није дао никакву заповест о томе где они могу да се сакупљају на молитву, нити пак
како треба да изгледа тај дом молитве. Он сам је ишао у Јерусалимски храм, а у
синагоги у месту Назарету је тумачио једну од књига Старог завета. Тиме он није
обавезао апостоле да и они тако чине. Напротив, Спаситељ се молио у Гетсиманском
врту и на Маслинској гори, а Свету Тајну Евхаристије установио је у приватној кући, у
великој соби. Апостоли и први хришћани су у почетку ишли у Јерусалимски храм.

После установљења Евхаристије хришћани су се скупљали на молитву по

приватним кућама, које су и биле први хришћански храмови. У Новом завету се
спомиње више кућа у којима су одржавани молитвени скупови: Сионска горња соба,
кућа Марије, мајке Јована Марка, Нимфанова кућа у Лаодикији, дом Стефанин у
Коринту итд.

У оно време, куће у Сирији и Палестини биле су на спрат, горе се налазила горња

просторија у коју се улазило спољним степеницама. У Малој Азији, старој Грчкој и
Месопотамији куће су сличне римским имале атријум. На предњем делу налазио се
ненаткривен простор (или двориште), ограђен ходником, чији су кров носили стубови.

Наспрам тог простора налазила се велика соба. У оваквим кућама сакупљали су се

први хришћани, и то увече, ради слушања проповеди, заједничке молитве и вечере
-агапе и вршења Евхаристије. Када се, током другог века број хришћана знатно увећао,
осетила се потреба за подизањем посебних зграда за богослужења, које се из разлога
безбедности нису разликовале од осталих градских кућа.

Поред свих ових грађевина, хришћани су засвоје молитвене скупове врло рано

почели користити гробља и надгробне зграде. По римском праву, место заједно са
зградом где је неко био сахрањен називало се

locus religiosus

и било је законом

заштићено од ометања и рушења. Зато су хришћани на гробовима мученика и
светитеља подизали своје храмове и тамо се сакупљали.

Посебна места где су се хришћани сакупљали су и катакомбе. То су, у ствари,

подземна гробља, са ходницима и просторијама за сахрањивање, названа тако у
средњем веку по гробљу у Риму, код цркве

Sebastiano ad catacambas.

Највише их је

било у граду Риму, али их је било и широм царства. Катакомбе су у почетку имале и
надземне просторије. Улаз је водио у двориште -

atrium -

обухваћено тремовима,

уоквирено стубовима, и у њему се налазила вода за ритуално прање руку.

Одатле се улазило у велику дворану -

triclinium

- у којој су одржавани молитвени

скупови и заједнички обеди, свакако и хришћанске агапе - вечере хришћанске љубави и

1.ПРАВОСЛАВНИ ОБЈЕКТНИ

Михајло Петковић-Семинарски рад:

”П

ОЖАРИ

НА

ВЕРСКИМ

ОБЈЕКТИМА

“

приношење евхаристијске бескрвне жртве. У време гоњења хришћана порушене су ове
надземне просторије, а улази у подземне ходнике су скривани.

На неким местима ходници су над земљом грађени у неколико спратова, једни

изнад других. У њима су постављани олтари, а зидови су живописани, па су тако
претварани у крипте и мале капеле.

Мученици за веру и угледнији хришћани сахрањивани су у вертикално усеченим

гробницама у зидовима капела или у проширењима ходника која су одозго засведена
полукалотом и називају се

arcasollia.

Обични хришћани сахрањивани су у хоризонтално усеченим дугуљастим

четвороугаоним удубљењима у зидовима ходника -

loculi.

Такви гробови су

постављани један изнад другог, са малим међусобним растојањем. У петом веку
престао је обичај сахрањивања у подземним гробовима, а у седмом веку катакомбе су
напуштене и потом потпуно заборављене.

Као што је већ споменуто, мање цркве које су се подизале на гробовима мученика,

у њихову част и чији су они патрони, звале су се

martyrie.

Цркве подигнуте у спомен

апостола називане су

apostalion,

а у част пророка

profition.

Крипте су мање цркве

грађене под земљом. Данас се овим изразом означавају просторије испод цркве,
намењене за сахрањивање, а могу бити подешене и за богослужбену употребу.

После победе хришћанства над незнабоштвом, када се број хришћана нагло

повећао, многи пагански храмови били су претворени у цркве. Капела је првобитно био
назив просторије за молитву у краљевској палати у Паризу, где јечуван плашт светог
Мартина Турског и свештеници који су чували овај плашт названи су капелани.

Касније, овај назив означава мање цркве у дворовима, манастирима, болницима и

на гробљима. Многе велике цркве имају у свом саставу више мањих, истовремено
подигнутих или доцније призиданих просторија, подесних за вршење појединих
богослужења и читање молитава, које се зову капеле или параклиси.

Ораторијум је такође место за молитву неке уже заједнице, манастирске или

болничке. Овај назив се употребљава на Западу. У раном хришћанству цркве су, по
могућству, постааљане на узвишеним местима, да би биле права слика Цркве Христове,
која је положена на стени и дома Господњег наврх горе (према речима из Светог Писма
Мт. 16,18 и Мих. 4,1). Тај узвишени положај је истовремено подсећао на стари Сион и
на нови небеекм град свети Јерусалим, који је свети Јован Богослов видео у Откровењу
како долази са неба од Бога. Олтар православног храма је по молитвеном правилу увек
окренут према истоку, а улази се са западне стране. То је традиција цркве од најранијег
периода њене изградње, а писани извори који сведоче датирају из периода раног трећег
века

(Тертулијан, Апостолске установе итд.).

Када архитектонски услови не

дозвољавају и то посебно када се гради у већ урбанизованим градским срединама, храм
не мора испунити ове услове у смислу узвишеног положаја и правца исток-запад.
Свакако да су ова решења изузеци, а не правило.

1.ПРАВОСЛАВНИ ОБЈЕКТНИ

Михајло Петковић-Семинарски рад:

”П

ОЖАРИ

НА

ВЕРСКИМ

ОБЈЕКТИМА

“

1.2.2.1. Грађевинска конструкција цркве

Православни храмови се граде у више стилова. Најраније цркве су називане

василикама (базиликама), а то су уствари правоугаоне зграде, са једном или више
апсида, које су биле зграде јавне намене: суднице, мењачнице, општинске зграде -
муниципије, приватне зграде богатијих грађана...

Базилика се у то време сматрала као најсавршенији вид архитектонског умећа,

тако да се у тој форми градила здања намењена органима државне управе.

Сасвим је природно да су и хришћани за своје храмове изабрали управо тај

архитектонски стил, који је у то време био најлепши и који је посматран као
најузвишенији. Базилика такође својом формом подсећа на брод. То је изражавало
поучни сегмент хришћанског учења о томе да је Црква Христова брод са којим се без
опасности може проћи море живота и доћи до тихог пристаништа Царства Божијег.

Унутрашњи простор био је раздељен стубовима (по дужини), на три или пет

нефова. На источној страни је грађено и по неколико апсида. У црквама које су биле
мањих димензија изостају поделе на нефове и постоје само једна олтарска апсида. Као
што је већ споменуто, храмови су грађени са олтаром који се налази на источној
страни, док се улазак у храм налази на западу.

По освештаном предању Цркве да се Рај налази на истоку, а и по речима пророка

који се односе на Господа „Исток му је име", као и симболици рађања Сунца и тиме
светлости на истоку, овај правац грађења православних храмова у смеру запад-исток,
задржао се до данас.

1.2.2.2. Архитектура цркава у Србији

Архитектонски, цркве се разликују у зависности од поднебља, времена настанка и

припадности. На тлу Србије постоје цркве из разних раздобља и разних стилова. Ране
цркве су грађене као римске базилике, затим под утицајем романике (која је на тлу
Србије прерасла у грчко-византијски стил), да би се касније развили рашки и моравски
стил. У Србији нема готских цркава, које су карактеристичне за католичку Западну
Европу. Након турске окупације, у Србији се цркве више не граде, осим цркава
брвнара.

После ослобођења од Турака, књаз Милош започиње свеобухватну обнову Србије,

што подразумева и градњу нових цркава, које су углавном у барокном стилу. Долазак
Карађорђевића на власт поклапа се са тражењем националног стила у архитектури, тако
да цркве све више личе на оне које су се градиле пре турских освајања, а тај стил се, уз
врло мало осавремењавања, одржао све до почетка 21. века.

Начин грађења наших цркава је задржао традиционалне природне материјале,

попут дрвета и камена. Храмови новијег датума се граде и од савременијих и
неприродних материјала. То никако не сме да наруши вековни канон грађења храмова,
као и елементарну архитектонско-литургичку естетику (Слика 2.).