ПОВЕЗАНОСТ РЕЛИГИЈСКИХ И
НАРОДНИХ ОБИЧАЈА У
ХРИШЋАНСТВУ
Александра Андрић
MAR 018/15
Обичај је правило настало дуготрајним понављањем у друштву.
To је традицијом установљен начин понашања који је
карактеристичан за све припаднике једне етничке заједнице или
културе. Његова снага и постојаност почивају на поштовању
традиције. Представља моћан регулатор друштвеног понашања
људи. Свака култура има свој систем обичаја, а одступање од њих
или њихово кршење често се строго кажњава. Нема народа без
обичаја, без обзира где тај народ живи. Неки обичаји припадају
само ужем крају, неки захватају читаве области једне земље, а неки
су истоветни код различитих народа. На преношење обичаја и
њихово мешање су кроз историју утицале велике сеобе народа,
освајачки походи, ратови и ропства, што је довело до како вољног
тако и невољног мешања крви.
Обичаји од најранијих времена испуњавају једну од својих
најзначајнијих улога, а то је чување идентитета народа.
Тешко је одредити када је тачно неки обичај настао, али је то свакако
било у најранијој прошлости. Настали су да би задовољиле
најразличитије људске потребе, а како су се те потребе развијале и
мењале, тако су се мењали и обичаји. Срби су народ са богатом
традицијом, који је, због сплета различитих историјских околности, био
суочен са великим искушењима њеног очувања. Због тога су многи
обичаји код Срба током дугог временског периода изгубљени, или
потиснути. Данас, у измењеним околностима, унутар српског ентитета,
присутна је израженија тежња да се многи заборављени обичаји
обнове и уткају у контекст савременог живота.
Најзаступљенији и најпознатији обичаји код Срба су обичаји
животног циклуса, који су у вези са рођењем, крштењем,
свадбом, одласком у војску, смрћу и други.
За религиозне обичаје Срба карактеристичан је велики број
паганских ритуала, који чине суштину народне религије. Дуго
времена Српска православна црква није могла да има значајан
утицај на народ, посебно у периоду турских освајања. То је условило
специфичну религиозност Срба, која је настајала на основу
прожимања старе, предхришћанске религије и хришћанске
традиције. Тај суживот хришћанских и предхришћанских ритуала,
карактерише укупну српску народну религију, као и већину српских
обичаја.
Процес узајамног прожимања предхришћанске и хришћанске
традиције најбоље се види на српским најзначајнијим верским
празницима, Божићу, Ускрсу и другим обичајима.
