиђена права и
обавезе.
12. ВРСТЕ И ФУНКЦИЈЕ ПОРОДИЦЕ
•
Постоје различите типологије породице зависно од критеријума који се користи.
•
Према природи односа мушкарца и жене, породица се дели на:
брачну и ванбрачну
. С обзиром
на правну изједначеност брачне и ванбрачне заједнице, ова подела нема практичан значај.
•
Друга подела се заснива на ширини сродника који живе у породици. Према овом критеријуму
она се дели на
велику, нуклеарну и једнородитељску породицу
.
1.
Велика породица
обухвата све сроднике, потомке једног заједничког претка (и побочне
сроднике).
•
Некада је била преовлађујући тип (породична задруга). У њој је живело неколико генерација,
заједно привређујући на истом имању.
7
•
Природна веза јер се заснива рађањем.
•
Има и правни значај, али само онда ако право за њега везује одређене правне последице.
•
Утврђивање
– Низ сродника по крви који проистичу један од другог чине једну замишљену
праву линију (linea recta).
•
Права линија може бити усходна, ако се посматра од једног лица ка његовим прецима (син,
отац, деда, прадеда).
•
Ова линија може бити и нисходна – низ сродника од родоначелника ка потомцима (родитељи,
деца, унуци, праунуци).
•
Ако низ сродника не проистиче један од другог, већ од заједничког претка (родоначелника),
онда су то крвни сродници у побочној линији (linеа colateralis) – браћа од стричева везана су
крвном везом преко бабе и деде, очевих родитеља, као најближих заједничких предака.
•
Побочно сродство може бити пунородно, ако побочни сродници потичу од истог оца и мајке,
или истог деде и бабе.
•
Може бити и полуродно ако су им преци заједнички само са једне стране (имају истог оца а не и
мајку, или исту баку, али не и деду итд) - полубраћа и полусестре.
•
Крвно сродство се може и у правој и у побочној линији утврђивати према мајчиној или очевој
лози. Тако мајчину лозу чине син, мајка, родитељи мајке итд., а очеву лозу чине син, отац,
родитељи оца итд.
•
Израчунавање
– У оквиру линија, близина или удаљеност сродства се мери (израчунава)
степенима.
•
Наше позитивно право усвојило је римски систем израчунавања крвног сродства, по принципу:
Tot gradus, quot generationes (колико рођења, толико степени) – степен се рачуна према броју
рођења која деле два лица. Свако рођење означава један степен.
•
Израчунавање крвног сродства у правој линији је врло једноставно – броје се рођења. Нпр. отац
и син су сродници у првом степену јер их дели једно рођење – рођење сина; деда и унук у
другом степену, дели их рођење дединог сина (оца) и унука.
•
У побочној линији важи исти принцип израчунавања. Израчунава се број рођења који дели
сваког сродника од заједничког претка.
•
Најближи заједнички преци брата и сестре су родитељи. Од њих их деле њихова два рођења и
они су у другом степену побочне линије. Слична је ситуација са стрицем и синовцем (трећи
степен) – један степен између стрица и заједничког претка (деде) и два степена између истог
претка и синовца.
•
Поред грађанског рачунања сродства постоји и канонско израчунавање, за које важи принцип:
„Quo gradu distant personae a stipite, eo distant inter se".
•
Степен сродства једнак је броју рођења само са једне (дуже) стране од најближег заједничког
претка.
•
Ако су побочне линије једнаке, онда је свеједно у којој ће се рачунати близина сродства.
•
Ако су линије неједнаке дужине, онда се рачуна број рођења само са дуже стране – стриц и
синовац су у другом степену побочне линије.
•
Овакво рачунање не пружа реалну слику о близини и удаљености сродства – у истом степену
сродства налазе се стриц и синовац и деца рођене браће и сестара (други степен побочне
линије).
•
Значај крвног сродства
је велики – оно је најчешћа врста сродства на коме се заснива породица.
•
Оно је извор многих права између сродника, а најважнија су:
1.
права родитеља према личности и имовини њихове деце;
2.
право најближих сродника да добију издржавање, у правој линији и у побочној закључно са
другим степеном под одређеним условима;
3.
право да се тражи поништење брака најближих сродника
у случају апсолутне ништавости;
4.
право на настављање парнице за развод и поништај брака најближег сродника.
5.
у наследном праву крвно сродство представља основ за законски наследни ред.
•
Крвно сродство је и извор обавеза:
1.
обавеза издржавања најближих сродника;
2.
обавезе родитеља које проистичу из родитељског права (обавеза чувања, подизања,
васпитања итд.);
3.
обавезе деце према родитељима (помагања, издржавања);
•
Крвно сродство изазива следеће сметње:
1.
сметња је за закључење брака;
2.
усвојеничка сметња између најближих сродника;
