12. Načelo akuzatornosti

Osnovno procesno značenje načela akuzatornosti se ogleda u pravilu da pokretanje

krivičnog postupka ne spada u nadležnost ili procesnu mogućnost suda. Bez ovlašćenog
tužioca nema krivičnog postupka.

Princip akuzatornosti se može definisati kao pravilo da se

postupak može pokrenuti

samo na osnovu postojanja odgovarajućeg zahteva

– optužnog akta, podnesenog po zakonom

predviđenim uslovima od strane subjekta koji ima svojstvo

ovlašćenog tužioca

, te da taj

tužilac potom ostaje pri svom zahtevu, uz eventualnu mogućnost njegovog modifikovanja u
skladu sa zakonom (izmena ili proširenje optužnice), do okončanja krivičnog postupka, uz
postojanje u određenim slučajevima procesne mogućnosti da dođe i do zakonom regulisane
sukcesije ovlašćenih tužilaca.

Postojanje ovlašćenog tužioca i njegovog optužnog akta čiji je sadržaj regulisan

zakonom, predstavlja i neophodnu procesnu pretpostavku, kako za pokretanje postupka, tako i
za njegovo trajenje, pri čemu sama činjenica egzistiranja optužbe obavezuje sud da o zahtevu
koji je u njoj sadržan, donese određenu odluku.
Sud je dužan da po službenoj dužnosti u toku celog postupka vodi računa da li je lice koje se
pojavljuje kao tužilac u kp, ovlašćeni tužilac, te da li optužba još uvek egzistira u procesnom
smislu. Ovlašćeni tužilac može u svim fazama krivičnog postupka odustati od svoje optužbe,
a posledice odustanka su, posmatrano sa aspekta daljeg toka postupka uvek iste, tako da se
njime sprečava dalji tok postupka.

Postoje

tri vrste ovlašćenih tužilaca

u našem krivičnom postupku, koji mogu da se

podele na dve osnovne kategorije:

A. ovlašćeni tužioci za krivično gonjenje krivičnih dela koja se gone po službenoj

dužnosti:

1. javni tužilac

koji je primarno ovlašćen za krivično gonjenje u pogledu dela

koja se gone po službenoj dužnosti

2. oštećeni tužilac

, koji se u teoriji označava i kao supsidijarni tužilac, jer je on

samo supsidijarno

ovlašćen za krivično gonjenje krivičnih dela koja se inače

gone

ex officio

, ali u pogledu kojih je javni tužilac našao da nema osnova za

pokretanje ili produženje krivičnog gonjenja, kada oštećeni takvim delom
može pod zakonikom određenim uslovima, stupiti na njegovo mesto, te tako
steći svojstvo ovlašćenog tužioca;

B. ovlašćeni tužilac u pogledu dela koja se shodno pravilima materijalnog krivičnog

prava gone po privatnoj tužbi –privatni tužilac, koji je ovlašćen za krivično gonjenje
krivičnih dela koja se gone po privatnoj tužbi.

Za princip akuzatornosti se ističe da je isključiv, tako da nijedan krivični postupak ne

može, ni pod kojim posebnim uslovima – ni pokrenuti ni sprovoditi bez inicijative i učešća
ovlašćenog tužioca.

Izuzeci

od načela akuzatornosti su:

u skraćenom krivičnom postupku i

u postupku prema maloletnicima.

Sprovođenje postupka bez učešća javnog tužioca je veoma upadljiv procesni izuzetak u
odnosu na dejstvo principa akuzatornosti u skraćenom postupku, što je moguće u procesnoj
situaciji, kada se može održati glavni pretres i bez prisustva javnog tužioca koji je uredno
pozvan, a u tom slučaju, oštećeni ima pravo da na glavnom pretresu zastupa optužbu u
granicama optužnog predloga.

Vrste optužnih akata u krivičnom postupku

Postojanje

optužnog akta ovlašćenog tužioca

je osnovni formalni uslov za pokretanje

i vođenje opšteg krivičnog postupka, kao i posebnih krivičnih postupaka. Uz neophodnost
postojanja ovlašćenog tužioca, postojanje odgovarajućeg optužnog akta kojim se inicira
pokretanje krivičnog postupka i koji potom, egzistira tokom pokrenutog krivičnog postupka,
predstavlja vid delovanja

načela akuzatornosti

. Optužni akti u opštem krivičnom postupku su:

zahtev za sprovođenje istrage

predlog da se istraga ne sprovede

optužnica.

Optužni akt

u skraćenom postupku

je optužni predlog. Ako u skraćenom postupku

javni tužilac pre podnošenja optužnog predloga, predloži istražnom sudiji da preduzme
određene istražne radnje, među koje spada i saslušanje osumnjičenog, tada treba smatrati da i
takav predlog predstavlja poseban optužni akt, s obzirom da je zasnovan na postojanju
osnovane sumnje da je učinjeno određeno krivično delo.

Kada su u pitanju krivična dela za koja se ne goni po službenoj dužnosti, optužni akt

je privatna tužba.

Posebni optužni akti, osim u skraćenom postupku postoje i u nekim posebnim

krivičnim postupcima.

U postupku prema maloletnicima

to su:

1. zahtev za pokretanje pripremnog postupka i
2. predlog veću za maloletnike za izricanje krivične sankcije maloletniku.

U postupku za

primenu mera bezbednosti medicinskog karaktera,

optužni akt je predlog sudu

da se okrivljenom izrekne mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u
zdravstvenoj ustanovi, odnosno predlog za obavezno psihijatrijsko lečenje učinioca na
slobodi.

13. Načelo legaliteta oficijelnog krivičnog gonjenja

Kod načela legaliteta krivičnog gonjenja naglasak je na

obavezi javnog tužioca

pokrene krivični postupak kada se radi o delu koje se goni po službenoj dužnosti, dok je kod
načela oficijelnosti težište na izdvajanju

posebne vrste ovlašćenog tužioca

– onoga koji

reprezentuje državu.

Dva osnovna elementa ovog načela, odnosno ova dva načela su:

1. utvrđenje obaveze podnošenja optužnog akta
2. ustanovljenje subjekta koji ima tu obavezu.

Načelo legaliteta oficijelnog krivičnog gonjenja se sastoji u ustanovljavanju zakonske

obaveze za javnog tužioca da ukoliko je reč o krivičnom delu koje se goni po službenoj
dužnosti, pokrene krivični postupak podnošenjem odgovarajućeg optužnog akta ako su za to
ispunjeni svi neophodni stvarni i pravni uslovi.

Načelo legaliteta oficijelnog krivičnog gonjenja je utvrđeno u ZKP-u, prema kome je

javni tužilac dužan da preduzme krivično gonjenje, ukoliko su kumulativno ispunjeni sledeći
uslovi:

da nije

drugačije propisano samim Zakonikom

2. da postoje dokazi na kojima se temelji osnovana sumnja da je određeno lice učinilo

krivično delo

3. da je poznat identitet tog lica
4. da je to krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti.

Kada su u pitanju krivična dela koja se shodno rešenjima materijalnog krivičnog

prava gone samo po predlogu oštećenog, neophodni procesni

conditio sine qua non

krivično gonjenje je postojanje takvog predloga oštećenog krivičnim delom.

Takav oštećeni nema svojstvo ovlašćenog tužioca, a i ta krivična dela spadaju u dela

koja se krivično gone

ex officio

, ali je postupanje javnog tužioca prema načelu legaliteta

postupka za drugo krivično delo maloletnika, ako se s obzirom na težinu tog krivičnog dela,
kao i na kaznu, odnosno vaspitnu meru koja se izvršava, ne bi imalo svrhe vođenje postupka i
izricanje krivične sankcije za to delo.

Uslovljeni oportunitet krivičnog gonjenja po svom karakteru predstavlja jednu vrstu

mešovite krivičnoprocesne ustanove, koja ima elemente kako klasičnog nepokretanja
krivičnog postupka zbog necelishodnosti, tako i elemente oproštaja učiniocu krivičnog dela.

Kada se radi o krivični delima za koje je propisana novčana kazna ili kazna zatvora

do tri godine

, javni tužilac može sam, tj. autonomno i bez odobrenja suda, odložiti krivično

gonjenje, a ako su u pitanju krivična dela za koja je propisana kazna zatvora

preko tri godine

a do pet godina,

tada je za odlaganje krivičnog gonjenja kao dodatni neophodan uslov,

potrebno još i odobrenje vanraspravnog veća.

Kada je

krivična prijava

podnesena za krivično delo za koje je kao glavna kazna

predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine, javni tužilac je dužan da pre
podnošenja optužnog predloga, odnosno pre nego što podnese predlog za sprovođenje
istražne radnje pre optužnog predloga, ispita postojanje mogućnosti za odlaganje krivičnog
gonjenja, zbog čega može obaviti razgovor sa osumnjičenim i oštećenim, kao i drugim licima,
odnosno prikupiti druge potrebne podatke, o čemu sastavlja službenu belešku.

Slučaj uslovljenog oportuniteta krivičnog gonjenja se u našem krivičnom postupku

formalno označava kao

odlaganje krivičnog gonjenja

od strane tužioca i uz saglasnost suda

kao neophodan uslov, a odnosi se na slučaj podnošenja krivične prijave javnom tužiocu za
krivična dela za koja je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, ako
osumnjičeni prihvati jednu ili više od Zakonikom o kp alternativno utvrđenih mera. Te mere
se mogu podeliti na dve vrste:

1. mere za koje nije potrebna saglasnost oštećenog i
2. mere za koje je neophodna i saglasnost oštećenog, kao poseban, odnosno dodatni

uslov.

U mere za koje nije potrebna saglasnost oštećenog spadaju one mere koje se svode na:

A. odgovarajuću reparaciju oštećenom, odnosno njegovo materijalno namirenje, a to su:

a. otklanjanje štetnih posledica nastalih izvršenjem krivičnog dela ili naknada

pričinjene štete

b. ispunjavanje dospelih obaveza izdržavanja

B. mere koje predstavljaju podvrgavanje osumnjičenog određenim mikro-socijalnim

tretmanima, odnosno ispunjavanje posebne edukativne obaveze, a to su:

a. odvikavanje od alkohola ili opojnih droga
b. podvrgavanje psihosocijalnoj terapiji ili
c. polaganje vozačkog ispita, obavljanje dodatne vozačke obuke ili završavanje

odgovarajućeg kursa

C. mera koja se odnosi na poštovanje relevantne sudske odluke – izvršenje obaveze

ustanovljene pravosnažnom odlukom suda, odnosno poštovanje ograničenja
utvrđenog pravosnažnom sudskom odlukom.

Mere za koje je potrebna saglasnost oštećenog su:

a. plaćanje određenog novčanog iznosa u korist humanitarne organizacije, fonda

ili javne ustanove i

b. obavljanje određenog društvenokorisnog ili humanitarnog rada.

Propisana je mogućnost da se odgovarajućim stavom suda, supstituiše saglasnost oštećenog,
onda kada se radi o oštećenom, kome je pričinjena šteta već u potpunosti nadoknađena, a koji
na odlaganje krivičnog gonjenja ne pristaje iz određenih neracionalnnih razloga.

Javni tužilac će zatražiti da vanraspravno veće svojim rešenjem odobri izvršenje

obaveza za koje je inače potrebna saglasnost oštećenog, ako postoje sledeći kumulativni
uslovi:

1. oštećenom je već u potpunosti nadoknađena pričinjena šteta

2. oštećeni ne pristaje da osumnjičeni izvrši obaveze plaćanja određenog novčanog

iznosa u korist humanitarne organizacije, fonda ili javne ustanove, odnosno
obavljanje društvenokorisnog ili humanitarnog rada

3. javni tužilac je ocenio da oštećeni ne pristaje na odlafanje krivičnog gonjenja iz

očigledno neopravdanog razloga te

4. javni tužilac je našao da je izvršenje takvih obaveza celishodno.

Osumnjičeni je dužan da prihvaćenu obavezu izvrši u roku koji ne može biti duži od šest
meseci i u tom slučaju javni tužilac donosi rešenje o odbacivanju krivične prijave, a oštećeni
nema pravo da stekne svojstvo supsidijarnog tužioca.

Potpuno je nova zakonska mogućnost za

uslovljeno odustajanje od već započetog

krivičnog gonjenja

, što je moguće do samog završetka krivičnog gonjenja, prema procesnom

mehanizmu raspolaganja javnog tužioca svojom optužbom, za šta je neophodna saglasnost
suda, pri čemu funkcionalna nadležnost suda koji se saglašava za takvim odustankom javnog
tužioca, zavisi od težine krivičnog dela koje je predmet krivičnog postupka.

Suštinski se i na ovaj način postižu isti ciljevi kao i postupanjem prema klasičnom

načelu (uslovljenog) oportuniteta krivičnog gonjenja. Javni tužilac može do završetka glavnog
pretresa odustati od krivičnog gonjenja, ako osumnjičeni ispuni jednu ili više mera, tj.
obaveza koje se i inače, mogu odrediti kada se odlaže krivično gonjenje, ako su kumulativno
ispunjeni određeni uslovi:
1. predmet krivičnog postupka je krivično delo za koje je predviđena novčana kazna ili kazna
zatvora do tri godine
2. sud pred kojim se vodi takav pretres je dao saglasnost za takvo postupanje javnog tužioca.

Prema Zakonu o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti

maloletnih lica, moguće je postupanje po oportunitetu krivičnog gonjenja u odnosu na
maloletnika, usloviti ispunjavanjem određenih obaveza od strane maloletnika, odnosno
realizacijom odgovarajućih vaspitnih naloga, gde spadaju:

1. poravnanje sa oštećenim, kako bi se naknadom štete, izvinjenjem, radom ili na neki

drugi način, u celini ili delimično otklonile štetne posledice krivičnog dela

2. redovno pohađanje škole ili redovno odlaženje na posao
3. uključivanje bez naknade u rad humanitarnih organizacija ili u poslove socijalnog,

lokalnog ili ekološkog sadržaja

4. podvrgavanje odgovarajućem ispitivanju i odvikavanju od zavisnostu izazvane

upotrebom alkoholnih pića ili opojnih droga

5. uključivanje u pojedini ili grupni tretman u odgovarajućoj ustanovi ili savetovalištu.

Moguća primena oportuniteta krivičnog gonjenja u našem krivičnom procesnom pravu u

pogledu relativno lakših krivičnih dela, postoji još u jednom slučaju, koji se u osnovi temelji
na reparaciji oštećenom, uz ponašanje osumnjičenog koje ukazuje da vođenje krivičnog
postupka ne bi bilo svrsishodno, što takođe predstavlja neophodnost ispunjenja određenih
uslova od strane osumnjičenog, pri čemu je u logici stvari, naglasak na stvarnom kajanju
osumnjičenog. Javni tužilac može odbaciti krivičnu prijavu ukoliko su kumulativno ispunjeni
sledeći uslovi:

ako se radi o krivičnom delu za koje je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora
do tri godine

ako je osumnjičeni ispoljio stvarno kajanje

ako je osumnjičeni usled takvog kajanja sprečio nastupanje štete ili je štetu u
potpunosti već nadoknadio

ako javni tužilac, prema okolnostima slučaja, oceni da izricanje krivične sankcije
ne bi bilo pravično.

15. Načelo

ne bis in idem

16.

Načelo neposrednosti u izvođenju dokaza

Načelo neposrednosti označava da između izvora saznanja i krivičnog suda nema

posrednika i da sud odlučuje prvenstveno na osnovu onoga što u pogledu činjenica sam
utvrdi. Sudija na temelju svog sopstvenog utiska koji je zadobio u odnosu na optuženog i
dokazna sredstva zasniva svoju presudu. Jedan vid načela neposrednosti ogleda se i u
obaveznom prisustvu okrivljenog tokom suđenja, uz izuzetak po kome je pod određenim
zakonskim uslovima moguće suđenje u odsustvu.

Optuženom se može suditi u odsustvu, samo izuzetno, ako su kumulativno ispunjeni

sledeći uslovi:

1. da je optuženi u bekstvu ili da inače nije dostižan državnim organima
2. a postoje naročito važni razlozi da mu se sudi iako je odsutan i
3. da veće na predlog tužioca donese rešenje o suđenju u odsustvu.
U pitanju je personalna neposrednost u odnosu na stranke, dok se izvorna

neposrednost pre svega odnosi na sud pred kojim se izvode relevantni dokazi i koji potom na
temelju svog shvatanja o kredibilitetu tih dokaza, te uverenje u odnosu na dokazanost ili
nedokazanost relevantnih pitanja tokom postupka, donosi odluku kojom rešava predmet
krivičnog postupka.

Neposrednost se pored toga, odnosno, uz pravilo da sud mora steći direktan

neposredan utisak u odnosu na krivično delo koje je predmet postupka, ogleda i u obavezi da
tokom celog toka glavne faze postupka, sud bude prisutan u istom sastavu i bez prekida.

Postoji podela na dve vrste neposrednosti:

1. subjektivna neposrednost – u pogledu sastava suda
2. objektivna neposrednost – u odnosu na izvođenje dokaza.

Subjektivna neposrednost

se ispoljava u pravilu, da glavni pretres koji je odložen mora početi

iznova ako se izmenio sastav veća, ali to pravilo nije apsolutno, jer po saslušanju stranaka
veće može odlučiti da se u ovakvom slučaju svedoci i veštaci ne saslušavaju ponovo i da se ne
sprovodi novi uviđaj, nego da se pročitaju iskazi svedoka i veštaka dati na ranije glavnom
pretresu, odnosno da se pročita zapisnik o uviđaju. Subjektivna neposrednost važi apsolutno
ukoliko se glavni pretres održava pred drugim predsednikom veća, jer tada on mora početi
iznova i svi dokazi se po pravilu, moraju ponovo izvoditi.

Objektivna neposrednost

se ispoljava u odredbi prema kojoj sud zasniva presudu samo na

dokazima koji su izvedeni na glavnom pretresu.
Princip neposrednosti je značajan princip krivičnog postupka i faktički je rigorozno
sankcionisan, ali ne i izričito pod tim nazivom, pa je tako zakonodavac pošao od toga da se
činjenično stanje mora u svakom slučaju potpuno i pravilno utvrditi i to na osnovu dokaza
izvedenih na glavnom pretresu.

Iako je načelna težnja da glavni pretres teče u kontinuitetu, u mnogim situacijama

dolazi do njegovog odlaganja, odnosno prekida i tada se neminovno postavlja pitanje u kojoj
su meri validni dokazi koji su izvedeni pre početka takvih diskontinuiteta u trajanju glavnog
pretresa, kao i onda kada je došlo do izmene u sastavu sudskog veća.

Glavni pretres koji je odložen mora početi iznova ako se izmenio sastav veća, s tim

što veće može odlučiti, po uzimanju izjava od stranaka, da se svedoci i veštaci ne ispituju
ponovo, nego da se pročitaju njihovi iskazi dati na ranijem glavnom pretresu.

Glavni pretres koji je

odložen,

a održava se pred istim većem,

nastaviće se

, a

predsednik veća će ukratko izneti tok ranijeg glavnog pretresa, s tim što veće može i u ovom
slučaju odlučiti da glavni pretres počne iznova.

Glavni pretres koji je odložen, a održava se

pred

drugim predsednikom veća

, mora početi iznova i svi dokazi se moraju ponovo izvesti. U

odnosu na ovo pravilo, propisan je

izuzetak,

pa tako, izuzetno od pravila o neophodnosti

ponovnog izvođenja svih već izvedenih dokaza, zbog promene predsednika veća, predsednik
veća može, po uzimanju izjava stranaka, zahtevati od vanraspravnog veća da on odluči da se
određeni dokazi ne izvode ponovo, pa ako to veće, ustanovi da je zbog proteka vremena,