ПОСЛОВНО ПРАВО
ТЕМА 1: ПРАВО И ДРУГА ДРУШТВЕНА ПРАВИЛА
Од самих својих почетака, право има велику цивилизацијску улогу, која је
обележена и низом противречности, које право прате све до данашњих дана.
Право
, са једне стране, јесте израз политичке воље која га ствара, али је са друге
стране и средство рационалног регулисања односа и сукоба у друштву, као и
средство ограничавања саме политичке воље и нарочито самовоље власти.
Право је по својој природи
нормативна категорија
, која казује шта би требало да
буде, односно, шта да се ради, а шта да се не ради.
Ипак, упркос свом нормативном карактеру право има велику
практичну улогу
у
правном животу.
Обично се право сматра несумњиво реалном појавом, најчешће такозваном
друштвеном појавом као једном врстом реалних појава.
Реална појава
подразумева појаву дату у времену и простору. При том се под
правом подразумева тзв.
позитивно право
, тј. важеће право дате државе у дато
време.
Насупрот позитивном праву стоји тзв.
природно право
, које се схвата као појава
супротна реалној појави, то јест као идеална појава.
Дакле, под идеалном појавом се сматра појава која није дата у времену и простору.
На први поглед, би се могло закључити да таква појава и не постоји, односно да је
то само привид појаве, а не стварна појава.
И заиста може се узети да идеалних појава и нема. Међутим, ако се идеална појава
узме у другом значењу, за њу се ипак може рећи да постоји, а на нарочит начин, ван
времена и простора.
И управо се
природно право сматра таквом идеалном појавом
, тј. сматра се
постојећом појавом
. Наравно има мишљења да таквог права и нема.
У науци не постоји сагласност шта је право, иако одређивање појма права
представља најважније, основно и почетно питање у правној науци. Постоји велики
број дефиниција права, али се све оне могу свести на неколико основних, ужих или
ширих, у зависности од тога који ће се моменат у праву узети као главни или
обележавајући.
Најчешће и најдуже су оне дефиниције које право везују за физичку силу, односно
које идентификују право и државу, која располаже овом силом.
По овој
дефиницији право
би обухватало све оно што државна власт спроведе.
Напред наведена дефиниција ствара низ потешкоћа. Најпре овако одређен појам
права
не би обухватао обичајно право, међународно право, као ни право
аутономних група
1
, а затим, сви државни прописи немају санкцију физичке
принуде, па се поставља питање да ли су они правни или не и да ли су обавезни без
обзира што нису заштићени овом санкцијом.
У другу велику групу спадају оне дефиниције које
право одређују помоћу
организације, било да су вољне или принудне, независне и равноправне са
државом или аутономне у оквиру ње
.
Још шире су дефиниције које
право одређују као друштвену свест, односно,
спољашњи ауторитет.
По њима
појам права
обухвата све облике друштвеног, спонтаног права, као и
интуитивно право које се појављује као општа свест.
1
Рецимо – Црквено право
По традиционалним (нормативним) схватањима, појам права се једноставно
своди
на појам правне норме
(или правних правила или правних прописа).
Право је
, дакле,
скуп одређених норми
.
Међутим,
правна правила су само један од елемената
у саставу права као
друштвене творевине. Тај елемент није ништа значајнији од таквих
елемената
као
што су
правни субјект, правни акт, правни однос и правни објект
.
Осим тога, ниједан од ових елемената не постоји сам за себе и не може фигурирати
као замена за целину у којој се налази, то јест самог права.
Ни са правно-филозофског становишта не може се прихватити да је право сваки
скуп норми иза којих стоји монопол државне принуде.
Мора се заузети једна критичка дистанца према појму позитивног права.
Право може позитивно важити, али да упркос томе буде неисправно.
Према томе, потребан је далеко шири појам права, него што га је изградила
традиционална правна наука.
Право се не може декларисати односно сводити на свет некаквих декларисаних,
имагинарних “правних норми”.
Право
,
као и држава
, представља само језгро
друштвене и политичке стварности (правна стварност) у датој глобалној заједници.
ТЕМА 1: ПРАВО И ДРУГА ДРУШТВЕНА ПРАВИЛА -МОРАЛ
Морал
је друштвени феномен који подразумева укупност правила и упутстава
којима се одређује шта је добро и указује на то шта је рђаво.
Морал је скуп неписаних правила и обичаја који утврђују међуљудске односе и
просуђују шта је добро а шта није.
Морал је настао као потреба друштва да се определи за одређено понашање,
односно, да се одреде принципи по којима се унапред зна какво понашање треба да
буде.
Правила морала заснивају се на убеђењу
,
а не на принуди
. Она су уграђена у
психу
човека.
Примена санкција
код непоштовања морала је неорганизована и није унапред
предвиђена.
ТЕМА 1: ПРАВО И ДРУГА ДРУШТВЕНА ПРАВИЛА -ОБИЧАЈИ
Обичај
је традиционално установљен начин понашања који је обавезан за све
припаднике једне етничке заједнице или културе.
Обичај је норма која је настала дуготрајним понављањем у истој ситуацији коју
прати свест о њеној обавезности.
Право и обичаји
су две врсте друштвених правила са заједничком карактеристиком
да
успостављају друштвени ред
.
За случај да су право и обичаји у сукобу предност имају правне норме.
ПРАВНЕ НОРМЕ И ЊИХОВО ТУМАЧЕЊЕ
Правне норме
су друштвена правила понашања људи чије се поштовање обезбеђује
државном принудом.
Правна норма
је
основни део права
, односно, правног поретка.
Различитост
правне норме у односу на друга друштвена правила огледа се
у
санкционисању од стране државе.
Правна норма увек садржи један НАЛОГ,
заповест о људском понашању
.
Правна норма
обавезује
без обзира на лични став онога коме је упућена, односно,
онога на чије понашање се односи.
