S E M I N A R S K I R A D
PREDMET: VIZUELNA UMETNOST
Tema rada
POZORIŠTE I LIKOVNE PREDSTAVE
4
1. Pozorište i likovne predstave
Čuveni Aristotel je u svom delu “Poetika” napisao da se pozorište razvilo
iz peana, svečanih pesama u slavu boga Dionisa. Takmičenja u tragedijama
organizovana su na festivalu u gradu Dionisija, a svaki pisac imao je patrona i
pisao je tetralogiju: tri tragedije i satirsku igru.
Pisac je tada bio sve: režiser, kompozitor, koreograf… Tetralogije su
bivale izvođene u otvorenom teatru i na njima su učestvovali samo muškarci,
koji nisu glumili, već su samo predstavljali sami sebe, a pratio ih je hor koji je
pevao i recitovao u slavu grčkih heroja. I glumci i članovi hora nosili su velike
šarene maske ali i glomaznu i upadljivu odeću.
Prvi poznati pravi glumac i
teoretičar bio je Teospid i on
je izvršio pravu pozorišnu
revoluciju. Davne 534. godine
pre nove ere uveo je sistem u
kome je glumac, protagonista
glumio sve uloge. Dramski
pisac Eshil, uveo je drugog
glumca (antagonistu), a
Sofokle trećeg glumca. Jako
mali broj pozorišnih dela
sačuvan je iz ove epohe.
1
Likovna umetnost predstvlja verovatno najstariji oblik čovekove
umetnosti, ako izuzmemo ritualnost. O likovnoj umetnosti se govori već
nekoliko hiljada godina. Postoji veliko broj stilova, perioda i likovni jezik koji
sve to uokviruje.
1.1. Teorija pozorišta
Minimalna formula teatra je: glumac glumi, neko iz publike posmatra, i
oboje su svesni svoje uloge. Za pozorište je, dakle, neophodna publika. Publika
će svojom reakcijom delom uticati na predstavu.
2
Pozorište može imati ambiciju da daje verske, političke, sociološke ili
estetske sudove. Po prirodi stvari, pozorištu priliči umetnička sloboda. Zbog
1
http://www.moodiranje.com/umetnost-i-dizajn/svetski-dan-pozorista-istorija-pozorista/
2
http://bs.wikipedia.org/wiki/Pozorište
5
svog neposrednog obraćanja publici u sadašnjem vremenu, pozorište je veoma
pogodan medijum za prenošenje ideja i poruka o realnom životu i ljudima.
Istorijski gledano, pozorište ima korene u religiji i ritualu. Glumci u
drevnoj Atini su glumačkom veštinom predstavljali svet bogova i ljudi,
postavljajući pitanja o svetu, ali ne nudeći odgovore. Diskusija o društvu
predstavljenom kroz scensku igru nastavlja se do danas, u različitim epohama i
društvima. Pozorišna umetnost koristi reči i intelekt, ali i simboliku, slike,
podsvesno. U tom smislu, pozorište je holistički živi događaj. U 18. i 19. veku u
Evropi je bila uobičajena predstava o glumcu kao lažovu i iluzionisti na sceni.
Postoji čitav niz umetničkih postupaka i filozofija koji se koriste u
kreiranju i izvođenju pozorišnih komada. Oni mogu biti inspirisani duhovnošću,
političkim stavom ili estetikom. Pozorište može da ispriča priču, može da bude
spektakl za čula, a može i da inspiriše društvene promene. Po Aristotelovoj
„Poetici“, u teatru postoji 6 neophodnih elemenata: zaplet, ličnost, ideja, jezik,
muzika i prizor. Španski dramatičar iz 17. veka Lope de Vega rekao je da su za
pozorište neophodne: „tri daske, dva glumca i jedna strast“. Među one koji su
značajno doprineli pozorišnoj teoriji ubrajaju se: Konstantin Stanislavski,
Antoan Arto, Bertolt Breht, Orson Vels, Piter Bruk i Jerži Grotovski. Konstantin
Stanislavski se smatra ocem teorije pozorišne glume, jer je bio prvi koji je pisao
o njoj. Većina današnjih teorija izvedena je iz njegove, bilo da je nadograđuju,
ili joj se suprotstavljaju.
3
1.2. Pozorište - društvena stvarnost
Pozorište je više od svih drugih umetnosti vezano za oblike društvene
stvarnosti, kao jedina konkretno materijalizovana i živa umetnost istovremeno.
Demokratizam pozorišne umetnosti paralelan je društvenom demokratizmu, ali
ne kao istorijska senka društva. Već više hiljada godina estetičari daju svoje
definicije suštine i društvenog smisla pozorišne igre.
Mnoge teorije, u ambiciji da budu univerzalne, najčešće potvrđuju svoju
istoričnost i relativnu vrednost, potvrđujući istovremeno i dijalektički preobražaj
pozorišta. Neke estetičke paradigme prerastale su u teorijske dogme o
"apsolutnoj mentalnoj funkciji pozorišta" ili o nepromenljivosti dramaturških
pravila, o "čistim" estetičkim značenjima ili o pozorištu koje je ogledalo života
itd. Ali, zanimljivo je da su sve iole celovitije estetike, materijalističke i
idealističke, iako iz različitih uglova i sa različitim premisama i motivima,
nastojale da odrede društvenu funkciju pozorišta ili da i u gledaocu vide neku
3
http://bs.wikipedia.org/wiki/Pozorište
