53
Pejović, Svetozar (2011)
Norma i ekonomska efikasnost
, CID, Podgorica
Poglavlje 7
Prava privatne svojine
U samom početku dvadesetog veka Irvin Fišer (1916, str. 27) navodi da je ’’pravo
svojine sloboda ili dopuštenje da se uživaju koristi blagostanja... uz uzimanje u obzir
troškova koje te koristi iziskuju’’. Fišerov tekst je sasvim u skladu sa načinom na koji su
najveći broj kultura, religija, rimsko i angloameričko pravo razmišljali o pravima svojine.
Možemo reći i da se tim pravima definišu
odnosi među ljudima nastali iz činjenice
oskudice dobara i pristupa dobrima kojih nema dovoljno.
Još u zori istorije čovečanstva ljudi su shvatili značaj prava svojine za svoj opstanak.
Primitivni ljudi borili su se među sobom za pravo pristupa boljim pećinama; plemena su
polagala pravo na oblasti u kojima je ribolov ili lov bio dobar; velike religije upinjale su
se da pomire motive ponašanja ljudi u sferi tih prava sa svojim učenjima o moralu
(zakoni o zelenaštvu, na primer), a borbom između dva suprotstavljena shvatanja prava
svojine koja su zastupali kapitalizam i socijalizama bio ispunjen čitav dvadeseti vek.
I poslenici u društvenim naukama prepoznali su značaj ovih prava. Međutim, tek u
šezdesetim godinama XX veka otpočela su njihova ozbiljnija sistematska proučavanja.
Armen Alčijan, Ronald Kouz, Harlod Demzec, Henri Man, Daglas Nort, Oliver
Vilijamson i mnogi drugi, preneli su čitave vekove saznanja o značaju prava svojine i
uključili ih u ekonomsku teoriju o imovinskim pravima.
Temelj prava svojine nastao je u Rimu daleko pre no što je rođen kapitalizam. Rimsko
pravo izdvojilo je mnogo tipova prava svojine, uključujući tri koja su i danas sa nama. To
su prava privatne svojine, zajedničko vlasništvo i državno (javno) vlasništvo. Navodimo s
tim u vezi Justinijanove reči (Epstejn, 1994, str. 24): ’’Neke stvari su po pirodnom pravu
zajedničke svima, neke su javne, neke pripadaju društvu... ali najviše stvari pripada
pojedincima kad ih po raznim osnovima steknu.’’
Dva primera odnosa između promena u pravima svojine i ekonomske delotvornosti
vredna su pažnje jer se njima pretskazuje dolazak kapitalizma. U ranim danima Rimske
republike vladajući oblik svojine na zemlji bio je
ager publicus
, što je značilo da je
zemlja dostupna svim grupacijama građana koje žele da je koriste.
1
To je imalo
ekonomskog smisla jer je stočarstvo bilo glavna privredna delatnost, dok je zemljoradnja
razvijana samo na malim zemljišnim parcelama zvanim
heredium
, koje su bile u
privatnom vlasništvu građana.
2
Kako je u petom veku pre Hrista Rim počeo da se širi, i
kako je novo zemljište za
ager publicus
bilo sve dostupnije, na površinu su izbila dva
nova fenomena. Sa osvajanjem novog zemljišta, zemljoradnja je postala isplativa.
1
Izraz ’’grupacija’’ je važan jer u drevnom Rimu prava korišćenja zemlje nisu pripadala pojedincima već
članovima bratstava ili plemena. Ovim je očigledno favorizovana aristokratija strukturisana kroz grupe
porodica koje potiču od jednog pretka (
gentes
), a na štetu plebejaca, za čiji je status bila karakteristična
mreža međusobno nepovezanih porodica.
2
Rim je osnovan kao trgovačko naselje, a izgrađen je na bregovitom i kamenitom terenu (što je bilo
pogodno za odbranu) i na močvarama u ravnici. Zemljoradnja je zato bila daleko manje privlačna.
54
Međutim, patricijske porodice i dalje su bile više zainteresovane za gajenje stoke, čime su
se bavili njihovi robovi i
clientes
(plebejci pod zaštitom patricija – prim. prev.). Ukratko,
dok su plebejske porodice shvatile prednosti prelaska sa stočarstva na obdelavanje zemlje
– što je zahtevalo neke oblike dugoročnog ulaganja i, samim tim, privatizovanja javnog
zemljišta (
agri divisi et adsignati
), aristokrati su insistirali na kolektivnom vlasništvu na
zemlji koju su oni
de facto
zauzeli svojim stadima. Problem je bio rešen u korist
plebejaca u petom veku pre Hrista.
3
Oni su pobedili pošto su jasno shvatili da su troškovi
zalaganja za privatno vlasništvo manji nego koristi od intenzivne obrade zemlje, dok su
aristokrati uvideli svoju mogućnost da akumuliraju više bogatstva kroz osvajanja – sve
dok kod kuće vlada mir plaćen odricanjem od arhaičnih privilegija.
Prema Daglasu Nortu (1988), institucionalni aranžmani u Engleskoj i Španiji na
početku šesnaestog veka bili su slični, a to je slučaj i sa nivoima privrednog razvoja
tih zemalja. Trgovina vunom predstavljala je najglavniji izvor kraljevih prihoda u obe
zemlje. Međutim, relativna sigurnost prava svojine nije bila ista, a privredni razvoj tekao
je različitim putevima u Engleskoj i Španiji. U Engleskoj se većina zakona odnosi samo
na postojeće industrijske grane, tako da one nove nisu vezane starim pravilima. Osim
toga, izvršenje zakona u povinciji je u nadležnosti sudija koje ne plaća Kruna. Kao što se
moglo očekivati, nove industrije odlazile su u provinciju, gde su sindikati mnogo slabiji,
a kontrola cena i nadnica nedovoljno efikasna. Sledstveno tome, prava svojine van
gradova bila su sigurnija. To je dovelo i do spontanog stvaranja akcionarskih društava i
sve veće odbojnosti prema monopolima pod pokroviteljstvom Krune. Vremenom je na taj
način politička moć sa Krune prešla na Parlament. Pred kraj sedamnaestog veka opšte
pravo (c
ommon law
) zamenilo je stare zakone kao zakon zemlje. Pomažući ovaj prelaz,
konkurencija između raznih sudova, čije su se nadležnosti preklapale, doprinela je većoj
sigurnosti imovinskih prava i boljoj lokalnoj politićkoj kontroli. Sve to je potpomoglo
privredni rast u Engleskoj (Nort i Vejngast, 1989).
Nasuprot tome, za Španiju je oduvek bila karakteristična snažno centralizovana
monarhija, koja je zavisila od zlata i srebra dopremanog iz Novog sveta, od poreza koje
su plaćali esnafi uzgajivača stoke, i od poreza na promet. Nije čudo što su prava svojine
dodeljivana radi očuvanja prevlasti monarha i kao privilegija i zahvalnost za lojalnost.
Kao potivuslugu za pravo kretanja sa svojim stadima po krajevima zemlje pogodnim za
ispašu, stočari su garantovali kralju stalan priliv prihoda. Ovakav sistem izazvao je
nestabilnost prava svojine na zemlji i nezainteresovanost za sprečavanje erozije zemljišta,
pa je to prouzrokovalo zastoj u privrednom razvoju. (Nort, 1988).
MORALNA OPRAVDANOST PRAVA PRIVATNE SVOJINE
Kao ekonomiste, nas interesuju dejstva raznih imovinskih prava na ekonomsku
delotvornost i privredni razvoj. Međutim, da bi se shvatili osnovni elementi ove teme, u
ovom odeljku biće reči o mogućem objašnjenju moralnog elementa prava privatne
svojine.
3
Vidi i Cukoti (2003), koji ističe da je privatizacija javnog zemljišta dovela do slabljenja aristokratije
zasnovane na gensu i potom do dubokih promena u političkoj strukturi države. Iako se o pojedinostima
ovog procesa privatizacije ne zna mnogo, pojam privatne svojine već je bio zamenio pojam bratstveničke
(plemenske) svojine u vreme Dvanaest tablica (oko 440. godine pre Hrista) i postao uhodan kada je
zakonom uklonjena politička diskriminacija u odnosima patricija i plebejaca (
Lex Licinia Sextia,
367. pre
Hrista).
