Увод
Тема мог матурског рада је праисторија. У уводном делу објаснићу шта је праисторија и
шта она представља у историји.
Прaистoриja je врeмeнски пeриoд кojи трaje дo пojaвe првих писaмa. Пoл Toрнaл je први
смислиo oвaj тeрмин кaкo би oписao прeдмeтe нaчињeнe у пeћинaмa у jужнoj Фрaнцускoj.
У фрaнцуски jeзик je ушao тридeсeтих гoдинa 19. вeкa дa би сe oписaлo врeмe прe писмa, a
у eнглeски jeзик гa je увeo Дaниjeл Вилсoн 1851. Врeмeнски пeриoд oд трeнуткa кaдa je
прaистoриjски чoвeк пoчeo дa изрaђуje oруђe и oружje сe дeли прeмa мaтeриjaлу oд кoгa je
прaвљeнo и нaчину њeгoвe oбрaдe нa: стaриje кaмeнo дoбa (пaлeoлит), срeдњe кaмeнo дoбa
(мeзoлит), млaђe кaмeнo дoбa (нeoлит) и мeтaлнa дoбa (бaкaрнo дoбa или eнeoлит,
брoнзaнo дoбa и гвoздeнo дoбa). Зa прaистoриjу сe мoжe рeћи дa дaтирa oд нaстaнкa
свeмирa, иaкo сe тeрмин чeшћe кoристи зa oзнaчaвaњe пeриoдa кaдa je билo живoтa нa
Зeмљи; динoсaуруси сe мoгу oписaти кao прaистoриjскe живoтињe, a пeћински људи кao
прaистoриjски људи. Уoбичajeнo кoнтeкст имплицирa o кoм сe гeoлoшкoм или
врeмeнскoм пeриoду гoвoри, нa примeр „прaистoриjски миoцeнски мajмуни“ имплицирa
нa врeмe oд прe 23-5,5 милиoнa гoдинa рaниje или „срeдњo-пaлeoлитски хoмo сaпиjeнс“
имплицирa нa врeмe oд прe 200.000-30.000 гoдинa. Кaкo пo дeфинициjи прaистoриje нeмa
писaних извoрa o прaистoриjским врeмeнимa (или бaрeм нeмa ниjeднoг пoзнaтoг кojи joш
увeк пoстojи), инфoрмaциje кoje знaмo o тoм врeмeнскoм пeриoду дoбиjaмo oд нaукa кao
штo су пaлeoнтoлoгиja, биoлoгиja, пaлинoлoгиja, гeoлoгиja, eтнoaстрoнoмиja,
aнтрoпoлoгиja, aрхeoлoгиja и другe прирoднe и друштвeнe нaукe. У друштвимa гдe сe
писмo скoрo пojaвилo, усмeнo прeнoшeњe знaњa, сa гeнeрaциjу нa гeнeрaциjу, сaдржи
извeштaje o прaистoриjским врeмeнимa. Oвaj тeрмин je пoстao мaњe стриктнo дeфинисaн у
20. вeку кaкo je грaницa измeђу истoриje (интeрпeртaциja писaних и усмeних
свeдoчaнстaвa) и других дисциплинa пoстaлa мaњe oштрa. Дaнaшњи истoричaри сe
oслaњajу нa дoкaзe из мнoгих oблaсти и нe oгрaничaвajу сe нa истoриjски пeриoд и писaнe,
усмeнe или другe симбoлички зaписaнe извoрe, a тaкoђe тeрмин истoриja сe вишe кoристи
нeгo тeрмин прaистoриja (нпр истoриja Зeмљe, истoриja свeмирa). Ипaк, oвa пoдeлa je
Хомо хабилис (вешт човек), први припадник рода хомо, настао је пре око два и по
милиона година. Остаци његовог скелета пронађени су у клисури Олдува у Танзанији, у
Источној Африци. Мождани капацитет био му је већи него код аустралопитека. Ходао је
погрбљено, тело му је било обрасло длаком, а споразумевао се крицима и разним
покретима. Оно што га превасходно издваја од ранијих предака и чини човеком јесте
вештина прављења једноставног каменог оруђа и коришћење ватре, али само кад би на њу
наишао у природи јер није умео сам да је запали. Кретао се у групама (хордама или
чопорима), чија је величина зависила од расположиве хране. Хорде су биле прве људске
заједнице у праисторији засноване на праву јачег.
Хомо еректус (усправан човек) живео је у периоду од пре милион и по година до пре
200.000 година. Био је то први потпуно усправан човек. Настањивао је читав евроазијски и
афрички простор. Његови остаци први пут су пронађени на острву Јава у Индонезији. У
анатомском погледу то је било биће које се приближава савременом човеку, будући да је
хомо еректус био способан да производи артикулисане звуке, знао је да укроти и одржава
ватру и да гради своје станиште.
Пре око 100.000 година почиње умна фаза у развоју човека, која траје до данас. Долази до
великих промена у грађи скелета и главе, пот-пуно се развија говор и потреба за духовним
и уметничким изразом.
Хомо сапијенс неандерталензис (неандерталац), као први представник разумних људи,
постао је познат на основу фосилног ске лета, по коме је и добио име, пронађеног у
Немачкој, у долини речице Неандер крај Диселдорфа. Касније су трагови неандерталаца
налаже-ни на разним другим местима, попут Крапине у данашњој Хрватској. Живео је на
крају последњег леденог доба, у периоду од пре 100.000 до пре 35.000 година. Одликовао
га је просечни раст од преко 160 цм мождана запремина већа од 1.500 цм3. Био је робустне
коштане грађе са увученом брадом и веома развијеним надочним луковима. Имао је раван
кров лобање, велику вилицу и зубе.
Пре 40.000-35.000 година хомо сапијенс сапијенс (веома разуман човек или савремен
човек) већ је насељавао све континенте осим Америке, где се појавио нешто касније, пре
око 15.000 година. Изгледа да је прешао преко Беринговог мореуза, у то време сувоземне
превлаке између евроазијског и америчког копна. Хомо сапијенс сапијенс достигао је
висину од преко 200 цм, а његова мождана запремина износила је и до 2.000 цм3. Ход му
је сасвим усправан, вилица није претерано изражена, брада је истурена, а кости су танке и
лаке. Поред изузетне вештине у изради оружја и оруђа од камена и кости, први савремени
људи правили су и накит, одећу, пловила и др. Пре око 35.000 година на тлу Европе, у
данашњо Француској, једна врста хомо сапијенса сапијенса, коју познајемо под именом
кромањонци (названа по пећини Кромањон у Француској где су пронађени њихови
остаци), начинила је прва ремек-дела праисторијског сликарства на зидовима пећина, чији
су главни мотиви биле сцене из лова на којима су приказани људи и животиње.
Живот људи у каменом добу
Сгарије камено доба или палеолит представља најстарију и најдужу праисторијску епоху
која обухвата раздобље од пре два и по милиона година до 10.000 година пре нове ере. У
доба палеолита људи су живели у мањим групама, које је чинила свега једна породица или
неколико њих. Опстанак им је био условљен изузетно хладном климом, те се човек тога
времена хранио сакупљајући ретке плодове из природе или ловећи дивљач, попут
пећинског медведа, козорога, пећинског лава, пећинске хијене и пећинске лисице.
Услед оштрих промена климатских услова током године, те мале људске заједнице биле
су у сталном покрету, па о њиховом животу сазнајемо на основу трагова које су за собом
остављале у привременим стаништима. Боравили су у пећинама, разним заклонима под
стенама или на каквом безбедном слободном простору, где археолози проналазе остатке
огњишта, оруђа или костију уловљених животиња.
Алатке су израђиване од камених облутака и дрвета, а везују се за прве хоминиде попут
аустралопитека, хомо хабилиса и хомо еректуса. Сечица је добијана једностраним или
двостраним окресивањем Једног краја облутка и та алатка је вероватно служила за
дробљење и цепање тврдих материјала (кост или дрво). Техника израде алатки стално се
усавршавала, па су средином палеолита њихови облици и намена постали разноврснији. У
млађој фази палеолита, коју везујемо за појаву хомо сапијенса, камено оруђе добија форму
правог сечива-ножа, а почиње и широка производња и употреба предмета израђиваних од
животињских костију и рога, као што су шила, пројектили и разноврсни украси. Крајем
У неолиту се открива начин производње керамике и израђују се разноврсни предмети
употребне или религијске намене. Оруђе се прави од глачаног камена. Припитомљавају се
бројне биљке и животиње. Неолитски човек научио је да одгаја биљне врсте на уна-пред
обрађеном земљишту, попут пшенице, сочива, маслина, лана и конопље на Блиском
истоку или тикве, кукуруза, пасуља, кромпи-ра или парадајза у Америци. Узгајају се
животиње попут евиње, козе, овце и говечета, које се користе у исхрани сразмерно
потребама. Једна од последица побољшања општих климатских услова јесте и велики
пораст броја људи. Мале, покретне ловачко-сакупљачке заједнице, које су настањивале
ограничене и контролисане терито-рије и зависиле од ћуди природе, замењују бројне и
разнолике зајед-нице које контролишу већу територију, чији начин живота постаје
седелачки и темељи се на земљорадњи и сточарству. Друштво се делило на родове,
братства и племена. Настају прва стална насеља и граде се разни типови станишта:
земунице, полуземунице, сојенице, а нешто касније и колибе, кружног, четвороугаоног и
правоугаоног облика, од земље, набоја, цигле, дрвета и камена. Верује се да је Јерихон,
град на западној обали реке Јордан у Палестини, најстарије насеље на Земљи и да потиче
из неолитског периода.
Поред седелачког начина живота, промена у друштвеној организацији,
економији (култивисање биљака и припитомљавање животиња) и проналаска керамике, у
доба неолита долази до још једне важне промене. Израда предмета од керамике дове-ла је
и до промена у начину исхране људи. То је имало великог утицаја на метаболизам човека
(метаболички шок). Наиме, по-степено се прешло са печења меса и рибе, односно са хране
бо-гате протеинима (карактеристика палеолита и мезолита), на кувану храну богатију
витаминима и минералима, то јест на житарице, млеко и млечне производе. Таква исхрана
довела је до позитивних промена на скелету човека, који постаје мање робустан јер његове
кости почињу да бивају тање и лакше.
Стална насеља заснована на земљорадњи и сточарству и опште побољшање друштвених и
хигијенских услова живота омогућавају већу репродукцију људске врсте, која сада лакше
обезбеђује потребна средства за опстанак и мање зависи од природе. Верује се да се у
неолиту по први пут јављају вишкови хране, као и да поједина насеља постају
специјализована за израду одређених производа, попут керамике, која постаје предмет
трговине.
