PRAVA COVEKA- RAZVOJ I KODIFIKACIJA
Povelja Ujedinjenih nacija
- odredbe o ljudskim pravima ukljucene u konacni
tekst povelje daleko su ispod ocekivanja u vreme njenog usvajanja. Razlog toga
je svakako okolnost da su tadasnje velike sile imale sopstvene teskoce sa
ljudskim pravima. Iako malobrojne i opste, odredbe Povelje o ljudskim pravima
imaju visestruki pravni znacaj. Pre svega njima su ljudska prava
internacionalizovana. Pored toga ljudska prava vaze za sva lica bez obzira na
rasnu, versku, i etnicku pripadnost. Odredbe o ljudskim pravima u Povelji
predstavljaju zapravo opsta pravila MP, bez obzira sto Poveljom nisu
predvidjene garancije za njihovu primenu.
Opsta deklaracija o pravima coveka
– S obzirom na karakter odredaba Povelje
nametala se potreba za donosenjem jednog dokumenta kojim bi se detaljnije
regulisala ljudska prava. Taj zadatak preuzela je Komisija za ljudska prava i
nacinila nacrt Opste deklaracije o ljudskim pravima koji je Generalna skupstina
UN usvojila putem svoje rezolucije 1948. godine. Deklaracija se sastoji iz uvoda i
operativnog dela. U uvodu se iznose razlozi njenog donosenja, dok se operativni
deo moze podeliti na 3 dela: filozofska osnova ljudskih prava (sva ljudska bica
radjaju se slobodna i jednaka), opsti principi (jednakost i nediskriminacija),
zabrana delatnosti na ponistenju prava i sloboda ustanovljenih Deklaracijom.
Deklaracija ne sadrzi nikave odredbe o nadzoru nad ostvarivanjem zajamcenih
prava.
Paktovi o pravima coveka
– Komisija za prava coveka je 1948. izradila prvi
nacrt Pakta o pravima coveka, a 1951. je odluceno u oviru Ekonomskog i
socijalnog saveta i Generalne skupstine, da se izrade dva pakta, jedan koji ce
sadrzati ekonomska, kulturna, i socijalna prava, i drugi u kome ce se nalaziti
gradjanska i politicka prava. Generalna skupstina OUN usvojila je 1966. godine
Medjunarodni pakt o gradjanskim i politickim pravima, i Medjunarodni pakt o
ekonomskim, socijalnim, i kulturnim pravima coveka, i treci dokument,
Fakultativni protokol uz Pakt o politickim i gradjanskim pravima coveka. Oba
pakta stupila su na snagu 1976. godineDrugi fakultativni protokol uz Pakt o
gradjanskim i politickim pravima coveka usvojen je 1989. godine sa ciljem
ukidanja smrtne kazne.
Teheranska proklamacija i Becka deklaracija i program akcije
– U Teheranu je
1968. odrzana prva Medjunarodna konferencija o pravima coveka, u cilju
razmatranja pitanja daljeg razvoja i obezbedjivanja ljudskih prava. Na
konferenciji nije doneta Povelja o pravima coveka, vec samo proklamacija u
kojoj se potvrdjuje visoka vrednost Povelje, trazi prihvatanje Paktova, i
osudjuje Aparthejd. Druga medjunarodna konferencija o pravima coveka
odrzana je u Becu 1993. godine na kome je usvojen dokument pod nazivom
„Becka deklaracija i program akcije“ u kome su sazeta najvaznija nacela
postojecih instrumenata, i oznaceni osnovni pravci delovanja drzava i
organizacija u cilju razvoja prava coveka.
POLOZAJ IZBEGLICA I APATRIDA
Do pocetka XIX veka trgovina robljem je bila dozvoljena i drzave su se cak
borile da ostvare sto bolji polozaj u ovoj vrsti trgovine. Posot ropstvo predstavlja
najizrazeniji oblik povrede ljudskog dostojanstva, na Beckom kongresu 1815.
doneta je nacelna deklaracija kojom je trgovina robljem proglasena povredom
evropskog medjunarodnog prava. Nakon toga sledi Akt o Kongu iz 1885. koji je
zabranio ropstvo i trgovinu robljem u slivu ove africke reke, i Briselska
konvencija iz 1890. kojom je usvojen niz mera za zemlje koje trguju robovima.
Izmedju dva svetska rata problemom ropstva bavilo se Drustvo naroda pod
cijim je okriljem 1926. zakljucena Konvencija o ropstvu sa ciljem potpunog
ukidanja ropstva. Godine 1957. UN su usvojile Dopunsku konvenciju o ukidanju
ropstva, trgovine robljem, i prakse slicne ropstvu. U obe konvencije ropstvo se
definise kao „stanje ili polozaj nekog lica nad kojim se vrse atributi prava
svojine ili neki od njih“. Konvencija iz 1957. zabranjuje duznicko ropstvo,
prinudan rad, dogovorne brakove, prodaju maloletnika. Iz obicajnog prava
preuzeto je da svaki rob koji se skloni na brod drzave ugovornice postaje
slobodan. Pored opste zabrane ropstva MP je posebnu paznju posvetilo zabrani
trgovine belim robljem, tj. zenama i decom, i u tom cilju UN su 1949. donele
Konvenciju o suzbijanju trgovine ljudskim bicima i eksploatacije prostitucije
drugih lica.
Posle I s.r. a narocito posle II s.r, javila se potreba za medjunarodnopravnim
regulisanjem izbeglica. To su lica koja u masama napustaju svoju zemlju i traze
utociste u drugoj zemlji. Drusvo naroda je 1933. osnovalo Visoki komesarijat za
izbeglice usled izbeglih Jevreja iz Nemacke i ruskih izbeglica. 1947. obrazovana
je specijalizovana agencija UN- Medjunarodna organizacija za izbeglice, koju je
od 1949. zamenio Visoki komesar za izbeglice. Od 1954. izbeglicama se pored
zastite pruza i ekonomska pomoc. 1951. odrzana je medjunarodna konferencija
u Zenevi sazvana od strane OUN, na kojoj je doneta Konvencija o polozaju
izbeglica. Konvencija daje siroku definiciju izbeglica, koja se odnosi na gotovo
sva lica sa izbeglickim statusom. U Konvenciji je polozaj izbeglica regulisan
uvodjenjem nekoliko standarda.
Apatridi su lica bez drzavljanstva. Pojam izbeglice vezan je za politicke momente
tj. za progon lica na verskoj, nacionalnoj, rasnoj, ili politickoj osnovi. Nasuprot
tome pojam apatrida vezan je za pravne momente. Jedno lice moze ostati bez
drzavljanstva, bilo da je rodjeno od roditelja cije drzavljanstvo nije regulisano,
bilo da je otkazalo drzavljanstvo u jednoj zemlji, i konacno usled sukoba zakona
i sukcesije. Lica bez drzavljanstva lisena su obaveze ali i pravne zastite od strane
drzave. Ujedinjene nacije sazvale su 1954. konferenciju na kojoj je usvojena
Konvencija o pravnom polozaju lica bez drzavljanstva. Sadrzina Konvencije u
pogledu licnog statusa lica bez drzavljanstva i njegovog pravnog polozaja
identicna je sa sadrzinom Konvencije o izbeglicama. Lice bez drzavljanstva ne
moze se proterati iz zemlje u kojoj boravi sem u slucaju kada to nalazu razlozi
nacionalne bezbednosti, drzavne bezbednosti, i javnog reda. Da bi se apatridija
kao pojava likvidirala, drzave ugovornice obavezale su se da ce u granicama
mogucnosti olaksati asimilaciju i naturalizaciju lica bez drzavljanstva.
ZASTITA POJEDINIH KATEGORIJA LICA – MANJINE
medjunarodnih ugovora ne postoji obaveza izrucenja krivca. Pravni osnov
ekstradicije moze biti: ugovor, pravila kurtoazije i reciprociteta, i unutrasnji
propisi drzave. Ugovori o ekstradiciji mogu biti dvostrani i visestrani. Ugovori
na bilateralnoj osnovi predstavljaju najsigurniji put za ekstradiciju. Posle Prvog
s.r. ucinjen je pokusaj da se ekstradicija regulise visestranim ugovorima. Tako
npr. Ekstradicija je slozen i delikatan proces i ne pokrece se kada su u pitanju
laksa krivicna dela. Predpostavke za ekstradiciju su: da je drzava nadlezna za
presudjenje datog krivicnog dela i da ce izruceno lice biti predato nadleznom
sudskom organu, koji ce voditi sudski postupak.
Postupak za izrucenje pokrece se na zahtev drzave moliteljice i dostavlja se
drugoj drzavi redovnim diplomatskim putem.
INDIVIDUALNA KRIVICNA ODGOVORNOST – RAZVOJ
MEDJUNARODNOG KRIVICNOG PRAVA DO KRAJA II SVETSKOG
RATA
Clan 227. Versajskog ugovora o miru predstavlja prvi pokusaj u istoriji MP da
se pravno utvrdi licna odgovornost organa, pa i sefa drzave. Na osnovu tog clana
trebalo je suditi Vilijemu II zbog povrede ugovora zajedno sa grupom drugih
ratnih zlocinaca. Medjutim Holandija ga nije ekstradirala, a medju pravnicima
je preovladalo misljenje da za ekstradiciju nije ni postojao pravni osnov jer
Holandija nije ni potpisala Versajski ugovor. U takvoj situaciji dosao je i Drugi
svetski rat. Nacisticka i fasisticka vojska, kao i njihova civilna lica pocinili su
ogroman broj ratnih zlocina. To je podstaklo saveznike da na Moskovskoj
konferenciji odrzanoj 1943. donesu Deklaraciju o nemackim zverstvima sa
obaveznom pravnom snagom. Ovim aktom se predvidelo kaznjavanje svih
nemackih oficira i vojnika, kao i clanova nacisticke stranke koji su ucestvovali u
ovim zverstvima, ili su za njih bili odgovorni.
INDIVIDUALNA
KRIVICNA
ODGOVORNOST-
RAZVOJ
MEDJUNARODNOG KRIVICNOG PRAVA NAKON II SVETSKOG RATA
U odlukama Postdamske konferencije odrzane jula 1945. potvrdjeni su principi
licne medjunarodne krivicne odgovornosti. 8. VIII 1945. potpisan je Londonski
sporazum izmedju vlada SAD, FRA, VB, SSSR u cilju gonjenja glavnih ratnih
zlocinaca evropske Osovine. Kontrolni savet za Nemacku doneo je zakon o
kaznjavanju lica odgovornih za ratne zlocine, zlocine protiv covecnosti, i zlocine
protiv mira. Na osnovu Londonskog sporazuma obrazovan je Medjunarodni
vojni sud kome je prilozen Statut (odredjivao nadleznost suda sastav i opsta
nacela). Generalna skupstina UN je svojom rezolucijom 1946. potvrdila nacelo
MP priznato statutom Nirnberskog suda (gonjenje ratnih zlocinaca i garancije
prava optuzenih), i nalozila Komisiji za kodifikaciju MP da te principe
formulise, kao i da izradi nacrt Kodeksa zlocina protiv mira i bezbednosti
covecanstva. Prema izvestaju Komisije, svaki ucinilac krivicnog dela, koje je
predvidjeno kao zlocin protiv MP, odgovoran je za to delo i mora biti kaznjen,
po MP, bez obzira da li je unutrasnje zakonodavstvo njegove drzave takvu
radnju inkriminisalo ili ne. Naglaseno je da ako neko prima naredjenja svoje
vlade ili predpostavljenog staresine, a ta naredjenja vode direktno u zlocin, isto
tako nije cinjenica koja moze osloboditi ucinioca njegove odgovornosti. Pitanje
kazni ostaje jos uvek neodredjeno. Sto se tice teritorijalne nadleznosti,
odgovornima za krivicna dela sude sudovi zemalja u kojima su takva dela i
pocinjena. Ako se zlocini ne mogu geografski odrediti ili su pocinjeni u vise
zemalja, predvidja se nadleznost medjunarodnog suda.
DRZAVNA TERITORIJA- ELEMENTI, PRAVNA PRIRODA, DRZAVNE
GRANICE
Drazavna teritorija je prostor ogradjen drzavnim granicama. Ona obuhvata
kako i zemljisni, tako i vazdusni prostor zajedno sa obalnim morem. Na tom
prostoru drzava vrsi svoju jurisdikciju, kako na licima koja se na njoj nalaze,
tako i na stvarima koje joj pripadaju. Vrsenje vlasti na teritoriji je u njenoj
iskljucivoj nadleznosti i jedino je ograniceno pravilima MP.
Drzava ne sme svojom aktivnoscu ili propustanjem da dozvoli da se njena
teritorija koristi na stetu prava druge drzave. Na drzavnoj teritoriji moze
postojati dvojstvo vlasti, vlast savezne drzave i federalne jedinice, kao sto mogu
da se susretnu i da dejstvuju dve suverene vlasti. Ovakvo dvovlasce se naziva
kondominijum. Za razliku od kondominijuma bilo je slucajeva u istoriji da je
jedna drzava zadrzavala suverenost nad svojom teritorijom, a drugoj drzavi
ustupala vrsenje suverenih prava (BiH 1878. godine). Drzavna teritorija je
zasticena medjunarodnim pravom.
Drzavne granice su brane koje dele i spajaju drzavne teritorije. One se prostiru
kako svojom duzinom izmedju dve drzave, tako i iznad granicne linije u
vazdusni prostor (Pariska konvencija 1919, i Čikaške konvencije 1944).
Istovremeno one se spustaju duboko u dubine podzemlje, duzinom granicne
linije. Granice izmedju drzava moraju biti zasnovane na medjunarodnom
ugovoru, sporazumu, ili na aktima kolektivnog priznanja. Povlacenje granica,
prema evropskoj praksi, obicno se vrsi u 3 faze: prvu fazu predstavlja usvajanje
medjunarodnog akta u kome se razgranicenje nalazi, druga faza je rad
medjunarodne komisije za razgranicenje na terenu, i treca faza se sastoji iz
detaljnog postavljanja pogranicnih oznaka. Ako granica ide rekom za merilo se
uzima njena geometrijska sredina.
NACIN STICANJA DRZAVNE TERITORIJE
. Danas Povelja UN izricito zabranjuje pretnju ili upotrebu sile protiv
teritorijalnog integriteta ili politicke nezavisnosti svake drzave. U savremenom
MP drzavna teritorija moze se steci samo mirnim putem i to: priraštajem,
okupacijom, ustupanjem, i održajem.
(a)
Priraštaj
predstavlja sticanje državne teritorije delovanjem prirodnih sila
ili veštačkim putem. Do uvećanja državne teritorije u ovom slučaju dolazi
usled stvaranja rečnih nanosa, pojavom ostrvca na reci, jezeru, i u
teritorijalnom moru, ili nastankom delte na ušću reke. Priraštaj je
veštački ukoliko se teritorijalno uvećanje pojavljuje kao posledica
ljudskog rada. Za ovaj vid sticanja teritorije nije potreban pravni akt,
tako da uvećan deo teritorije automatski potpada pod suverenost države
na čijoj se teritoriji uvećanje dogodilo.
(b)
Okupacija
je zauzimanje oblasti koja ne pripada ni jednoj državi sa
namerom da se uključi u svoju državnu teritoriju. U momentu okupacije
Dunav je proglašen međunarodnom rekom na Pariskom kongresu 1856. godine.
U ovom međunarodnom ugovoru rečeno je da će se na Dunavu primenjivati
režim slobodne plovidne u skladu sa završnim aktom Bečkog kongresa.
Pariskim ugovorom stvorene su dve komisije: Evropska i Obalna. Evropsku
komisiju sacinjavali su predstavnici svih drzava koje su potpisale Pariski ugovor.
Evropska komisija je imala zadatak da u roku od 2 godine rascisti deltu Dunava
kako bi ta reka postala plovna i u tom svom delu. Obalna komisija bila je
sastavljena od pribreznih drzava, ali nije imala prakticno nikakvu funkciju. Za
razliku od Obalne komisije, Evropska komisija je funkcionisala 100 godina,
usled potrebe za stalnim tehnickim radovima kako bi se obezbedila normalna
plovidba Dunavom. 1883. na konferenciji u Londonu Evropska komisija postala
je stalna medjunarodna ustanova sa zakonodavnom i izvrsnom funkcijom, i sa
sudskom vlascu jer je mogla da kaznjava za prekrsaje ucinjene protiv njenih
propisa. Ona je takodje imala pravo da zakljucuje medjunarodne zajmove,
pravo na sopstvenu zastavu i brodove.
Posle I s.r. odrzana je medjunarodna konferencija u Parizu na kojoj je donet
Statut Dunava (1921.) sa ciljem da se obezbedi slobodna plovidba Dunavom za
brodove svih zastava, i tom prilikom su doneta pravila o nacinu pregleda broda
kako pribrezne zemlje ne bi mogle putem svog zakonodavstva da ometaju
slobodnu plovidbu. Ostale su i dalje dve komisije: Medjunarodna Dunavska
komisija (nadleznost od Ulma do Braile) i Evropska komisija (od Braile do
mora).
U Septembru 1940. odrzana je medjunarodna konferencija u Becu, gde su
profasisticke vlade stvorile Dunavski recni savet sa sedistem u Bratislavi, a u
cilju kontrole Dunava od strane Nemacke.
Nakon rata saveznicke vlade su se dogovorile da se odrzi konferencija radi
donosenja nove konvencije o plovidbi Dunavom. Konferencija je odrzana 1948. u
Beogradu. Na konfereciji su pribrezne drzave donele Konvenciju o rezimu
plovidbe na Dunavu, dok su velike sile napustile sastanak, zbog svadje oko
stecenih prava na koriscenje Dunava). Prema Beogradskoj konvenciji
proglaseno je suvereno pravo pribreznih drzava i njihova medjusobna
ravnopravnost na ovoj medjunarodnoj reci. Njome su ukinute skoro stogodisnje
privilegije velikih sila cije teritorije ne zapljuskuje Dunav. Sloboda plovidbe
Dunavom je garantovana. Stvorena je jedinstvena Dunavska komisija u kojoj je
svaka pribrezna zemlja imala jednog predstavnika, koji je imao pravo veta.
Komisija je imala zadatak da izradjuje generalne planove za tehnicke radove
kako bi se osigurala sloboda plovidbe i da se stara o razlicitim tehnickim
sluzbama.
POMORSKA OBLAST – UNUTRASNJE MORSKE VODE I
TERITORIJALNO MORE
Iako pomorski prostor u geografskom smislu predstavlja jedinstvenu celinu,
more se u MP deli na vise pojaseva. Norme medjunarodnog prava mora stvarane
su kroz dugotrajnu praksu drzava i nepisano obicajno pravo, a danas su
