ПРАВА ДЕТЕТА
1. Детињство као друштвени конструкт
Представа о детету и детињству мењала се кроз историју, али и кроз различите културе.
Савремена слика детета у нашој, европској цивилизацији, продукт је новог доба и
настајала је од 17. века до данас.
Све до 17. века детињство је било кратко. Чим је дете било физички у стању,оно је
почињало да ради (6-7 година). Просечна животна доб била је ниска. Деца су испуњавала
исте захтеве као одрасли, носила исту одећу, имала бластите одговорности.
Током 17. века, образовање и школовање усмерени су на строго дисциплиновање детета
и кроћење њетове „лоше“ природе.
Од 17. века у земљама западне Европе јавља се свест о томе да је дете људско биће
(период просветитељства и романтизма). Акценат је стављен на бризи о физичком
здрављу и хигијени детета.
Са развојем индустријског друштва, емоционална вредност детета превладава над
његовом економском вредношћу. Васпитање и подизање детета нису више ствар целе
заједнице, већ постају компетенција модерне породице.
Од периода средњег века, када детињство, као појам, практично није ни постојало
долазимо до културе 20. века и све већем удаљавању деце и одраслих, односно до
извесне сегрегације деце.
Историјски приказ перцепције детета углавном се везује за такозвану западну културу.
Развој детета и његови најбољи интереси дефинишу се различито у различитим културама
и контекстима. Дете се развија вођено различитим смерницама унутар свог окружења. У
свакој културиразликују се социјалне и личне карактеристике детета (социјална класа,
етничко порекло, религијско опредељење, пол, редослед рођења).
2. Детињство и развојне способности детета
Детињство је променљива социјална и морална категорија која има различиту садржину у
различитим културама и епохама, условљену друштвеном структуром, економским
условима, начином живота, системом вредности, који у датој друштвеној средини важи, и
другим социјалним акторима. Као ни у ранијим периодима развоја људског друштва, ни у
савременом друштву не постоји консензус о природи детињства, о томе када деца постају
одрасле особе, шта је деци потребно за њихов оптимални развој, какво окружење
најбоље задовољава потребе деце, нити има сагласности о томе који ниво заштите треба
обезбедити деци у одређеном узрасту.
Представници Универзалистичких теорија за своју теорију детињства и развоја користили
су дете средње класе „западне цивилизације“. У радовима Пијажеа и Ериксона развој
детета представлја јединствени процес. Карактеристика ове теорије јесте у томе што
заступа став да је нужна претпоставка здравог и нормалног развоја детета у стабилном и
безбедном окружењу. Западна, индустријализована друштва утемељила су свој систем
бриге о деци и образовању на оваквим схватањима. Користили су показатеље развоја
кроз фиксне ступњеве и развили читав систем мера и оцена, као и метода и техника
стимулисања за децу која непрате идеалан модел сазревања.
Када се овај западни модел разумевања и дефинисања детињства примени на друге
културе које имају другачије норме, принцип универзалности се озбиљно доводи у
питање.
Џ. Бојден нуди нов систематизован приступ принципима развоја детета који може да се
примени на децу из различитих социјалних и културалних окружења:
Деца нису „упијачи“ искуства већ дају активан допринос свом властитом развоју.
Дете даје значајан властити допринос учествујући у креативном излажењу на крај
са тешкоћама и препрекама.
Велики број фактора (личне особине, емоционална подршка, социјална подршка,
способност личне контроле), који проистичу из околних и личних извора
представљају медијаторе развоја детета.
Различита друштва се разликују по томе како штите децу од таквих различитих
ситуација. Стратегије заштите најчешће и мају 2 форме: удаљавање детета од
неповољних околности и излагање детета извесним ризицима стављајући нагласак
на самозаштиту. Ова друга тратегија је много више у функицији развоја него прва.
Капацитети детета су многоструки и развијају се на различите начине. Друштва се
разликују међу собом по томе како поимају дете, како дефинишу циљеве развоја и
како стимулишу развој. Одсуство одређених могућности могу довести до тога да се
одређене способности никада не развију.
Деца имају високу способност адаптације. То истовремено претставља извор снаге,
али и осетљивост и ризик.
односу на дете као људско биће које има право на једнакост, а то право може остварити
активним учешћем у животу. Дакле, дете се више не посматра као пасивно биће, као
објекат заштите, већ као лице које може да има ауономију, у зависности од развојних
могућности.
Постојећим нормама о правима детета се државе обавезују да спроводе одредбе овог
међународног уговора, често мимо обичаја и морала друштва. 191 од 193 дежава је
ратификовало Конвенцију о правима детета.
4. Права детета – теоријски концепти
С променом социјалног статуса детета, мења се и његов правни статус. Све до 19. века
дете је сматрано власништвом родитеља, што значи да је могло бити злостављано,
продано или напуштено, без икаквих последица. Отац, као глава породице, имао је
неограничену моћ над својом децом, без обзира на њихову доб. Процес нагле
идустријализације и масовна експлоатација деце, доводе до тога да, с почетком 20. века,
брига о деци прелази у домен социјалне одговорности. То се манифестује кроз бројне
регулативе и стварање правних предуслова за уплитање државе с циљем заштите детета.
Заједно с кривичним законима, предузимају се и друге мере с циљем ограничавања
родитељске моћи. Основни мотив био је потреба социјалне контроле породице и деце од
старане државе.
У многим унутрашњим правним системима позиција детета се значајно побољшала.
Од посебног значаја за разумевање дечијих партиципативних права и њихове примене
јесте и напредак у оквиру међународноправне заштите људских права, када су деца
призната као носиоци захтева за остваривање одређених права.
Процес ребалансирања односа моћи између деце, државе и родитеља, током последњих
декада 20. века, Верхелен илуструје једноставном и прегледном класификацијом
схватања права детета. Реформистичка мишљења прихватају аргументе
некомпетентности, али изражавају сагласност око постепеног стицања компетентности од
стране детета. Прагматичари истичу да деца имају сва људска права, укључујући
аутономно уживање својих права, све док се у пракси не докаже да су некомпетентни.
Почиње да се препознаје дете као појединац, стваран и активан члан друштва. Најбољи
израз те чињеница представља и развој међународноправне заштите детета који налази
своју коначну форму у тексту Конвенције о правима детета, коју је усвојила Гененрална
скупштина УН 1989. године. Права детета се конституишу као посебна област са
међународно признатим системом норми. Конавенција о правима детета сматра се
универзално признатим међународним документом, и због тога питање права детета
данас више није унутрашње питање појединачних дражава. Ову значајнију Конвенцију
ратификовале су готово све земље на свету.
5. Права детета и културни плурализам
Културни плурализам је чињеница које су били свесни још грчки мислиоци. У 18. веку,
шкотски филозоф и историчар Хјум и француски филозоф Монтескје пишу о културном
плурализму, односно, покушавају да објасне културне разлике. Тек у 20. веку,
антрополози детаљно улазе у истраживања културног плурализма и супртотстављају га
културном монизму. Плуралисти сматрају да широм света постоји више различитих идеја
о вредностима живота. Они заснивају своју теорију на претпоставци да постоји представа
о „различитости“ коју свака култура за себе ствара. Опасност представља управо
позивање на културне особености у случају крђења неких људских права, како код, нпр.
сексуалне мутилизације девојчица.
Дилеме настају код анализе садржаја људских права и права детета тј. односа културног
плурализма и монизма.
Формулисању права детета у међународном праву и националним законима претходила
је теоријска расправа о правном субјективитету и способностима детета за вршење права.
Конвенција о правима детета уводи у међународно право признавање ау тономије
личности детета. Права која су до скоро била призната само одраслима, као право на
изражавање мишљљења, право на пружање и примање информација или право на
пратиципацију, сада су самостална права детета.
Дискусија око способности за самостално вршење права у тесној је вези са њиховом
пословном способношћу. Шта се, пак, дешава са правима која су строго личне природе?
Права строго личне природе су, нпр. право на приватност, право на избор дома или
алтернативне породичне средине, право на брак, право на родитељство, право на
сексуалне слободе, репродуктивна права, права малолетника да призна ванбрачно
очинство.
Модерни поглед на права детета шредставља спремност на прихватање ниже старосне
границе за самостално вршење поменутих права. На нивоу међународног права заговара
се подизање границе узраста код одређених права детета, али само из потребе да се дете
Процес нормирања, унапређења и заштите људских права данас се не може ни замислити
без учешћа невладиних организација, како међународних тако и националних. Невладине
организације су званично учествовале у изради Конвенције о правима детета. У
Конвенцији је јасно назначено да се о д држава очекује сарадња са невладиним
организацијама у процесу остваривања права детета.
Конвенцијом о правима детета је основано посебно тело за праћење спровођења овог
међународног уговора – Комитет за права детета, који подсећа државе на обавезу
сарадње са невладиним организацијама, у својим закључцима, а поводом извештаја које
су у обавези да подносе периодично, државе – стране уговорнице Конвенције.
Последњих двадесетак година, невладине организације националног и међународног
карактера постале су значајан чинилац у активности стварања, заштите и унапређења
људских права и права детета.
7. Права детета у најважнијим међународним документима
Први међународни инструменти усвојени су почетком 20. века и пружају само делимичну
заштиту од посебних облика економске и сексуалне експлоатације детета. Убрзо је
усвојена Декларација о правима детета, донета у оквиу Друштва народа 1924. године.
Значајна је зато што је прва те врсте и у њој су садржани принципи на којима се градио
систем права детета. Њене одредбе су углавном баве економским, социјалним и
психолошким потребама деце, а доминира заштитнички приступ.
Потом је ове усвојена је друга, Декларација о правима детеа, у Уједињеним нацијама
1959. године. У преамбули Декларације и у њених 10 принципа, израена је одлучност да
се деца издвоје као посебно осетљива група. Од тада па до усвајања Конвенције о
правима детета било је потребно да прође 30 година.
Данас је дете у међународном праву заштићено општим инструментима о људским
правима, као што је нпр. Међународни пакт о грађанским и политичким птавима и онима
који се баве само децом. Најзначајнија је Конвенција о правима детета, усвојена од
стране Генералне скупштине УН 20. новембра 1989. године. Ратификовала ју је 191 држава
и као таква представља основу светског система заштите права дететеа. Различити су
аспекти њихове заштите нпр. радни односи, међународни приватноправни положај,
заштита у оружаним сукобима...
Постоје и међународни инструменти којим се, такође, штите права детета, али су
необавезујућег карактера – „меко право“. У питању су декларације, резолуције, упутства и
