ВИСОКА ПОСЛОВНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ
СТУДИЈА БЛАЦЕ
Семинарски рад:
Потенцијал развоја еко туризма у Србији
Студент:
Професор:
Рогановић Jована 14/12T
Александра Јевтовић
УВОД
Убрзани развој туризма у другој половини прошлог века значајно је деградирао
расположиве природне и антропогене атрактивности. Резултати развоја масовног
туризма у периоду 1950 - 1990. годинe довели су до пораста броја међународних
туристичких кретања са 25,5 милиона на преко 458 милиона. Уколико томе додамо
и пасивна туристичка кретања, онда се број повећава на 2,5 милијарде. Све је то
резултирало неконтролисаним коришћењем пре свега природних туристичких
ресурса, који су ограничени. Даљи тренд раста експлоатације природних атракција
би довео до смањења њиховог квалитета и немогућности њиховог дугорочног
коришћења. Због тога је био неопходан заокрет у развоју туризма. Решење је
пронађено у тзв. концепту развоја одрживог туризма. Почетак проучавања еко
туризма као најзначајнијег облика савременог туризма указује на истицање
еколошко-природних и еколошко-антропогених компонената. Заштита природне и
културне средине је примарни циљ развоја еко туризма у свим водећим еко
туристичким дестинацијама света. Даљи развој еко туризма подразумева сасвим
ново понашање свих учесника у туристичким кретањима за разлику од концепта
масовног туризма. Еко туризам утиче на појаву потребе за све већим
степеном хуманости и праведности и доводи до духовног богаћења личности.
Такође, еко туризам подразумева и сврсисходан однос према природним и
антропогеним туристичким вредностима. Савремени еко туристи су по правилу
туристички високообразовни и прихватају заштиту природне и културне средине
као један од основних циљева свог туристичког путовања. Еколошка и економска
компонента еко туризма се допуњују социјалном и културном. Све нам то указује
да еко туризам постаје мултидимензионални процес. Оптимални развој еко туризма
се остварује међусобним односом економских и еколошких циљева, што
представља изазов креаторима развоја савремених еко туристичких дестинација
широм света
Прве дефиниције и разматрања појма еко туризам упућују да је његова основна
функција заштита природних области, стварање дохотка, едукација и учешће
локалног становништва у развоју капацитета. У складу са тим Канадско Удружење
заштите природе (Canadian Environmental Advisory Council 1991.) наводи следеће
битне карактеристике еко туризма:
1. мора да промовише еколошку етику;
2. не сме да деградира ресурсе;
3. више је екоцентричан него антропоцентричан;
4. потребно је да постоје користи за живи свет и окружење (социјалне, економске,
научне, управљачке и политичке);
5. омогућава стицање искуства из прве руке о природној средини;
6. садржи образовну компоненту, и
7. садржи когнитивну и афективну димензију.
Наведне карактеристике нам јасно показују да је екоцентризам свих учесника у
туристичкој привреди доминантан, тј. природне карактеристике и морал одређују
физиономију еко туризма, а његово одрживо функционисање логистички
потпомажу елементи техноцентризма, и то свих оних који се прилагођавају
природним законитостима.
Туристичка индустрија треба да спроведе све одговорне мере да се спречи раст
негативних утицаја, као последицу сопствене активности, било краткорочно или
дугорочно. Одговорним понашањем свих ученика у еко туризму превазилазе се
конфликтни односи туризма и животне средине, обезбеђује се одрживи
коегзистенцијални однос туризма и животне средине и стварају се услови за
потпуно утапање туризма у животну средину и животне средине у туризам,
тј. у однос симбиозе.
Варијабле еко туризма које је почетком овог миленијума поставио Фенел (Fennell
1999, 2001) морамо да узмемо са одређеном резервом, тј. долази до одређених
контрадикторности између њих. По њему, кључне варијабле еко туризма су:
област где се простире екотуризам (природне области);
конзервација;
културне референце;
користи за локално становништво, и
едукација.
Те контрадикторности се огледају у следећем: ако се тврди да је еко туризам
распрострањен само у одређеним областима, а његове дестинације су много ужа
категорија од области, онда не може да се тврди да ће конзервација свих ресурса у
тој области бити једна од основних варијабли развоја еко туризма, јер онда не
постоји ниједан ресурс који га развија у садашњости, већ су они конзервирани за
будућност.
Пејџ и Даулинг (Page and Dowling 2002) су идентификовали пет кључних принципа
екотуризма. Ти принципи су:
1. базиран на природи;
2. еколошки одржив;
3. еколошко и културно едукативан;
4. омогућава користи за локалну заједници, и
5. омогућава задовољство туристима.
