4
школа као посебан предмет изучавања, прераставши постепено у читав покрет (ма шта
подразумевали под тим изразом), а посебно од тренутка када су пословни људи почели да
је утилитаристички и помодно доживљавају као неизоставни део својих свакодневних
размишљања, пословна етика је постала важан повод многобројних расправа које су имале
за циљ да осветле њен смисао и, евентуално, њену истинску природу. Као и код сваке
новотарије, процене и оцене су биле опречне: од оптужби да је то „најкраћа књига на
свету“, односно да етика у ствари не постоји, да је у питању „само мода“, да професори
пословне етике предају „етику без етике“, да је реч о пукој „дескрипцији“ лишеној
способности да постави суштинска питања, све до ковања пословне етике „у звезде“ и
њеног проглашавања за крајњу сврху некаквог „магичног“ света пословања. Такве
међусобно супротстављене оцене пословне етике нису само плод неразумевања, већ и
нових недоумица поводом могућег одређивања њене истинске природе, барем у
конвенционалном смислу. Њихово разрешење би пословној етици могло да прибави
постојан положај самосталне дисциплине. Сама пословна етика, како смо наговестили,
може да се посматра као скуп одређених моралних правила (или барем тежњи ка
остварењу тих правила) којима се људи руководе у пословању (дакле, као кодекс
моралних правила која важе у свету пословања), или као скуп учења о правилима
пословног морала. Прво значење пословне етике је релативно јасно: то је скуп моралних
норми (правила, начела) које регулишу професионалне односе субјеката права у области
пословања, када пословање представља било какву активност у некој врсти правом
регулисане привредне делатности (на пример, између произвођача и потрошача,
инвеститора и извођача, управе и радника, итд). Посебна морална правила важе за
припаднике других професија у тзв. непривредним делатностима - како за њихове
међусобне односе (између колега), тако и за њихове односе према клијентима - с тим што
ти односи не спадају у правила опште пословне етике, већ у посебну етику (на пример,
адвокатска етика, лекарска етика, професорска етика и слично).
1
Друго значење пословне
етике, међутим, може да изазове додатне недоумице, јер схватања пословног морала и
учења о њему могу да буду крајње различита. У том значењу, пословна етика је научна
дисциплина када се користе научни методи за проучавање пословног морала, под условом
да се предмет истраживања не проширује изван граница искуства. То је имало за
1
Џ. Раз, Етика у јавном домену, ЦИД, Подгорица 2005.
6
морала су истовремено норме општег морала. На пример, норма која нам налаже да не
крадемо, не само што се налази у Декалогу, већ је саставни део свих кривичних законика.
И неке норме пословног морала - настале радом берза, трговачких удружења и других
удружења пословних људи - такође су у међувремену стекле законску снагу. Такође,
норме пословног морала се могу појавити у облику обичајних норми, какав је случај са
обичајним нормама којима се користе за трговање у неком месту (на пример, обичајна
норма да се мери више и да се повиси цена, чини да ово обичајно правило постане норма
пословног морала која важи у неком месту). Али норме пословног морала не морају да се
подударају са правним и обичајним нормама, јер многе пословне норме постоје изван
области правног и обичајног регулисања као чисто моралне норме. (Један морално
надахнут пословни човек, рецимо, верује у исправност става да није морално свог
конкурента присилити на банкротство.
ОПШТИ МОРАЛ КАО ТЕМЕЉ ПОСЛОВНОГ МОРАЛА И МОРАЛ
ПОСЛОВНИХ ЉУДИ
Пошто се под моралношћу подразумева скуп норми или правила која придају
својство ваљаности неком одређеном моралу или оправдавају неко морално значајно
деловање, то прво питање које тим поводом може да се постави гласи: ко уопште
прописује норме пословног морала? Иако, на пример, општи морал представља темељ
пословног морала, насупрот њему, постоје бројније норме пословног морала које су
посебне или сасвим особене, настале из свакодневне потребе пословних људи и њихове
намере да своје професионалне односе и поступке заогрну моралношћу. Очигледно,
правне и обичајне норме саме по себи нису довољне да пословном свету обезбеде
карактер моралности, јер се често дешава да су активности пословних људи формално
законите или друштвено прихваћене, али да нису у складу са духом закона или обичаја.
Није случајно то што је Жак Дерида развио своје познато учење о праву у коме посебно
место припада правилима тзв. „инфраправа“.
3
Иако је општост једно од најважнијих
другом случају, морална норма постаје стандард за вредновање (оцењивање) људског понашања када
просуђујемо да ли је нешто добро или рђаво, пожељно или непожељно, вредно или безвредно. Вид. Р.
Лукић, Систем филозофије права, Београд, 1992.
3
Ж. Дерида, Сила закона, Нови Сад 1995, 54
7
обележја правних норми, због чега се оне различито тумаче (у смислу: „закони су за
противнике, а за наше ћемо да видимо!“), може се запитати: на основу чега сме да се
тврди да је надахнут моралом обичај по коме се на некој пијаци мери више и наплаћује
виша цена? Очито је да у моралним питањима нема таквог ауторитета као крајњег
пресудитеља. Чак ни глас јавности, изражен као став јавног мњења, није поуздан водич у
многим таквим ситуацијама. И том приликом, као и многим другим приликама, одлука је
најчешће препуштена нама самима, тј. нашем унутрашњем гласу савести. Али, пошто је
људска савест веома крхка ствар, и њој је потребна подршка некаквог ауторитета
подупртог институцијама. А она у поменутом смислу често изостаје. Како год било,
норме, односно правила општег морала, сигурно могу бити корисне приликом
индивидуалног одлучивања у било ком конкретном случају, као одсјај укупног схватања
дате културе, па чак и људског искуства као таквог, на шта посебно теолози и филозофи
полажу право на ауторство (позивајући се на библијско веровање у искупљење или, пак,
трагајући за испуњеношћу смисла људске мисије на овом свету као резултату усклађеног
деловања људске жеље и божјег хотења исказаног чином стварања, о чему на сличан
начин казује Петар Петровић - Његош у драми Шћепан Мали (дејствије треће, јавленије
четврто): „Ко вечито хоће да живује, мученик је овога свијета“.
4
Не само филозофи-
етичари и теолози, како је поменуто, већ у још већој мери пословни људи, појављују се
као ствараоци моралних правила која важе у њиховом свету пословања. Приликом
стварања тих правила, они свакако морају да имају на уму правила објективно важећег
општег морала барем у њиховом окружењу, због чега, у крајњој линији, и они морају да
изаберу какво-такво филозофско-теолошко упориште. И пословни људи, дакле, морају да
4
У суштини, већина теолошких и филозофских радова о моралу представљају хвале вредне напоре њихових
писаца да се одреди некаква основица која ће појединцима послужити као ослонац за лично решавање
важних моралних питања. На пример, осма Божја заповест налаже да не крадемо; јудаизам и хришћанство
проповедају да треба да љубимо своје ближње; Кант истиче категорички императив: поступај тако да
максима твоје воље увек може важити као правил општег законодавства! И додаје: човештво увек морамо
узимати као циљ по себи, а никад само као средство!; Џереми Бентам, Џон Стјуарт Мил и други
утилитаристи поручују да треба да радимо у складу с највећим добром за највећи број људи; егоисти нас
подсећају да циљ наших поступака треба да буде остварење само наших властитих интереса; златно правило
захтева да не чинимо другима оно што не бисмо желели да они чине нама; песник Мирослав Антић
саопштава: „ако целог себе дамо – тек тада можемо и бити цели“. Сигурно је да нека од ових упутстава или
правила могу да послуже као основа за размишљање о правилима и начелима пословне етике, али она сама
по себи и за себе нису довољна. Штавише, међусобно упоређена, она показују очигледну несагласност. Нека
су толико општа да је тешко одредити њихово право значење, док се за друга чак може доказати да су тешко
практично примењива. Из тога није тешко закључити да и свет пословања има потребу за успостављањем
особених моралних правила која нису међусобно искључива, тј. која су погодна за примену.
