1.
Zašto je moral od sustinskog značaja za pravnu profesiju, navedi 5 razloga?
Правничка професија уопште, без обзира којим правним пословима се њени
припадници бавили, има морални карактер, а посебно послови у правосуђу
(судије, тужиоци, адвокати). Зато јој је неопходно етичко образовање. Природа
правне професије као такве подразумева моралност.
Разлози зашто је морал од суштинског значаја за правну професију су:
1. зато што наметање додатних норми које би регулисале правну делатност и
обезбедиле заштиту од злоупотреба, нису одговарајуће решење;
2. правници су засебна правничка професија, a подразумева се да је професија
по себи морална;
3. правницима је потребно унутрашње опредељење ка правди, истини и
слободи;
4. правници морају бити независни;
5. правници морају да буду несреброљубиви, односно отпорни на похлепу и
похлепност.
Правничка професија у свим њеним облицима (судијска, тужилачка,
адвокатска, јавнобележничка) су врло детаљно регулисане прописима, који се
генерално могу разврстати на домаће и међународне. Сва та правила и
прописи представљају изворе правне етике у Србији.
7.
Kako i zašto je profesija nešto više od obične stručnosti i veštine?
Reč profesija znači
posvetiti se jednom određenom poslu
. Pod profesijom se često
podrazumeva svaki posao ili zanimanje kojim se neko bavi zarad sticanja sredstava
za život.
Profesionalac ima specijalizovana znanja i veštine za obavljanje značajne društvene
delatnosti, koja je neophodna za funkcionisanje društva. Biti profesionalac znači
trajno, stalno se baviti
određenom delatnošću, za koju se dobija materijalna
nadoknada.
Profesija je zanimanje koje
ima monopol nad određenim stručnim
znanjima i
praktičnim veštinama
koje se stiču dugotrajnim školovanjem.
Monopol nad
stručnim
znanjima i veštinama nameće posebnu društvenu odgovornost profesiji u smislu da
profesija ima obavezu da pruža usluge kada društvo to od nje zahteva. Ako ne
prihvati svoju društvenu odgovornost, profesionalac vise nije to što jeste.
Pripadnici određene profesije imaju osećaj i svest o sebi kao o grupi (pripadništvo
grupi) koja je izdvojena od laika i amatera. Amater je onaj ko se iz ljubavi bavi
određenim poslom, a ne profesionalno, njemu je to dodatna aktivnost.
Radnici, vajari, zemljoradnici ne pripadaju profesijama, bez obzira na to što imaju
posebne funkcije.
8.
Koja su obeležja profesije?
Reč profesija znači
posvetiti se jednom određenom poslu
. Pod profesijom se često
podrazumeva svaki posao ili zanimanje kojim se neko bavi zarad sticanja sredstava
za život.
Karakteristike profesije su:
stručnost
,
odgovornost
i
pripadništvo grupi
.
Stručnost ili kompetencija obuhvata znanje, veštinu i stav za uspešno obavljanje
određenog posla. Ona podrazumeva da profesionalac ima specijalizovana znanja i
veštine za obavljanje značajne društvene delatnosti, koja je neophodna za
funkcionisanje društva. Biti profesionalac znači
trajno, stalno se baviti
određenom
delatnošću, za koju se dobija materijalna nadoknada.
Profesija
ima monopol nad određenim stručnim znanjima i praktičnim veštinama
koje se stiču dugotrajnim školovanjem. Monopol nad stručnim znanjima i veštinama
nameće posebnu društvenu odgovornost profesiji u smislu da profesija ima obavezu
da pruža usluge kada društvo to od nje zahteva. Ako ne prihvati svoju društvenu
odgovornost, profesionalac vise nije to što jeste.
Pripadništvo grupi znači da pripadnici određene profesije imaju osećaj i svest o sebi
kao o grupi koja je izdvojena od laika i amatera. Amater je onaj ko se iz ljubavi bavi
određenim poslom, a ne profesionalno, njemu je to dodatna aktivnost.
Radnici, vajari, zemljoradnici ne pripadaju profesijama, bez obzira na to što imaju
posebne funkcije.
1. Шта је морал? – 38.
Морал представља
систем норми/правила који одређује шта је добро а шта
зло
,
и тако регулише људско понашање односно људске односе.
Понашање сваког човека руковођено је одређеним веровањима, ставовима и
стандардима без обзира да ли је он свестан тога или не. Свака заједница, као
скуп појединаца, има свој специфичан морал, односно типична веровања,
стандарде и ставове, који одређују шта је уобичајено и прихваћено. Заједно са
правом, обичајем и религијом, морал је један од најзначајнијих регулатора
односа између људи у заједници и људском друштву уопште.
3. добро као врховна морална вредност
(врховна морална вредност је само
добро као такво, односно морално добро у ужем смислу речи);
4. посебно морално осећање
(осим што се увиђа разумом, обавезност
моралне норме се и осећа, у зависности од човека);
5. тренутачност
(чим се нађе у тренутној ситуацији, човек осећа шта је његова
морална обавеза, проблем настаје кад почне да размишља о средствима за
њено остваривање);
6. притисак на људску природу
(морална обавеза је често у супротности са
људским природним жељама и склоностима);
7. људскост
(моралну обавезу увек прати једно посебно осећање човека,
осећање да је он једно посебно биће);
8. грижа савести као санкција
(унутрашња морална санкција за кршење
моралне норме је грижа савести).
3. Моралне санкције, унутрашње и спољашње? – 41., 61.
Главна специфичност морала огледа се управо у његовој
унутрашњој/аутономној обавезности, што значи да човек осећа као обавезу да
сам себи наложи одређену моралну заповест, често насупрот личној жељи.
Осим унутрашње/аутономне обавезности, морал одликује и његова
спољашња/друштвена обавезност, што му је заједничко са другим друштвеним
нормама.
Унутрашња и спољашња обавезност моралних норми могу се поклапати, али и
разликовати, а уколико се супротстављају, на делу је сукоб морала друштва и
морала појединца.
За кршење моралних норми, човек сам себи суди применом
унутрашњих/аутономних моралних санкција
,
у које спадају:
морални стид
– то је ужи појам од стида уопште; према Платону, то је страх
од излажења на лош глас;
кајање
– то је унутрашње признање сопствене кривице због неисправног
поступка или понашања, а испољава се или као јавно признање, или као
унутрашње осећање жаљења због нечега што је учињено;
грижа савести
– то је осећање незадовољства собом које се појављује
тренутно, чим се прекрши морална норма, а које се понекад заоштрава до
неподношљивог осећања; јавља се жеља за самокажњавањем која може
одвести чак до самоубиства; савест “гризе“ тако што човек осећа стид, неки
неодређени страх, па чак гађење и презир према самом себи; осећа бол,
потиштеност, безизлазност, немир, љутњу, понекад и бес, стрепњу и слично;
савест гризе непрекидно, насупрот жељи и напору да се све то заборави,
избегне; човек себе осуђује као нечовека, као недостојно биће.
За кршење моралних норми, друштво примењује своје
спољашње/друштвене
моралне санкције
,
независно од унутрашњих.
Разликујемо
две врсте тих
санкција:
специфичне
и
неспецифичне
.
1. Под специфичне, које су карактеристичне само за морал, можемо подвести:
морални презир
и
морално гађење
.
1.1. Морални презир, већи или мањи, је иначе специфичан презир у том
смислу што се на прекршиоца морала више не гледа као на човека, већ
као на ниже биће.
1.2. Морално гађење је у извесној мери последица моралног презира, и
представља специфично осећање непријатности и при самој помисли на
прекршиоца морала.
2. Неспецифичне
представљају
примену разних средстава насиља
по правилу
на груб и немилосрдан начин (убиство, линч, наношење неке телесне
повреде, рушење или одношење имовине, итд.).
9. Odnos između morala i prava – 49.
Pravo
i
moral
su zajedno sa
običajem
i
religijom
od najvećeg značaja za formiranje i
regulisanje odnosa u društvu.
Cilj im je održavanje i postojanje društvene zajednice i njenog razvoja prema
pravednim načelima.
Legalnost obuhvata sve što zakon dozvoljava ili izričito ne zabranjuje, a moralnost
prethodi zakonodavstvu i u načelu ga oblikuje.
Postojeći zakoni su odraz morala
.
Etika predstavlja sistematično nastojanje da se ustanove:
pravila
kojima treba da se ljudi rukovode u svom ponašanju,
