1
seminarski rad – prikaz naučnog članka
H.J. AJZENK U FAGINOVOJ KUHINJI: POVRATAK BIOLOŠKIM TEORIJAMA U
KRIMINOLOGIJI XX VEKA
Nicole Hahn Rafter
REZIME
Godine 1964, britanski psiholog Hans Jirgen Ajzenk objavio je ‘’Zločin i ličnosti’’, knjigu u
kojoj je izložio svoju teoriju zločinca kao psihopatski slabog činioca. ''Zločin i ličnosti00'' je
prošla kroz tri izdanja, a čak i oni koji su žestoko odbacivali teoriju priznali su je kao najviše
artikulisanu i najuticajnije biološko objašnjenje zločina tog vremena. Ipak, danas ime Ajzenk
bledi iz kriminološkog pamćenja - ali nedovoljno, po mišljenju kritičara koji i dalje ga kritikuju
kao samoljubivog zabavljača, varalicu i opasnog desničarskog konzervativca. Ovaj članak se
bavi sa četiri pitanja. Ko je Ajzenk? Šta je rekao o uzrocima zločina? Zašto je bio (i zašto je to i
dalje), tako kontroverzna ličnost? I da li je dao doprinos bilo kakvim idejama o trajnom značaju
kriminalistike? Odgovori otvaraju prozor na oživljavanje biokriminologije krajem XX vijeka, na
povratak u biološka objašnjenja koja se nastavljaju u sadašnjosti, a izgleda da se i ubrzavaju. Oni
takođe otkrivaju obeležja same kriminologije kao fabrike znanja koja se promenila tokom
vremena.
Ključne reči
: biološke teorije zločina, biosocijalne teorije zločina, HJ Ajzenk, istorija
kriminalistike, istorija psihologije
2
Danas, gotovo deset godina nakon svoje smrti, HJ Ajzenk (1916-1997) ostaje kontroverzna
ličnost, oko čijeg se imena i vrednosti njegovog rada, kao i prirode njegovog kriminološkog
doprinosa, i dalje oštro raspravlja. Ne postoji dvojba da je Ajzenk bio je jedan od najistaknutijih
Britanskih psihologa 20. veka i da je njegova knjiga ''Zločin i ličnosti'' iz 1964. godine iznela
jednu od najšire raspravljanih i često testiranih teorija svog vremena. Ne postoji niti bilo kakvo
neslaganje da je ''Zločin i ličnosti'', u svojim tvrdnjama da kriminalno ponašanje ima biološku
osnovu, hrabro izazvalo sociološke teorije koje su dominirale kriminologijom još od početka 20.
stoleća. No, da li je Ajzenk zaslužio svoju slavu kao psiholog, i da li mu je kriminološka teorija
bila ništa drugo nego povratak na biološki determinizam XIX veka, i dalje je sporno pitanje, a
posebno među naučnicima koji su se identifikovali sa radikalnom 'novom' kriminologijom.
(Taylor, Walton i Young, 1973) 1970-ih i 1980-ih. U međuvremenu mlađi naučnici, manje
upoznati sa vrućim pitanjima pobuđenih Ajzenkovim imenom, pitaju se ko je i čemu sva ta buka.
Ovaj članak ima za cilj preispitivanje Ajzenkovog kriminološkog rada i identifikaciju njegovog
mesta u razvoju angloameričke kriminologije. Otvaraju se se četiri pitanja. Ko je bio Ajzenk? Šta
je rekao o uzrocima zločina? Zašto je bio (i zašto je on i dalje), tako kontroverzna ličnost? I da li
je bilo koja od njegovih kriminoloških ideja ima trajniji uticaj? Nije mi namera niti da
rehabilitujem Ajzenka, niti da opravdam njegove kritičare, već umesto toga smestiti ga u
kriminološku istoriju. Neki kriminolozi će i dalje tvrditi da on nema svoje mesto u toj istoriji i
smatrati da što pre se zaboravi na njega, to bolje. No, oni koji odbacuju Ajzenkov rad kao
nesretno oživljavanje fašističke prošlosti obično imaju malo svesti o njegovom mestu u evoluciji
biokriminologije (termin potiče od Rose, 2000). Štaviše, oni često malo znaju o biokriminologiji
uopšte i s' toga su slepi za značaj ''Zločina i Ličnosti'' kao ključnu tačku - kako se publikacije
koje su prve nametnule biološki glas u refrenu socioloških objašnjenja, naglašavajući temu koja
je postala postojano glasnija tokom sljedećih decenija. Sviđalo nam se to ili ne, Ajzenk je
odigrao bitnu ulogu u razvoju biokriminologije, iako je on svoju ulogu shvatio kao sporednu i
izvodio je izvan pozornice glavnih tokova kriminologije. Značaj njegovog mesta u kriminološkoj
istoriji upravo sada postaje jasan.
AJZENKOV ISTORIJSKI KONTEKST
Ajzenkov susret s kriminologijom dogodio se u vreme kada je disciplina uživala veliko
nepoverenje psihologa, posebno onih koji su povezali ljudski karakter i ponašanje s biološkim
korenima. Ono što se sada naziva kriminologijom potiče iz spisa, iz kasnog 18. i ranog 19.
stoleća, od strane doktora za lude, psihijatara koji opisuju nekontrolisano kriminalno ponašanje
kao biološku boljku 'moralnog ludila' (Rafter, 2004). Nakon toga, stručnjaci u drugim naukama i
kvazi naukama, uključujući i biologiju, medicinu, frenologiju, evolucionizam, kriminalnu
antropologiju, psihologiju, mentalnu higijenu, eugeniku i genetiku, zajedno sa traganjem za
uzrocima zločina (Davie, 2005; Garland, 1994, Pick, 1989; Rafter, 2005). Kriminologiju, još
uvek u njenim formativnim fazama kojima potpuno nedostaje struktura discipline, bila je u
4
saradnika na Institutu Psihijatrije, Kraljevskog koledža u Londonu. S' obzirom na brzi rast
genetike i neuroznanosti, razvoj će se verovatno nastaviti u 21. veku koji mnogi nazivaju
spektakularnim 'stolećem biologije'.
Kad se Hans Jirgen Esenck, koji je rođen u Berlinu, pokušao upisati u program fizike na
Univerzitetu u Berlinu, rečeno mu je da može to učiniti samo ako se pridružio Hitlerovoj SS
'Nisam morao doneti bilo kakvu vrstu odluke, ' kasnije je napisao u svojoj autobiografiji (1990:
39), "Znao sam da se ne može živeti u toj odori, s' tim ljudima, i da je emigracija jedina
mogućnost." I tako u 1934., u dobi od 18 godina, on se preselio u Englesku, zemlju koju je
poznavao iz ranijih poseta. Ajzenkovo anti-nacističko stanovište nagovestilo je njegov životni
vek prkoseći popularnim mišljenjima i usvajanju pozicije disidenta . Ajzenk je tvrdio da mu se
psihologija dogodila slučajno. Na Universiti koledžu u Londonu, gde se opet nadao da će
studirati fiziku, bio je obavešten da nije polagao odgovarajuće kvalifikacione ispite. Tako je
upisao drugu nauku, za koju nikad nije ranije čuo: psihologiju (Ajzenkenck, 1990: 47). On je bio
povezan sa Univerzitetom u Londonu većinu svog dugog profesionalnog života: mesta gdje je
diplomirao i, 1940, doktorirao, i gdje je predavao do doba kada je bio prisiljen da se penzioniše
(ali ne i i da prestane ) u 1983. Kad je otišao u penziju, bio je najpoznatiji i najuticajniji psiholog
u Velikoj Britaniji. Ajzenk je objavio najmanje 71 knjigu (do 1990, kad je pisao svoju
autobiografiju, drugi izveštaj [Boeree, 1998] utvrđuje ukupno 75) i više od 700 članaka. Mnoge
njegove knjige su bili bestseleri, ikonoklasična popularna dela s naslovima kao što su ,,Smisao i
besmisao u psihologiju'' (1957) i ,,Upoznajte svoj sopstveni IQ'' (1962). Ravnodušni na
neodobravanje svojih kolega naučnika, on je takođe objavljivan u unosnim ali ozloglašenim
časopisima kao što su ,,Readers Digest'' i ,,Penthouse'' (Gibson, 1981). 1997 godine, ,,Social
Science Citation Index'' izvestio je da je on najcitiranija živa osoba u području društvenih nauka,
a među svim osobama živim i mrtvim, najcitiraniji nakon Frojda i Marksa (Jensen, 1997).
Samo jedna od Ajzenkovih monografija usmerena je na kriminalitet, ,,Zločin i ličnost'' iz 1964,
ali pokazalo se uticajnom, ne samo zato što je postavljena kao napredno hrabra, koherentna i
dobro razrađena teorija, nego i zato što ju je on izgradio u delu, izdajući knjigu kroz nekoliko
izdanja (drugo 1970, treće 1977). Osim toga, on je ponovio svoju teoriju o kriminalu u drugim
njegovim i radovima koji su drugi priredili. Međutim, ,,Zločin i ličnost'', je utvrdila njegovu
verodostojnost u području kriminologije. Čak i u svojim kasnim sedamdesetim, još uvek je bio
pozivan na preglede kriminogenih dela (Ajzenk, 1994), a 1997 - godine njegove smrti - on se
doprinio (Ajzenk, 1997) konferenciji NATO-a o biosocijalnoj osnovi nasilja.
Uprkos njegovom visokom mestu i izvanrednoj produktivnosti, Ajzenk je izgleda dobio nagrade
od samo dve organizacije, Američkog Psihološkog Udruženja i Međunarodnog društva za
proučavanje individualnih razlika (Gray, 1997). To pomanjkanje priznanja verovatno je Ajzenka
zabolelo, čoveka itekako zainteresovanog za njegove ocene. Ipak, nedostatak službenog
priznanja bilo je gotovo neizbežno (vidi Claridge, 1997), obzirom na Ajzenkovu privlačnost
prema kontroverzi i njegovim nenadmašno sumnjivim razlozima. On je uzeo novac od velikih
duvanskih kompanija da bi pokazivao da je rak rezultat ne toliko pušenja cigareta kao što je
5
rezultat obolenja od raka ličnosti (Ajzenk, 1965, 1980, 1990). On je takođe uradio opsežno
istraživanje o astrologiji i ekstrasenzornoj percepciji (vidi, na primer, Ajzenk, 1957), zastupajući
korelaciju položaja planeta pri rođenju s nečijim osobinama ličnosti. Njegovi stavovi o polu su
bili tako seksistički da nije mogao naći američkog izdavača za svoju knjigu o toj temi (Ajzenk,
1990: 225-6). Kad je njegov štićenik Arthur Jensen bio napadnut 1969. zbog svog kontroverznog
teksta u ,,Harvard Educational Review'' tvrdeći da su rasne razlike u inteligenciji, Ajzenk je
požurio u njegovu odbranu sa ,,Rasa, inteligencija i obrazovanje'' (1971), knjigom koja je sličnog
gledišta, a on se pridružio Jensenu u obilasku australijskih fakulteta, gde su očekivano, oni bili
provocirani od strane demonstranata.
U aktivističkim 1970-im, Ajzenkovi nasledni pogledi nisu bili od a da ne dovedu do protesta.
Kad je otišao na Univerzitet u Birmingemu na predavanje, zid je oslikan rečima: "Podržavajte
pravu akademsku slobodu: Fašista Ajzenk nema pravo na reč." (Uživajući u ironiji ovog natpisa,
Ajzenk ga je ovekovečio fotografijom u svojoj autobiografiji [1990]). Primio poznati udarac u
nos za vreme razgovora na Londonskoj školi ekonomije (takođe na slici u autobiografiji), a na
Univerzitetu Oksford, razgovor je bio prekinut u više navrata zvukom protivpožarnog alarma
(Nyborg, 1997).
Zločin i ličnost iz 1964 (izvorno 1964) čini dve osnovne pretpostavke: da objašnjenje ljudskog
ponašanja leži u ličnosti i da objašnjenje ličnosti leži u biologiji. Koristeći pojmove kao što su
'crte' i 'nagon', Ajzenk zasniva ličnost kao stabilnost ponašanja, to je ono što nam omogućava da
predvidimo ponašanje tokom vremena. On smatra da varijacije u ponašanju među pojedincima
mora poteći iz razlika u ličnostima. Ajzenk je počeo da se usredsređuje na prirodu razlika ličnosti
na samom početku njegove karijere, nakon što je razradio svoju teoriju i objavivši je u svojoj
prvoj knjizi, ,,Dimenzije ličnosti (1947), imao je platformu na kojoj je izgrađivao ostatak svog
života, uključujući i osnovu za njegovu teoriju kriminaliteta. Alat koji je koristio bio je onaj
kojim je ovladao na Univerzitetu u u Londonu na kolenu Cyrila Barta : Spearmanov metod
faktorske analize i koncepta individualnih karakteristika kao kontinuma, poput inteligencije.
U ,,Zločinu i ličnosti'' iz 1964 kao i na drugim mestima, Ajzenk se usredsređuje na dve glavne
dimenzije ličnosti i njegove teorije: neuroticizam (N) ili emocionalnost (grupa povezanih
osobina izvedenih iz stabilnosti do nestabilnosti) i ekstravertnost-introvertnost (E) (prikazano od
povlačenja do odlaska). U ovoj knjizi, njegov interes leži prvenstveno u E dimenziji (1970: 49),
u ekstremima koje on opisuje na sledeći način:
Tipičan ekstrovert je druželjubiv, voli zabave, ima mnogo prijatelja, trebaju im ljudi za
razgovor, a ne vole sami da čitaju ili studiraju. On žudi za uzbuđenjem, koristi prilike,
deluje brzopleto, i uopšte je impulsivan pojedinac. On voli praktične šale, uvek ima
spreman odgovor, i generalno voli promene, on je bezbrižan, ležeran, optimističan i voli
'smejati se i biti veseo'. On voli biti u pokretu i raditi stvari, sklon je agresivnošću i gubi
živce brzo, njegovi osećaji nisu pod čvrstom kontrolom i on nije uvek pouzdana osoba.
