1
Praćenje i ocenjivanje učenika
U sistemu vaspitanja i obrazovanja, praćenje, proveravanje i vrednovanje,
odnosno procenjivanje znanja ima poseban položaj kao deo od suštinskog
značaja. O tome govori činjenica da je ocenjivanje formalno regulisano
posebnim propisima, da postoji posebna naučna disciplina (dokimologija)
koja se bavi pitanjima procenjivanja znanja, kao i da budući i sadašnji
nastavnici imaju obavezu izučavanja problema ocenjivanja, a svi nastavnici
tokom rada obavezu proveravanja i usavršavanja sopstvenih merila
procenjivanja znanja i davanja ocena.
Proveravanje i procenjivanje znanja ima višestruku ulogu. Nastavnicima
omogućava da saznaju u kojoj meri su učenici usvojili nastavne sadržaje i
stekli određena znanja i da dobiju povratnu informaciju o svom nastavnom
radu, o primenjenim nastavnim metodama i oblicima rada, i kako bi mogli
da ga eventualno poboljšaju. Obzirom da je ocenjivanje uspeha učenika
stalan obrazovno-vaspitni postupak, način rada nastavnika je na stalnoj
proveri.
Ocena nije samo konstatacija znanja, ona ima, osim pedagoških, posebne
psihološke, socijalne i druge implikacije. Učeniku se ocenjivanjem
omogućava da dobije povratnu informaciju o svom radu, iskazanom znanju
i zalaganju i da otkrije vrednost metoda učenja i svoga angažovanja u
ostvarenju školskih zahteva. Ocenjivanje, a ne samo ocena, ima
svojevrsnu motivacionu ulogu u javljanju ili naglašavanju određenih motiva,
povećanju nivoa aspiracije i planiranju narednih aktivnosti. Osim toga,
ocenjivanje je jedan od možda presudnih faktora školske sredine koji utiču
na formiranje osobina ličnosti, prvenstveno na izgrađivanje odgovarajuće
slike o sebi, zatim osećanja sigurnosti, kompetentnosti i samouverenosti.
Ocenjivanje i školske ocene imaju i širi uticaj na afirmaciju učenika u svom
odeljenju i školi, među školskim drugovima i nastavnicima, u porodici, od
roditelja a i od ostalih poznanika. Ocene imaju dalekosežni socijalni uticaj
obzirom da određuju moguđnost izbora određene škole, fakulteta,
zanimanja, stipendija i povlastica, a time i društveni i materijalni položaj
pojedinca.
U aktuelnoj vaspitno-obrazovnoj praksi u upotrebi je nekoliko metoda
proveravanja i ocenjivanja koje pored nesavršenosti i nedostataka imaju
upotrebnu vrednost:
o usmeno proveravanje se veoma široko primenjuje u procenjivanju znanja,
najčešće se odvija kao individualni razgovor sa učenikom.
Pisano proveravanje se odnosi na proveravanje znanja učenika pri čemu
se zahteva pisani odgovor u obliku domaćeg, školskog, kontrolnog ili
obaveznog pismenog zadatka.
2
Praktično proveravanje je proveravanje praktične primene određenog
znanja, veštine ili navike kroz izradu praktičnih ili grafičkih radova. Testovi
znanja služe za proveru znanja učenika i mogu biti formalni,
standardizovani ili neformalni, školski, prigodni. Takože, mođemo
razlikovati normativne testove znanja kojima se utvrđuje koliko je stečeno
znanje u poređenju sa populacijom i kriterijske testove koji utvrđuju šta je
od vaspitno-obrazovnih ciljeva i gradiva usvojeno.
Ocene se mogu izražavati kvantitativno, numerički, zatim kvalitativno,
odnosno opisno i rangiranjem ili analitički.Nadam se da se u skorijoj
budućnosti planira opisno ocenjivanje, kvalitativno procenjivanje postignuća
svakog pojedinačnog učenika iz što više nastavnih predmeta.
Kriterijumi ocenjivanja uspeha učenika iz nastavnog predmeta su: vrsta,
obim i nivo usvojenih znanja, umenja i veština u odnosu na propisane
nastavnim planom i programom za predmet, razred, obrazovni profil,
odnosno vrstu škole, što se objavljuje u Prosvetnom glasniku. da bi
proveravanje i ocenjivanje imalo pravilan efekat, nužno je da nastavnikova
procena znanja učenika bude tačna, objektivna i pouzdana. Jedino u tom
slučaju neće biti neopravdanih posledica od dobijene ocene.
Postoje tri grupe činilaca koje rezultiraju subjektivnim ocenjivanjem:
1. Činioci koji potiču od učenika i koji se odnose na njegove verbalne i
druge sposobnosti i način ekspliciranja odgovora.
Učenik sa izraženim verbalnim faktorom i fluentnošću, koji se lako i tečno
izražava ostavlja bolji utisak i najčešće dobija bolju ocenu. Inteligentniji
učenici su u stanju da prate reakcije nastavnika i brzo se ispravljaju u
odgovorima i često su uspešniji u odnosu na trud koji ulažu. Kvalitet
odgovora zavisi i od trenutnog zdravstvenog i emocionalnog stanja
učenika. Jače uzbuđenje i napetost pri odgovaranju, naročito usmenom,
poznatije kao trema, najčešće izaziva nesigurnost, emocionalnu blokadu i
trenutno zaboravljanje.
Fizički izgled učenika može da utiče na ocenjivanje. Pokazuje se da su
lepša, urednija, simpatičnija deca u povoljnijem položaju.
Interakcija učenika i nastavnika, odnosno u kakvom su odnosu stav
učenika prema nastavniku i stav nastavnika prema učeniku svakako utiče
na subjektivnost ocenjivanja
2. Činioci koji potiču od nastavnika, koji su najbrojniji i koji najviše utiču na
subjektivnost ocenjivanja:
lična jednačina ili lična praksa ocenjivanja – tendencija neopravdanog
podizanja ili spuštanja kriterijuma i davanje pretežno niskih ili pretežno
visokih ocena koja je posledica stalnih ili povremenih uzroka. Na smisao
lične jednačine može uticati pol nastavnika i stav prema ocenjivanju i to
tako što su žene, kao i nastavnici sa negativnim stavom prema ocenjivanju
skloniji davanju nižih ocena. Na ličnu jednačinu utiče i specifično lično
shvatanje nastavnog procesa, takozvana „lična filozofija“ i shvatanje o
