Pozorisna kultura Dalekog istoka

SEMINARSKI RAD

Predmet:

VIZUELNA UMETNOST

Tema:

POZORIŠNA KULTURA DALEKOG ISTOKA

Mentor:

Student:

 2

Sadržaj

Uvod............................................................................................................................................3
1. Kultura....................................................................................................................................4

1.1. Glavni elementi kulture....................................................................................................5

2. Pozorišna kultura Dalekog Istoka...........................................................................................6

2.1. Banraku............................................................................................................................ 6
2.2. Pozorište senki.................................................................................................................7
2.3. Japanska No drama..........................................................................................................8
2.4. Kabuki............................................................................................................................10

2.4.1. Osnovna razlika između Kabuki i zapadnog pozorištva.........................................11
2.4.2. Scenski nastup.........................................................................................................12
2.4.3.  Kostim....................................................................................................................12
2.4.4. Perika......................................................................................................................13

Zaključak...................................................................................................................................14
Literatura...................................................................................................................................15

 4

1. Kultura

Reč   kultura   potiče   iz   latinskog   jezika,od   glagola   colere(colo,colui,cultum),koji   je 

značio   gakiti,   negovati,   obrađivati.   Izvorno,   cultura   se   odnosila   na   gajenje   bilja   i   uzgoj 

domaćih životinja:cultus agri ili cultura agri znači obrađivanje polja. I danas se u mnogim 

jezicima,pa ponekad i u našem, poljoprivreda naziva agrikultura. Ali, još i pre nastanka samog 

termina,o kulturi razmišljaju grčki filozofi sofisti, u 5.veku pre nove ere, kada je u Atini i 

drugim grčkim polisima cvetao bogat kulturni i materijalni život. Čovek,k ao biće kulture, 

postaje centralna tema njihovog proučavanja. Na osnovu ovih reči „ Čovek je mera svih 

stvari“

1

,vidimo njihova shvatanja. Sam termin kultura, blizak sadašnjem smislu ,nalazimo prvi 

put kod rimskog pisca Cicerona, u I veku pre nove ere. Ciceron ima u vidu kulturu kao 

negovanje ljudske duše. 

Glagol colere nosio je i druga značenja,izmedju ostalog: poštovati,obožavati. S toga je 

s   pojmom   kulture   u   prošlosti   bio   povezan   i   kult(latinski   cultus).   U   skoro   svim   drevnim 

kulturama postojala su dva osnovna kulta : kult prirode i kult predaka. Od trećeg značenja 

glagole colere - nastanjivati- nastale su reči kolon, kolonija, kasnije i kolonizacija. 

U evropske jezike reč kultura ulazi između 14. I 16.veka. Međutim, tek u razdoblju 

prosvetiteljstva   i   romantizma,taj   pojam   dobija   svoje   današnje   značenje.   Prosvetitelji   su 

naglašavali   čovekov   razum   i   sposobnost   učenja,osobine   koje   ga   razlikuju   od   životinja. 

Kultura   tako   postaje   suprotnost   prirodi.   Za   prosvetitelje   kultura   izražava   ideje   napretka, 

obrazovanja, napredovanje čovekove slobode, ukratko - razvoj čovečanstva, što je bila srž 

prosvetiteljske misli. Romantizam se ,s druge strane, pobunio protiv svođenja čoveka samo na 

razum, a ljudskih dostignuća na nauku i tehniku; ovaj filozofski i umetnički pokret je u 

čoveku   pre   svea   cenio   maštu,osećanja   i   strasti,   a   u   kulturi   je   isticao   stvaralački 

impuls,jedinstvenost i neponovljivost umetničkog dela. Nemački filozof povezuje kulturu s 

nacionalnim identitetom, tvrdeći da je kultura izraz duha naroda. Romantičari su različitost 

shvatali kao bogatstvo čovečanstva, a kulturne osobenosti naroda naglašavali su ne zato da bi 

podsticali neprijateljstvo među njima,već zato da bi svaki narod dobio priliku da izrazi ono što 

je u njemu najbolje i tako doprinese skladnom šarenilu opštečovečanske porodice,k ako se 

govorilo. 

1

 Filipović M., Sociologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2011. 

 5

1.1. Glavni elementi kulture

Ako se posmatra u sve širem,antropološkom određenju ,kultura ima sledeće elemente: 

simbole, uključujući jezik, običaje i navike, kao i rituale. 

U   najopštijem   smislu   simbol   je   pojava   koja   stoji   umesto   neke   druge   pojave, 

predstavlja   je   ili   na   nju   ukazuje.   Drugim   rečima,   simbol   nosi   određeno   značenje,koje 

pripadnici iste kulture umeju da prepoznaju. Simbol i ono što on simbolizuje povezani su 

odnosom koji je nekonvencionalan, ne-prirodan i ne-nužan. To znači da je veza između njih 

uspostavljena kulturom,nekom vrstom dogovora unutar jedne ljudske zajednice da će se dati 

simbol tumačiti baš na taj način:to da će krst simbolizovati hrišćanstvo, crveno-plavo-bela 

zastava Srbiju, nije diktirano nikakvom nužnošću. Značenje simbola mora biti kolektivno, 

zajedničko i ono važi u okviru jedne zajedničke kulture. 

Najvažniji simbolički sistem, može se reći i najvažnija komponenta kulture jeste jezik. 

Jezik   kao   simbolički   sistem   služi   za   komunikaciju   među   pripadnicima   društva   i   tako 

obezbeđuje neophodnu  koordinaciju  njihovih  aktivnosti,  dakle funkcionisanja društva  kao 

celine,u   jednom   materijalnom   i   tehničkom   smislu;   ali   isto   tako   omogućuje   društvenu 

koheziju,   razvijajući   osećanja   solidarnosti   i   pripadanja.   Jezik   je   jedno   od   najvidiljivijih 

obeležja kolektivnog identiteta zajednice,po kojim se neko razlikuje od drugih zajednica,a 

njeni   pripadnici   razvijaju   svest   o   kolektivnoj   posebnosti.   Dalje,   jezik   je   glavni   nosilac 

izražavanja   i   prenošenja   kulturnih   karakteristika   i   vrednosti.   Jezik   je   najrašireniji   i 

najuobičajeni način da se kultura ispolji, a isto tako je jezik je primarno sredstvo prenošenja 

kulturnih   tradicija   na   mlađe   generacije,   što   znači   da   bez   jezika   ne   bi   bilo   kulturnoh 

kontinuiteta.

Oni čine društvenu praksu koja se ponavlja, obavljaju se po nekoj ustaljenoj proceduri 

i imaju za cilj da iskažu neke od bitnih simboličkih vrednosti zajednice. Mnoge društvene 

ustanove imaju vlastite rituale:u vojsci, sudstvu ili državnom aparatu značajnu ulogu imaju 

formalizovani,precizno   određeni   rituali   za   izvođenje   nekih   bitnih   događaja,   kao   što   je 

inauguracija predsednika republike itd. Rituali takođe prate svakodnevni rad ustanova, poput 

jutarnjeg podizanja zastave u vojsci ili odvijanja suđenja u sudnici. Svima su nam poznati 

rituali obeležavanja značajnih trenutaka u životu kao što je krštenje,sahrana,a svoje rituale 

imaju i sportski klubovi, firme. Ritualima se potvrđuje sam simbolički poredak-zajednička 

kultura na kojoj se te veze zasnivaju.

Odlika kulture jedne nacije jeste i film, knjiženovnost, muzika i pozorište, koje će biti 

dalja tema u nastavku rada.